Добрило Аранитовић: Курјачка хајка на вукове

Идеолошке и митолошке наслаге у роману „Вучји накот“ Јанка Вујиновића

Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.

Вук Караџић[1] 

Када су Курјачани на Светог Саву 1948. године најзад кренули у дуго припреману хајку на своје шумске имењаке, та „премјена“, која је „силно ударила“ на цјелокупно животно устројство овог села, била је пуном јеку. Отпочела прије три године она је у сваку животну пору сеоског живота и обичајности увријежила своје присуство идеолошке нарави: у језику, начину мишљења и поступања. Роман Вучји накот Јанка Вујиновића је својеврсна сага, или боље речено, онако по макаренковски, педагошка поема о преустројству, о убрзаном „усрећивању силом“, када се „борбеним атеизмом“ кидају континуитети с прошлошћу. Овај романописац, ријетке језичке даровитости, мајсторством обиља наративних поступака, дијалозима на трагу најизворније вуковске бистрине и језгровитости, скоро неосјетно пружа иманентну критику таквог једног безпризивног пројекта који ће се, неколико деценија касније, урушити сȃм од себе. Та критика извире из свих мозаички увјерљиво укомпонованих елемената „свијета живота“ једног села које је судбина уклијештила у троуглу Мачве, Поцерине и Рађевине и које може да послужи као парадигма тадашњег српског села уопште. Писац саосјећа са невољама Курјачана, не идеализује попут имењака Веселиновића ни њих, ни њихов традиционални начин живота, али низом описа животних и етнографских реалија доводи у питање идеолошки замисао и праксу актера „историјског убрзања“. И овог пута се скоро опсесивно враћа на њихове изгибије и погроме од стране „инородног и иноверног нашествија“ (1914-1918, 1941-1944), али акценат ставља на најновије „нашествије“ идеолошке нарави које је „силно ударило у народ“ и од кога он није у стању да се одбрани (1945-1948).

Иницијатори и носиоци те „премјене“ упорно покушавају да се „заборави што је било донде“ да, како би рекао Шестов, језички и појмовно овладају свијетом који нијесу створили па волунтаристички, орвеловски пројектују у прошлост своју истину и обећавају боље сјутра, бољу будућност. „Премјена“ је скоро апокалиптично наговијештена и временским приликама, као код Вишњића, јер од Божића до Светог Саве „није било ни дана, ни ноћи, ни сунца ни месеца“. Сунце је тек грануло на крају неуспјешне хајке која се завршила фантазмагоричним привиђењем Светог Саве и његових пратилаца вукова, сликом која је изронила пред очима предводника хајке из колективног несвjесног, из вјековних митолошких наслага.

Тај новоговор, стран језичком осјећању и поимњу народа, именује нове носиоце прогресивних идеја, реализаторе вјековних снова о слободи, једнакости, братству, бољем животу као: скојевце од поверења, активисте, фронтовце, свесне елементе новог друштва, напредне снаге, напредне земљораднике и поштену интелигенцију. За њих је истина оно што се од стране партије на власти прокламује као истина па се и обична хајка на вукове, који одиста чине велику штету осиромашеним сељацима, проглашава за револуционарни чин. Вучји чопор се проглашава за антиреволуционарну засједу, курјаци су „непријатељи комунизма и целокупног напредног човечанства“. Велом тајне обавијен је и почетак, ток и сврха хајке, небо, сунце и пијетли више „не важе“ као предсказивачи тачног времена. И вријеме је под контролом, онолико је сати колико каже Сатоносац, „не можемо ми данас, у ери комунизма – каже вођа хајке – да гледамо у небо!“ А ни јата птица нијесу безазлена појава јер „ко зна да л у јату врана лете само вране“. Устреба ли, и у небо ће пуцати.

