Борис Булатовић: Српска књижевност као Јозеф К. – процес који траје

У време активног и агресивног залагања глобалних субјеката моћи за промоцију албанског гледишта на српско-албанске односе у вези са ‘косовским питањем’, став српских писаца према овом феномену често на пресуднији начин утиче на њихову књижевну рецепцију неголи уметничка вредност њихових остварења

Борис Булатовић (Фото: Весна Антонић)

Наш саговорник Борис Булатовић (1981), доктор књижевних наука, редовни је члан Америчког удружења за развој славистичких студија, Британског удружења за славистичке и источноевропске студије, председник Научног удружења за развој српских студија и главни уредник часописа Serbian Studies Research. Боравио је на стручим усавршавањима у Бечу, Инзбруку, Ла Валети, Прагу, Братислави, Сегедину, итд. Учествовао је на међународним конференцијама од Хонг Конга, преко Кембриџа, до Великог Трнова. Повод за разговор је његова студија Оклеветана књижевност, која се бави покушајима да се српска литература прогласи за кључни извор нашег „антиевропејства“ и „национализма“: од Његоша, преко Андрића, до Милорада Павића. Ови покушаји нису спровођени само код нас, него и у свету.

ПОЛИТИЧКО, А НЕ ЕСТЕТСКО

Покушај да се књижевност сведе на идеологију није од скора: ако ништа друго, имали смо га у доба „социјализма са људским лицем“. Ви сте, пак, уочили сродност стратегија глобалистичког неототалитаризма, који свет осваја у име „демократије и људских права“ са стратегијама западне књижевне критике која, кад се бави српском књижевношћу, превиђа уметност зарад политичке прагматике. Одакле ове сродности? Зашто основно мерило није естетско, него политичко?

У својој недавно објављеној књизи Оклеветана књижевност, насталој на темељу безмало десетогодишњег истраживања, уочио сам и настојао да критички интерпретирам све устаљенију праксу подвргавања српске књижевности једном наглашеном идеолошком виду контекстуализације, тумачења и вредновања. У том смислу, почев од последње деценије 20. века, у незанемарљивом сегменту иностране академске рецепције – у областима науке о књижевности, историографије, социологије, културне антропологије, политикологије – преовлађује такав начин бављења српском литературом који естетску релевантност књижевних дела уопште не узима у обзир, или њихов естетски домет функционализује како би се затим на примеру уметнички репрезентативних дела представила и доказала идеолошка неприхватљивост и опасност чак и најзначајнијих српских прозних и песничких творевина и њихових аутора: Његоша, Андрића, Васка Попе, Ћосића, Павића, Селенића, итд. Дакле, уметнички релевантна дела поменутих аутора се, са овакве злоћудне идеолошке критичке позиције, указују не као подручја за истраживање и расветљавање естетских вредности у српској књижевности, него као узорци у којима се трага за идеолошким ставовима писаца. Без сумње, примарни мотив за укључивање српске литературе у домен оваквог типа академског интересовања налази се потпуно изван сфере књижевности, и оно своју функцију остварује не у домену некаквог аутономног изучавања књижевних вредности, него у оквиру ширег пропагандног деловања, са циљем да српска књижевност стигматизује као кључни ‘саучесник’ и подстрекач ‘агресивне политике’. Настао у времену измењеног друштвено-политичког контекста и у околностима неретко наглашеног идеолошког једногласја научних ставова са политичким интересима носилаца глобалне политичке моћи, корпус оваквих критичких текстова је у највећој мери остао неистражен у српској науци о књижевности, иако он на пресудан начин суделује у обликовању најшире представе о српској култури, у складу са неповољним медијским имаголошким третманом чинилаца српске културне и политичке егзистенције. Не изузимајући из вида на политичким мерилима засновану оптужбу која српску културу и књижевност терети за својеврсни културни империјализам и спрегу са политичким хегемонизмом, ваљало би запазити да идеолошка књижевна рецепција, рецимо она која је настала у изведби појединих америчких слависта и истраживача из других друштвених и хуманистичких научних области, поступком мимикрије примењује слично средство попут највећих глобалних узурпатора људских права и националних слобода. Као што неоимперијални тоталитаризам инструментализује идеологију људских права, тако и идеолошки импрегнирани вид академске ‘књижевне’ критике симулира позицију антиколонијалне критике, сагледавајући српску књижевност као морално инфериорну књижевност колонизатора. Да није реч о било каквом претеривању могуће је, на пример, уверити се увидом у критичарске опсервације Мајкла Селса, Ендру Баруха Вахтела, Сабрине Рамет или Александера Гринавалта.

