Мирјана Анђелковић Лукић: Хемијско загађење Србије изазвано НАТО агресијом

У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног урана, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих током бомбардовања

Др Мирјана Анђелковић Лукић (Извор: Печат)

Стручна јавност у Србији углавном је била окренута разматрању утицаја осиромашеног урана на здравље популације, и при том је занемарена значајна опасност од хемијског загађења, посебно пираленом, како флуидом, тако и запаљеним.

Велику опасност по здравље људи и еко-систем представљало је бомбардовање трансформатора који за хлађење користе синтетичко трансформаторско уље, пирален. Пирален је супстанца која у земљи и води остаје веома дуго, јер природа нема механизме за његово разлагање.

Током НАТО бомбардовања ракетиран је и разорен велики број индустријских објеката из којих су продрле у животну средину токсичне и опасне материје у великим количинама са непроцењивом штетом по животну средину. По количинама хемикалија које су се излиле и запалиле, може се рећи да смо били изложени правом хемијском рату.

Прво директно дејство НАТО бомбардера на трафостанице било је 23. априла 1999. године када је разорним пројектилима гађана трафостаница 220/110 киловолти „Београд 3“ и трафо станица 110/35 киловолти „Београд 9“ када су запаљене велике количине трафо-уља а велика количина се излила у земљиште.

Запаљена трансформаторска уља су припадницима ватрогасних јединица СРЈ била велика непознаница, јер су пожари на пираленским трансформаторима пре агресије НАТО алијансе били изузетно ретки. Такође су били непознаница и за остале стручњаке који се баве екологијом и загађењем околине.

Полихлоровани бифенили из групе „мешавине“ спадају у генотоксичне хемикалије и према каталогизацији Светске здравствене организације при УН сврстане су у групу 2А хемикалија са вероватно канцерогеним деловањем на људе. Максимално дозвољена количина (МДК) за пирален са 54 % хлора је 0,5  mg/m³, за просечно 8 часова. Према америчким стандардима (NIOCH), МДК је 0,001  mg/m³, за радни дан од највише 10 сати и радну недељу од 40 сати. Пирален се сматра потенцијалним канцерогеном из радне средине (NIOCH 1992). Због добре ресорпције преко коже, излагање пиралену је ризично без заштитне опреме, чак и за наведене концентрације МДК. У додиру са пламеном пирален се пали, услед чега настаје читава лепеза генотоксина који се кондензују у чађи или се једноставно налазе у диму. Нека од тих једињења су: полихлоровани дибензофурани, хлоровани бензо-пара-диоксини, хлоровани феноли, хлоровани нафталени, угљенмоноксид, хлороводоник и чађ. Сва настала једињења у току горења пиралена су отровна и канцерогена, а посебно отровна су једињења диоксини који су се током пожара на хемијским резервоарима ослобађала у огромним концентрацијама, тако да је ова агресија имала карактеристике диоксинског рата

Диоксини су супстанце које садрже хлор (Cl2), угљеник (C), кисеоник (O2) и водоник (H2), и три бензил групе. Диоксини су најтоксичнија једињења која настају као нежељени нуспродукти током хемијских процеса у којима се налази Cl2 и поједина једињења C и H2. Диксини су хемијски стабилна једињења и веома споро се разлажу у природи. Једном настао диоксин задржава се у природи дуго времена. Данас се зна за 75 различитих типова диоскина. Диоксини се слабо растварају у води, али се зато добро растварају у уљима и мастима, и тако улазе у ланац исхране.

У Панчеву је гађана ХИП „Азотара” у којој се производио амонијак, азотна киселина, минерална ђубрива. Током бомбардовања уништено је 328 тона мазута, а изгорело је 25 тона, остало се просуло у околно земљиште, и око 200 тона амонијака се излило у канал отпадних вода а мала количина је доспела у ваздух. Из сферних запаљених резервоара изгорело је око 440 тона мономера винилхлорида чији је продукт поред осталих фозген, бојни отров.

Велика еколошка загађења у Новом Саду су била, кад је гађана Рафинерија нафте са 152 разорна пројектила. Највећи напад на Рафинерију нафте био је 7/8 јуна кад је гађана са 120 пројектила. У току НАТО бомбардовања у Новом Саду уништено је укупно 73.569 тона нафте и њених деривата, од чега је највећи део нафте изгорео у пожару. Око 5.000 тона деривата и око 18.500 тона нафте уништено је у нафтоводу при чему је велики део резервоарског простора потпуно уништен. Процењује се да је од укупне количине нафте око 90% изгорело, а да је на околно земљиште изливено око 10%.

У нападу 2. маја 1999. године погођено је 27 резервоара нафте, запремине 250.000 m3 у којима је било складиштено 38.645 тона нафте и деривата (од тога примарног бензина 4.375 тона са око 1% бензола). Приликом ваздушних напада дошло је до пожара на погођеним резервоарима који је трајао неколико дана. Формиран је густ, црни облак дима ширине око 1,5 км који се дизао у висину до око 4 км у зависности од метеоролошких прилика и кретао се ка истоку и југоистоку

У урбаној зони Новог Сада 2 и 3 маја, 8 јуна и 9 јуна узети су узорци ваздуха. Измерене вредности за укупне угљоводонике биле су 10x веће него што су биле пре бомбардовања. У подземним водама на дубини 2,5 метара констатована је највећа концентрација минералних уља, флуорантена, и бензол(б)флуорантена и бензола. У земљишту је нађена већа концентрација битумена, полихлорованих бифенила и укупних угљоводоника. У свим узорцима земљишта нађено је олово, које је у знатно већој концентрацији било на већим дубинама.