Тако ријеч – бива дјело! Новоговор[2] и преименовање омогућује реинтерпретацију прошлости на пожељан начин, оправдава поступке нове власти не само као нешто неминовно већ и као нешто најпожељније. Некадашња држава и њена власт је била ненародна па са свим претходним као ненародним треба драстично раскрстити. На сцени је дисконтинуитет, рез, нипошто еволуција и постепеност. Насупрот чак вулгаризованом учењу дијамата да друштвена свијест мора да касни за развојем економске базе. Срушена је сеоска, курјачка црква јер је религија опијум за народ а да тај народ који ју је подигао није питан („бацали су слике и иконе у пламен“), у замјену долази нови опијум атеизма. Срушен је споменик Солунцима а убиство два жандарма у Белој Цркви проглашено за пуцањ прве „устаничке пушке“ и почетак антифашистичке и ослободилачке борбе. Романописац вјештим укрштањем наративних поступака и дијалога допричава посљедице овакве корјените превратне праксе. Заговара се заоштравање класне борбе иако ни утемељивачи марксистичког погледа на свијет ниjeсу сељаштво сматрали класом. Преко ноћи освијешћени јуришници кидишу на старо, заостало, преживјело. Одузимање злехуде сељакове имовине проглашава се „откупом вишкова“. Нема буржуја ни пролетера али има домаћина који су деценијама мукотрпљем, знојем и крвљу стицали какав такав иметак, хранили државу, цркву и војску па их као „кулаке“ треба развластити и послати, најчешће испребијане, почупаних бркова, у робијашнице да се класно освијесте. Под присмотром су и „кулачки синови“. Наговјештава се „планска привреда“ и увођење задруга „кад се неће знати моје и твоје“. Најзад са неколико деценија закашњења у Курјаке стиже лењинистичка дефиниција социјализма: социјализам = индустријализација плус електрификација! Забезекнути хајкачи чују и ово: „Шта ће нама Бог, кад ћемо за годину-две увести лектрику?“ Узалуд се надају да ће након дуге три године угледати леђа „безбожној комунистичкој власти“, полугласно гунђајући против „петокраконосаца“ и њиховог симбола „црвене жабе, петокраке“. Умотани у свакојаке прње и трање уместо обуће, јер су ципеле или шињел право богатство, они полугладни тумарају врзинама и урвинама оглашавајући се старим пјесмама-умилницама:

Подај курји сланине,
Да не слази с планине!
Дај-де вуји сочице,
Да не коље овчице!

а свјесна скојевска омладина им одговара пролетерским пјесмама и паролама у складу са безрезервним оптимизмом и самоувjереношћу[3]. Изградња нове власти, „општи интерес“, према њиховој крајње идеологизованој свијести, захтијева давање првенства задацима управо те власти и њеним налозима а не породици. „Важнија је изградња нови односа на селу од родбине!“ – овако агилни скојевци бране свог сабрата Светислава који избјегава своју кућу гдје му живи мајка удовица, са двије снахе удовице и њиховом сирочади[4]. Управо је ово преовлађајуће начело, које се више од три године усађује у свијест младе генерације, оно што је било најразорније по тадашње српско село а не само село Курјаци. Откуп „вишкова“, обрачун са „кулацима“, присилни рад и робијање „ненародних елемената“, могли су се донекле надокнадити, имали су рок трајања, али је разарање породичне солидарности, породице као производне, друштвене, психолошке и етичке основе сваког друштва, додатно допринијело трагичној располућености народног бића. У поглављу „О штаповима дрвеним и шипкама гвозденим“, некој врсти историографске панораме, писац даје генезу „међусобног општења и истеривања правде“ у српском народу које се, упркос законским забранама, увијек обнављало у кризним и ратним временима[5].