АУТОШОВИНИЗАМ КАО ИНИЦИЈАЦИЈА

У својој књизи тврдите да западна књижевна критика лишава наше ауторе права на аутономију стваралаштва, и препоручује им аутошовинизам као иницијацију у свет „правих вредности“. Како је могуће да се соцреализам и постмодернизам поклапају у идеолошком инквизиторству?

Онај модел иностране академске рецепције који демонстрира ригидно идеолошко критичко усмерење приликом (пре)оцењивања ‘ваљаности’ еминентних дела српске књижевности чија естетска релевантност раније није била упитна – Горског вијенца, На Дрини ћуприје, Вучје соли или Хазарског речника, с једне стране потпуно занемарујући њихова уметничка својства, а с друге апострофирајући искључиво њихова претпостављена политичка значења, и чинећи то у форми крајње тенденциозне актуелизујуће рецепције у контексту ратова вођених током 1990-их година, не производи неутрално дејство. Уствари, овакав вид рецепције посредним и непосредним путем успоставља такав хоризонт очекивања од српских писаца који се налази у очитој супротности са очекивањем које ова критика има приликом изучавања властитих националних књижевности – у смислу примарности естетске релевантности, те на примеру српске књижевности афирмише ‘принципе’ утилитарности, политичке подобности и аутошовинизма. Рецимо, дипломатски говорећи, у време активног и агресивног залагања глобалних субјеката моћи за промоцију албанског гледишта на српско-албанске односе у вези са ‘косовским питањем’, став српских писаца према овом феномену често на пресуднији начин утиче на њихову књижевну рецепцију неголи уметничка вредност њихових књижевних остварења. Осим тога, изнова оживљавајући антиномију између утилитаристичког и естетског приступа литератури, и дајући предност схватању уметности као идеолошке пројекције стварности, идеолошка критика о којој је реч показује својства која је у основи чине блиском превладаној и злогласној соцреалистичкој матрици и њеним ‘ждановским’ обрасцима у културној политици и науци о књижевности. Друго, из идеолошког регистра Коминтерне и Комунистичке партије Југославије западне политичке олигархије преузеле су и у сопствени политички и медијски дискурс инкорпорирале пропагандне стереотипе о српској кривици и ‘великосрпској хегемонији’, поимајући их као активне константе у међунационалним односима на Балкану. Стога, како је и у периоду послератне доминације соцреализма као и у времену на прелазу из 20. у 21. века видна појава примене политичких мерила на пољу изучавања књижевности, уместо о поклапању соцреализма и постмодернизма са више аргумената би се заправо могло говорити о наоко зачудном подударању комунистичког и данашњег глобалистичког поимања српске одговорности и кривице, што за последицу уједно има и сродан ванкњижевни инквизиторски приступ српској литератури. Из оваквог разматрања могли бисмо да закључимо како је некадашњи догматски и анатемисани критеријум политичке подобности – који је егзистирао у књижевностима земаља бившег комунистичког блока, пре свега у Совјетском Савезу, као облик такозване ‘партијности уметности’ – променио свог носиоца, и из репресивне и идеолошки непријатељске комунистичке доктрине се преселио у западну науку о књижевности.

