Милош Милојевић
Треба пригрлити замрзнути конфликт који у први мах значи – одустајање од правно обавезујућег споразума са Приштином. А потом треба отворити широку расправу, унутрашњи дијалог са српских националних позиција, можемо ли да водимо ту фрижидерску битку
Пре који месец, током трибине посвећене Апелу за обрану Косова и Метохије у Шапцу, отац Љуба Ранковић препричао је дијалог једне грађанке са Косова и Метохије и председника Републике Александра Вучића. Подсећам вас, реч је о оном вишечасовном разговору и серији наступа када су дељење пољомеханизација, кокошке, говеда и остала живинчад. Све је то било у време после погибије Оливера Ивановића – о којој не знамо готово ништа више но што смо знали пре више од три месеца!
Према речима оца Љубе, једна грађанка је рекла председнику Србије једноставну ствар: потребно је само истрајати у непристајању на отимачину. „Биће тешко“, рекао је том приликом председник, према наводу Љубе Ранковића.
Да би му, ваљда, било мање тешко председник Републике није се сусрео у Палати Србија са представницима Срба са Косова и Метохије, који су пре неки дан ту дошли на сесију унутрашњег дијалога. Према речима Александра Ђикића „иако је договор био да присуствује председник Вучић“ са Србима је разговарао заменик директора Канцеларије за КиМ Душан Козарев.
Портал Коссев пренео је речи Александра Ђикића, председника Српског националног форума из Грачанице и једног од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, који је рекао – „СНФ нуди треће решење – ни нагло решење, ни брзо решење, нити нуди формулу замрзнутог конфликта“. „Зашто смо против термина замрзнути конфликт?“, упитао се Ђикић и одговорио: „Мислим да Србија у овом тренутку нема ресурса да води замрзнути конфликт. Уместо ова два решења, СНФ је понудио трећу опцију за коју мислимо да је природна и формула за решавање проблема. Она подразумева перманентну, активну радњу, не прејудицира исход већ предиспозиције за органско срастање конфликта и штета које настају.“
Пошто одавно читам шта господин Ђикић пише о „косовском питању“, верујем да његове речи о противљењу замрзнутом конфликту проистичу из недовољног разумевања онога што тај термин може да подразумева.
Наиме, ако се замрзнути конфликт разуме као изостанак било какве активности онда за тако нешто Србија не да нема ресурсе (наравно да има, јер за неактивност никакви ресурси нису ни потребни), већ нема политичког и стратешког оправдања да тако нешто чини. Нешто се мора радити чак и ако се, што је мало вероватно, Србија повуче из Бриселског споразума.
Својевремено је, у време шибицарења око ЗСО, Драгомир Анђелковић у тренутку патриотске луцидности написао како Србија треба да се повуче из Бриселског споразума и да треба „убрзано враћати ствари на стање пре 2013. године“ (НАТО-жуто-ДОС стање, додали би циници). То представља једну од могућности и има ли Србија ресурсе, схваћене у најширем смислу тог појма, за тако нешто остаје отворено и неизбежно питање (вратићемо се касније укратко и на ту тему).
Замрзнути конфликт треба разумети као окончање, без решења, оног процеса који се од 2012/2013. године одвија под покровитељством Европске уније између „Београда и Приштине“ и који би требао, према његовим покровитељима и учесницима, да врхуни у „правно обавезујућем споразуму између Београда и Приштине“. Ако до таквог споразума не дође и ако не дође до поновног покретања преговарачког процеса или ескалације сукоба – а мале су шансе да се било шта од овога деси у догледној будућности – онда ће неразрешено сучељавање претензија Републике Србије и самопрокламоване „Републике Косово“ постати „замрзнути конфликт“.