Јанко Вујиновић

Трагична располућеност кулминирала је уношењем идеолошког елемента у наслијеђене разрачуне које је симболички започето „првим устаничким пуцњем“ а који и даље одјекује у нашој свијести и подсвијести. Јер политичке, а нарочито идеолошке омразе још нијесу сасвим утихнуле. Књижевној критици је промакло при садржинском ишчитавању романа да уз упечатљиве ликове попут Човека Лаке Руке и Богдана Џамбаса уочи и трећи лик који по својој животној увјерљивости и трагичној судбини превазилази све остале – лик баба-Кате. Романописац је с искреном топлином и саосјећајношћу саздао овај незаборавни лик који као ходајућа балада може да стане раме уз раме са Стојанком Мајком Кнежопољком док на Козари нариче за погинулим синовима. Запјевка баба-Кате „Јој Станко, јоој Стојане!“ одјекује не само поцерским урвинама и честарима, већ, без имало патетике речено, у срцима њених сапатница и сапатника али и у срцима читалаца ове потресне саге. Своја два близанца сирочића, Станка и Стојана, као удовица самохраница отхранила је баба-Ката на преслици и десници руци, надничећи на туђима њивама, оставши без домаћина који је страдао при повлачењу српске војске кроз врлетну Албанију. А они су се „не својом вољом“ и „не бирајући“ обрели на двије супротне стране. Име једног њеног сина уклесано је на споменику посвећеном палим борцима, име другог сина ишчезло је у магли заборава. Не зна им се гроба ни мрамора. У трагању за истином о њиховима погибијама и гробовима неки њени поступци од надлежне власти оцијењени су као неoпростив прекршај па је „спроведена у Срез где је власт јача и где знају каква казна чека велике изгреднике“.

Непребол баба-Кате, чије срце не признаје подјеле на родољубе и издајнике, непребол мајке која је изгубила све а допала тамнице, можда је најбоље допричала својом запјевком Марија Жугић из Жабљака под Дурмитором:

Ова мајка земљу љуби,
Соколове своје буди
Ледна врата да отворе
И да с мајком проговоре.
Бог убио те партије
Што су народ завадиле
Те удари брат на брата
Мјесто сложно на душмана[6].

*

„Планински сељак се готово није ни љутио на вука ако му не плати више него као неки порез. Није сматрао претерано ако му плати цео „десетак“. Мрзио га је страшно, али је некако сматрао да је вук у праву на свој део… Дешава се да сточар сам закоље шта и однесе вуцима када се за тешких студени врзмају око тора. Пуно је разних прича о томе како се неком десила велика несрећа после дуге периоде у којој му вук ништа није заклао…“ 

Сретен Вукосављевић[7]

Подсетимо се да је окосница романа Вучји накот хајка мјештана села Курјаци на вукове на дан Светог Саве 1948. године. Аутор упорно понавља тачан датум хајке, дан и годину, дајући до знања да се то збива такорећи у инат вјековним обичајима и увријеженим вјеровањима везаним за највећег српског светитеља и његов однос према вуковима. У народној свијести и подсвијести, у митолошким лагумима народног памћења, у обичајној и обредној пракси, народ је слиједио своје схватање свијета и живота. Новоуспостављена идеологија, која религију проглашава обичним сујевјерјем, крајње редукционистички се односи према цјелини народног живота. Занемарују културно-историјски и психо-социјални аспект народне религиозности сводећи је на заосталост и непросвјећеност. За једног од хајкача, напредног омладинца, кога писац именује синтагмом Мајчин Син, Свети Сава је „верско лице“ и чуди се кад му група жена тумачи да је он пастир који чува курјаке: „понекад их у зиму, за јаких мразева, у село пушта, да прикољу коју овцу, и да се опет у гору врате“[8].

 

Доиста, споља гледано, овакав лик српског светитеља и његово покровитељство над вуковима, личи на чист паганизам и, према истраживањима Веселина Чајкановића, по свом карактеру и темпераменту подсјећа на завидљивог и осветољубивог прерушеног паганског бога из претхришћанског времена[9]. Али, како наглашава Арон Гуревич, антропосоциолошки гледано, слој „фолклорне културе“ је неизбјежна пратећа појава народне религије, „народног хришћанства“[10]. Неписмене и непросвијећене народне масе, посебно оне у брдско-планинским сточарским крајевима, обликовале су свој социјални живот и своје колективно психолошко устројство у складу с екстензивним начином привређивања. Не постоји персонална истина појединаца, већ истина колектива, дјелује механизам колективне перцепције који све прерађује у складу са законима фолклорне свијести[11]. Према народном вјеровању и предању, вук има право на своју „вечеру“, вучје право наглашава и Његош у Горском вијенцу („Вук на овцу своје право има“), а наш најпознатији социолог села, Сретен Вукосављевић, у напријед цитираном дјелу даје не само етичко-социолошко образложење „вучјег права“ већ га доводи у везу са народним схватањем свијета и живота: „Све ове приче подсећају на онај класични мотив по коме више силе завиде смртном коме све иде добро и све успешно. Често је у тим причама да домаћин одвоји један број оваца и одбије од стада да би их вуци појели, те да би избегао какву несрећу. Ако их опет нађе све, следује несрећа као неминовна“[12]. „Не уби, Боже, мимо свијет, и не помози, Боже, мимо свијет“, и данас се може чути у народу.