АНДРИЋ НА СУДУ: ОД КОМУНИСТА ДО ГЛОБАЛИСТА

Иво Андрић је једна од кључних мета идеолошких стрелаца. Пре рата, са позиција левих, критиковао га је бивши надреалиста, а потоњи дијаматовац, Ђорђе Јовановић Јарац, као буржоаског „не-реалисту“, за време СФРЈ на њега је ударао Титов муслиман Шукрија Куртовић, тврдећи да је био потајни аустрофил и да је описивао турско набијање на колац, а не и злочине у НДХ, а затим смо, преко Мухамеда Филиповића и „БХ духа у књижевности“, стигли до Русмира Махмутћехајића и његове с(т)удије о андрићевству као идеологији геноцида. До када ће Андрић бити дежурни кривац?

Када говоримо о политичким видовима тумачења Андрићевог прозног опуса из времена које следује прекиду постојања пређашње југословенске државе, онда они на уверљив начин посведочују о једном драстичном интерпретативном обрту: од писца са репутацијом поборника дијалога различитих и супротстављених култура и цивилизација, Андрић је, у околностима измењеног политичког контекста који је у радикалној мери утицао и на промену оквира за проучавање дела овог писца, све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и „један од архитеката злочиначког пројекта ‘Велика Србија’”, чији књижевни рад се указује као „књижевна подршка великосрпској идеји” и „естетика за геноцид”. У контексту актуелних некњижевно условљених оптужби са којима се српска књижевност сучељава, негативни рецепцијски ток Андрићевог дела има најдужи непрекинути континуитет, почев још од раних 1960-их година и писања појединих аутора са маргиналном књижевном компетенцијом. Уочавајући необичан феномен да степен приписиване кривице Андрићу као писцу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу, идеолошки најпрегнантије покушаје дискредитације Андрићевог књижевног опуса представљају зборник радова Андрић и Бошњаци из 2000. године, настао као покушај ‘академског’ образложења потребе за променом назива улице која у Тузли носи Андрићево име, као и две екстензивне студије: Босански муслимани у Андрићеву свијету Мухсина Ризвића, и Андрићевство Русмира Махмутћехајића, објављене 1995, односно 2015. године. Иако су пренаглашено острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу, оне су проходност у интернационални академски оптицај стекле појавом књиге The Bridge Betrayed Мајкла Селса, америчког изучаваоца односа религије и насиља. У поменутој студији публикованој 1996. године, иначе награђеној признањем за најбољу књигу у избору Америчке академије за религију 1997. у области историографије, њен аутор елаборирајући своју концепцију ‘христославизма’ за најрадикалнијег репрезента српске ‘националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима управо Андрића и његов роман На Дрини ћуприја, а затим и Његошев Горски вијенац. О значајном утицају који је ова књига имала на Била Клинтона и Мадлен Олбрајт сазнајемо од Селсовог сарадника Дагласа Адамса и америчког колумнисте Ал Камена.

Борис Булатовић (Фото: Весна Антонић)

ЗАШТО И КАКО ПОХРВАТИТИ АНДРИЋА

Ако БХ муслимани поричу Андрића, Хрвати би да га присвајају. Бавили сте се тезом Ивана Ловреновића, који је тврдио да је српска култура вучја, и да „приграбљује оно што је не припада“ – дакле, и Андрића. Хрвати су се бунили и због тезе да је дубровачка књижевност настајала на српском језику. Откуда овакав бес, упркос очевидностима?