Морамо још једном подвући да, када говоримо о замрзнутом конфликту не прижељкујемо конзервирање српско–албанског сучељавања на Косову и Метохији унедоглед. Нити прижељкујемо да никада више не преговарају српски и албански представници. Никако. Ми једноставно констатујемо чињеницу да ако се садашњи преговарачки процес оконча безуспешно међуоднос снага је такав да ни до каквог коначног разрешења не може брзо доћи нити је вероватно поновно покретање новог преговарачког процеса. Хтели не хтели, долазимо у пат позицију. Уз повремено псовање преко плота.
Нужно је неке појмове јасно разграничити: замрзавање конфликта у овим околностима значи обуставу преговора и признање да је њихово планирано а недосегнуто исходиште у супротности са српским државним интересима. То је, у садашњим приликама, велики искорак за који се, верујем, залаже и господин Ђикић.
То неће довести до замрзавања тихог терора који на терену трпи српско становништво а о чему српски медији, бесрамно, скоро да и не извештавају. Нити то значи да албанска страна неће на неки други начин настојати да оствари своје претензије. О томе како се супротставити треба повести опсежну и отворену расправу – током које председник Србије неће бежати од косовскометохијских Срба – али пре те расправе треба окончати процес који је, ако буде заокружен, у целости обесмишљава.
Речи господина Ђикића, да их је изговорио неко ко је на позицијама косовске политике Александра Вучића, могле би да имају другачији, дефетистички призвук. Указивањем како немамо ресурсе ни за замрзнути, а камоли за одмрзнути или подгрејани, конфликт може да значи и – завршавајте шта сте почели јер се овако више не може. Председник Републике, заједно са политичким и интелектуалним трабантима, упиње се већ дуго да на нас прошета путем промене јавне свести и увери како нисмо кадри ни за пасиван, дипломатски, отпор.
Ако нас председник у то није уверио треба пригрлити замрзнути конфликт који у први мах значи – одустајање од правно обавезујућег споразума са Приштином.
А потом треба отворити широку расправу, унутрашњи дијалог са српских националних позиција, можемо ли да водимо ту фрижидерску битку? Каквим и коликим ресурсима располажемо и на који начин их можемо употребити да реализујемо српске националне интересе. То је оно што једна држава ради. А то ћемо радити и ми када се ослободимо.
Та расправа мора бити свесрпска, мора бити самокритична али не и дефетистичка. Где је ту решење, упитаће неко. У грубим цртама решење је једноставно: онемогућавање на спољнополитичком плану заокруживања „косовске државности“ и обнова и снажење посуновраћених институција српске државе на Косову и Метохији. Храброст, ноншалантна лежерност према притисцима бриселске бирократије, „дипломатија на стероидима“, постојаност и стрпљење.
„Биће тешко“, рече српски председник. Наравно да хоће. Али далеко лакше него да погледамо у очи људе које намеравамо да издамо. Уосталом, он то врло добро зна.
Categories: Разномислије
Поставља се питање зашто су наши преговарачи толико против замрзнутог конфликта, који је узгред трајао пет векова док смо били под Османлијама? Трајао и у једном тренутку престао да траје. Тада је било много теже истрајати, када су читава села прелазила у ислам или пак напуштала своје у више налета опљачкане и попаљене домове. Ипак, увек је било оних који нити су пошли за Арсенијем, нити су примили ислам. Трпели и истрпели, дочекавши слободу. И поред страховитог терора, данас је колико толико положај Срба на КиМ транспарентан и већа је вероватноћа да ће преостали Срби на Косову и Метохији преживети уколико се определимо за замрзнути конфликт него у било којој предложеној варијанти. То је без сумње јасно свим учесницима у преговору. Уколико се изабере та, нашим властима мрска опција замрзнутог конфликта, за почетак ће се са пристојне удаљености и без тензија сагледати право стање ствари, направити план и стратегија неких будућих преговора и искористити предах да се осоколи тај напаћени, храбри народ да настави да живи на својим и огњишима. Свака друга опција, по мени ће бити погубна за цео српски народ, као и за државу Србију.