Роман Вучји накот није ни етно-социолошка, ни историографска студија нити расправа из српске митологије. Његова главна тема је, по аутопетичком исказу самог аутора, „стварна – измишљена – стварна прича“ о хајци на вукове у селу Курјацима подно планине Цера леденог Савиндана 1948. године. У овом свом најзрелијем прозном остварењу романописац је, разгранавајући причу у низ праваца и рукаваца, пружио могућност њеног ишчитавања и у идеолошко-митолошком кључу. Роман у цјелини, а посебно његово завршно поглавље, „Обичан сусрет“, по списатељском умјећу, психолошкој увјерљивости, дубинској уроњености у пребогате наслаге колективно несвјесног, прије више од три деценије изборио је себи мјесто међу најуспјелијим страницама савремене српске књижевности. Борбени атеиста Југослав Вукојевић, умјесто у старца са чопором вукова око себе, пуца у нагореле храстове, букве, грабиће, студен плаветну. У свој привид који је изронио из дубине његове нечисте оцо-убилачке подсвијести. У архетип свеца заштитника о коме Васко Попа, поред осталог, пјева:

Пере шапе својим вуковима
Да трагови мрачне земље
На њима не преживе
Путује без пута
И пут се за њим рађа.


[1] Војислав Ђурић: Антологија народних јуначких песама. Седмо издање. Бреоград, Српска књижевна задруга, 1973, стр. 14-15.

[2] У новоуведеном вокабулару, страном језику и бићу српског села, романописац нарочито издваја реч друг: „… Новом добу ће се – шта ћеш, мораш! – некако и привићи, али на реч друг – никад. Већина ту реч, свакако не својом кривицом, однедавно осећа као страну, у њихов језик убачену уместо: брате, братац, рођо, соихлебниче, сабрате, сапатниче… ко зна зашто и ко зна из којег, другог језика, иако је она говорена и забележена још у средњем веку и у народној поезији“ (178).

[3] „Ово је наше време! Шта у њему урадимо, урадили смо!“ (162).

[4] Стр. 115.

[5] Не без горке ироније писац ту навику батинања „по свој Сврбији” сматра нечим што је „укорењено и што расте у самим људима који ту земљу дубоку у времену и блиску у сећањима насељавају (152-153). С том праксом наставила је новуспостављена власт радног народа. Југослав Влаховић смишља којом казном да казни старца, предводника вукова: „…Прво би му ударио двадесет и пет батина, иако је та казна сада укинута. Ко згреши, терају га у затвор, а тамо се кривица другачије утврђивала, признање на уста истеривало, потписивале већ написане изјаве… (347).

[6] Миленка Цица Чоловић: Марија Мати, Београд, Просвета, 2014.

[7] Сретен В. Вукосављевић: Историја сељачког друштва. III. Социологија сељачких радова. Приредио академик Радомир Лукић, Београд, Службени гласник, 2012, стр. 127.

[8] Стр. 216.

[9] Веселин Чајкановић: Мит и религија у Срба. Изабране студије. Приредио Војислав Ђурић, Београд, Српска књижевна задруга, 1973, стр. 198-199, 314.

[10] Арнон Гуревич: Проблеми народне културе у средњем веку. Превела Лидија Суботин, Београд, Графос, 1978, стр. 22.

[11] Исто, стр. 30.

[12] Сретен Вукосављевић, пом. дело, стр. 127.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s