Демонизовање и присвајање Андрића понекад нису супротстављене појаве. Најпре, поједини међу најострашћенијим оспораватељима хуманистичке вредности Андрићевог књижевног дела, као што је Есад Дураковић, истовремено горљиво одбацују праксу ‘етноцентристичног аргументирања’ у књижевноисторијским разматрањима, и уместо ‘редукционистичког’ пледирају за ‘универзалистички’ приступ у одређивању Андрићеве припадности. С друге стране, Иван Ловреновић, одличан познавалац Андрићевог рада и његов бранилац од ниских читања, који је водио оштру полемику са Дураковићем, исказује сагласност са бошњачким арабистом у ставу да је везивање Андрића за првенствено српску литературу неприхватљив националистички чин. И Ловреновићево инсистирање на ‘начелу укључивања’ и Дураковићево потенцирање ирелевантности индивидуалног самоопредељивања писаца, иако су формулисани у наводно принципијелном и општем значењу које би се могло тицати било које националне књижевноисторијске традиције, практично сачињавају логику резервисану искључиво за Андрића и Селимовића чије би опусе по мишљењу именованих тумача требало изместити из примарно српских књижевноисторијских оквира, и то ниуколико не са циљем да се они сагледају као некакав наднационални естетски феномен, него да би се интегрисали у хрватски, босанскохерцеговачки или бошњачки оквир проучавања. Уз то, у свом тексту „Мјесто Иве Андрића у хрватској књижевности” Ловреновић – имајући на уму Андрићев случај – пише о српској култури као агресивној, као култури која „приграбљује оно што јој не припада”, и насупрот њој – о хрватској култури која се обликовала као „згрчена и дефанзивна”, тако што је „одбијала од себе и оно што јој припада”. Овакво запажање он притом протеже на целину српско-хрватских односа у 20. веку, говорећи о „крвавој биланци коју је држава Југославија значила за све несрпске народе”, посебно за хрватски и муслимански, и то у обе претходне верзије. Компаративно посматрано, овакви ставови су и на сасвим елементарном нивоу бесмислени јер се њиховим посредством у случају прве Југославије наглашава положај хрватске националне и политичке угрожености упркос потоњем геноциду над Србима у НДХ извршеном у Другом светском рату, док се на примеру социјалистичке југословенске државе принцип аналогије изневерава тако што се не акцентује положај Срба и српске федералне јединице као објеката евентуалне политичке неравноправности него се разматрају искључиво последице, у овом случају српског национализма из периода 1990-их година, уз подразумевајућу представу о једностраној српској ратној одговорности. Када је реч о језичком идентитету дубровачке књижевности, онда је оно што је некада било неупитно и за европске слависте и за највећег хрватског филолога Ватрослава Јагића, данас престало да буде тако очигледно јер се посредством аргументације Слободана Просперова Новака, Радослава Катичића, Мариа Грчевића или недавно преминулог Мирка Томасовића заговара теза о томе да је новоштокавштина уведена у хрватски језик раније него у српски, те да је штокавска варијанта језика дубровачке књижевности ‘западна’ а не ‘источна’.

ЊЕГОШ КАО „ИДЕОЛОГ ГЕНОЦИДА“

Наравно, не можемо заобићи Његоша, трајно оптуженог „позивара на геноцид“. Схема гласи: Вук Караџић је Његош је Илија Гарашанин. Какве су последице коришћења мртвачког језика политкоректних јавке и одзива кад је песник „Вијенца“ у питању?

Крајности у просуђивању и идеолошко вулгаризовање Горског вијенца су у иностраној академској рецепцији заступљени у заиста забрињавајућим размерама, пре свега у литератури која се бави различитим истраживањима (историографским, културолошким, социолошким) везаним за распад Југославије. Доминантно књижевна природа интересовања у проучавањима Његошевог дела која је готово у целости пребивала у склопу славистичке науке, средином 1990-их је уступила место сасвим опречно усмереном рецепцијском обрасцу посредством којег се Горски вијенац ретроспективно одмерава из угла потпуно идеологизоване и ревидиране представе о природи југословенских међунационалних односа. У том смислу, у утицајној и цитираној литератури – као када је реч о студијама Ноела Малколма, Нормана Сигара, Мајкла Селса, Холма Зундхаусена, Сабрине Рамер, Бранимира Анзуловића, Тима Џуде или Кристофера Кларка – која се неретко користи у универзитетској настави, Његошев драмски еп се подвргава једном парцијалном и униформном виду тумачења које има за циљ да оцрта линију непрекинутог континуитета српске националистичке идеологије. У генези тако перципираног континуитета – дијахроним упућивањем на појаве настале у различитим пресецима у временском распону од средине 19. века до данас – указује се на разнородне егземпларе политичке, етнолошке, филолошке, књижевно-уметничке и антрополошке природе који творе својеврсну хронологију ‘великосрпских’ и других национално и верски искључивих пројеката. У поменуте ‘пројекте’ се, у литератури оваквог типа, осим докумената политичке провенијенције – Гарашаниновог Начертанија, меморандума Васа Чубриловића о исељавању Албанаца, списа Хомогена Србија Стевана Мољевића, те Меморандума САНУ – по правилу сврставају косовски мит, Вуков чланак „Срби сви и свуда” и Његошев Горски вијенац. Могли бисмо, уз то, запазити да у покушају дискредитовања овог књижевног дела, осим идеолошких оцена по којима се Горски вијенац обзнањује као ‘позив на геноцид’, ‘трајна схема етничког чишћења’ а песникова визија митског Милоша Обилића упоређује са представом о преобликованом, ‘геноцидном Христосу’, значајну улогу има и неадекватна и инструментализована примена идеологије мултикултурализма као методолошког оквира за процењивање подобности једне романтичарске књижевне творевине из средине 19. века. Говорити о Горском вијенцу са становишта супротстављања пишчевом ‘политички некоректном’ неприхватању начела ‘верског плурализма’ је и апсурдно и злонамерно. Најзад, чини се да овакав недопустив приступ једном од најмаркантијих дела јужнословенске књижевности – који са предумишљајем преобраћа књижевни текст у пропагандистички политички памфлет са националистичком садржином – у својој основној замисли има тежњу да оснажи оптужбу о култури која даје обрасце за чињење насиља и етничку искључивост, и припише јој идејно инспирисање и саучесништво у догађајима са самог краја 20. века (онако како се они представљају и оцењују у западној политичкој јавности).

ОД МАРКА КРАЉЕВИЋА ДО ВАСКА ПОПЕ

У својој књизи, бавили сте и тврдњом да су српски књижевници главни рушиоци Југославије, коју су сви, од Триглава до Ђевђелије, волели, осим злих Срба. Рајнхард Лауер је уочио континуитет од Марка Краљевића до Васка Попе. Када ће се наша књижевност и култура ослободити окова идеолошке пристрасности неоколонијалног ока са Запада?

Заузимајући априорни став да првостепену одговорност за крвави распад социјалистичке Југославије сносе истакнути српски писци и њихова књижевна остварења настала током 1970-их и 1980-их година – како то експлицитно сугеришу Вахтел, Лауер и Сабрина Рамет – идеолошки интерпретатори с краја 20. и почетка 21. века третирају српску књижевност као својеврстан непосредан идејни и културно-политички предложак за наступајућа политичка збивања. На основу чега поезија Васка Попе, романи Војислава Лубарде, Ћосићево Време смрти, Радуловићева Голубњача, Павићеви Хазарски речник и Унутрашња страна ветра или Селенићев Timor mortis завређују квалификације по којима тобоже представљају књижевни израз великосрпског национализма и антијугословенства, односно књижевни инструмент у разбијању Југославије? Овакво криминогено обличје какво се насловљеним делима придаје представља последицу санкционисања сваке књижевне тематизације српског страдања (пре свега на простору НДХ), угрожености или негативних искустава у југословенским заједницама као неприхватљиве, шовинистичке и ратнохушкачке. Штавише, чак и тематске назнаке или претпостављене алузије на српско страдање се по устаљеној клишеизираној матрици малициозно сагледавају искључиво у контексту могућих последица инструментализације овакве књижевне теме или њеног давања замишљеног легитимитета, аутовиктимолошке основе и моралног оправдања агресивној политици. Ради се пракси вишеструког кривотворења (у анализи природе и генезе југословенских сукоба, као и у интерпретацији самих књижевних дела) која у потпуности произлази из политичке сфере, где су оптужбе о ‘великосрпској хегемонији’ у југословенској монархији континуирано понављане и афирмисане и у времену након извршеног геноцида, док је једновремено националистички епитет придаван свим српским притужбама на рачун властитог положаја, чак и када су оне изрицане у тренутку у којем је српска неравноправност била актуелна (нарочито после уставних промена из 1974) и претходила било каквим ратним сукобима. У складу са тим, у настојању да перцепцију сукоба експлицира из перспективе западних интереса и идеолошких поставки, немачки слависта и српски академик Рајнхард Лауер 1993. године пројектује традицијски лук српског експанзивног национализма од косовског мита и народне епске поезије до Попе и Павића, а збирку Вучја со из 1975. предочава као неку врсту поетско-идеолошке увертире у српске ‘осветничке’ ратове. Вероватно најутицајнији амерички слависта међу онима који се баве јужнословенским темама, Ендру Вахтел, окривљује Павићев Хазарски речник да је по иницијалној замисли самог писца (дакле не у домену негативних рецепцијских учинака насталих као последица евентуалне ратне злоупотребе овог романа са српске стране) имао улогу у охрабривању Срба „да пуцају на своје суседе”. Интересантно је и то да Вахтел не изводи овакав закључак из описа територијално-административног устројства хазарског царства у роману (као могућне алегорије за југословенско друштво), што за полазиште у својој идеолошкој егзекуцији Хазарског речника узимају Лауер или амерички компаратиста Дејвид Дамрош, већ своје тумачење Павићевог делегитимизовања југословенске идеје заснива на одсуству свезнајућег приповедача у роману, чиме српски писац наводно упућује немогућност превазилажења неспоразума и супротстављених тачака гледишта између различитих конфесија и народа. Занемарујући сазнање о томе да Вахтел не изводи закључке који се чине обавезујућим из угла његове властите интерпретације и да компаративни аспект његове анализе остаје недоречен (јер, уколико је и по његовим увидима укупна државна културна политика водила ка разградњи државе, уколико је драстични отклон од југословенства и антисрпску реторику приметио међу интелектуалцима у западним југословенским републикама у времену које хронолошки претходи истоврсном процесу код Срба, те ако Крлежа својим романом Заставе засновао ‘културни образац’ који су тек доцније прихватили српски писци, заиста крајње неуверљиво и злонамерно делује његова теза о наглашеној улози српске књижевности у рушењу идеала југословенства), могли бисмо се запитати да ли је страдање за време Другог светског рата легитимна књижевна тема (будући да књижевно обликовање српског страдања у НДХ Вахтел приписује Селенићевом и Лубардином национализму), и указати на тематске преокупације (бављење холокаустом) у романима Данила Киша (писца којег амерички истраживач највише цени) као и његове експлицитне назнаке у есејима „Између наде и безнађа” и „Теме и варијације”. Ако је у другом случају ова тема легитимна, а у првом третирана као одраз националне фобичности и виолентности, не значи ли то да постоји повлашћени тип жртве, и да се на тај начин креира представа о томе да неки народ по дефиницији не може бити објекат насиља? Понека од ових питања упутио сам и Вахтелу 2008. године на једној славистичкој конференцији у Филаделфији. На крају, могли бисмо лако да уочимо парадоксалну подударност вредносних критеријума које примењују Вахтел на самом крају 20. века (у тумачењу новије српске прозе) и мерила Шукрије Куртовића при његовом инсистирању да Андрићеви романи представљају антијугословенску политичку претњу. Највећа разлика се огледа у томе што је Куртовић добронамерни књижевни аматер, док је Вахтел најугледнији амерички истраживач југословенске културне политике. Разуме се, не би могло бити речи о Вахтеловом незнању, већ о идеолошком претексту који на најбољи начин сведочи о усаглашености научних ставова са западним политичким интересима – феномену у односу на који ‘националистичка спрега’ српске културе и политике делује неупоредиво бенигније.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Oбјављенo у „Печату“ 27. априла и 4. маја 2018.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s