Термоелектрана Колубара је гађана 22.маја 1999. године са три пројектила. Уништени су и оштећени струјни водови, електрични стубови, и трансформатори. Уништено је 13 трансформатора у којима се налазило око 200 тона трансформаторског уља. Изгорело је 45 тона трафо-уља, а око 100 тона је истекло и разлило су по околини.

Изливене количине трансформаторског уља доспеле су у ободне канале повезане са речицама Пештаном, Туријом и Бељаницом. Већи део ове опасне материје продро је у подземне токове и загадио сеоске бунаре. Контаминација воде у бунарима и земљишта полихлорованим бифенилима (пираленом) потицала је из разорених трансформатора. Део контаминираних вода је преко реке Колубаре у коју се уливају загађене речице, доспео у Саву и даље у Дунав.

У Прахову је у једном од напада уништено складиште отпадног материјала у коме се налазило 5 тона трансформаторског уља и око 120 тона моторног уља. Највећа количина ових уља је изгорела, пожар је трајао 26 сати, а део уља се излио у Дунав.

Бор је такође једна од „црних тачака” по загађењу због НАТО бомбардовања. У Бору је бомбардована трафо-станица „Електроисток” из које се у околину излило 25 тона трансформаторског уља. Из 144 кондензатора исцурило је 1.152 литра пиралена при чему се део тог уља запалио.

У Крагујевцу је бомбардована фабрика „Застава аутомобили” и погођени су трансформатори у фабрици. Као последица ратних дејстава укупно је истекло 1.428 литара пираленског трафо-уља. Поред ове количине у фабрици је било складиштено још око 5-6 тона отпадног ПЦБ у бурадима и више од 6.000 м3 воде загађене пираленом. После експлозија НАТО бомби 1999. године „Застава” се претворила у отровну буктињу, јер су продукти сагоревања пиралена, диоксини још отровнији од пиралена.

Једина научна студија о акцидентном кретању пиралена у природи, која је урађена код нас после НАТО агресије, је докторска дисертација Миљане Стојановић-Милосављевић, под насловом „Правци кретања полихолорованих бифенила (пиралена) у водама након НАТО бомбардовања”.

Биохемичар Миљана Стојановић-Милосављевић у периоду пре, за време и после бомбардовања узела је и анализирала 1.800 узорака тла, подземних и надземних вода и речног дна. Истражила је водоток реке Лепенице од уласка у Крагујевац па до уливања у Велику Мораву, водоток Велике Мораве и речне наносе Лепенице и реке Ждраљице од фабрике „Застава” па до завршетка крагујевачке котлине, укључујући ту и изворишта и бунарске воде.

Ова докторска дисертација је скривена од јавности, нема је у библиотеци БУ. Миљана Стојановић-Милосављевић је била запослена у војсци СРЈ, а после докторирања 2002, као мајка малолетног детета, остала је без посла. Умрла је 2010. године.

Миљана Стојановић-Милосављевић у закључцима своје дисертације указује на неопходност укључивања државе која би, требало да финансира не само истраживања већ и да „надокнади евентуалне губитке пољопривредницима због смањеног приноса, а ради узгајања биљних врста које су здравствено најбезбедније”. Она је детаљно изложила како у будућности треба пратити даље кретање пиралена. Препоручила је месечне и двомесечне анализе речног дна и биолошка и микробиолошка истраживања живог света у води река Лепенице, Ждраљице и Мораве, осматрање бунара и извора. Такође редовно треба утврђивати утицај пиралена на животиње и животне намирнице животињског и биљног порекла, а редовним здравственим контролама – на људе. Не постоје податци да ли су ови закључци било кога из градске владе Крагујевца или републичке владе, бар заинтересовали. Велики допринос ове дисертације је између осталог и у томе што је дата „шема“ продирања пиралена у земљиште и воду, начин његовог кретања и контрола присуства пиралена у водама и земљишту.

Крагујевац није једини град у ком су горели електрични трансформатори. Горели су и у Београду, на Бежанијској коси, у Лештанима.

Постоји незваничан податак да се велика количина пиралена излила у Топчидерску реку током НАТО бомбардовања.

У последице бомбардовања српских земаља не убрајају се само тоне осиромашеног урана, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих током бомбардовања, жива, разноврсни диоксини, бензопирен, бензантрацен, оловни оксиди, тешки остаци лож уља, битумени, оловни алкиди, – све су то последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало.

Пронатовски лоби у Србији делује против интереса свог народа, јер спречава било какву научну и стручну расправу на државном нивоу о последицама агресије НАТО на здравље, као и о моралној и материјалној одговорности НАТО за последице бомбардовања на становништво- пораст стерилитета, малигних и других болести у Србији.

После свега неопходно је да се што пре формира национална лабораторија за испитивање последица еколошког загађења на целој територији Србије. На нашој страни је правда, а о чињеницама везаним за хемијско и радиолошко загађење услед бомбардовања могу говорити само припадници квалификоване научне српске јавности, без икакве политичке конотације.

Рад је презентован на научној конференцији „Последице НАТО агресија на СРЈ“ 22.03. 2018. у организацији „Евроазијског безбедносног форума“ у Београду

(Корени, 24. 3. 2018)

Коришћена литература:

  • http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2006/0042-84500603348A.pdf
  • Последице НАТО бомбардовања на животну средину СР Југославије , Савезно Министарство за развој, науку и животну средину, „Извештај“, Београд 2000.
  • http://www.nin.co.rs/arhiva/2540/8.html
  • М. Анђелковић Лукић „Дарови Милосрдног анђела“ еколошко разматрање бомбардовања СРЈ“, Нови сад, 2015.
  • М. Стојановић-Милосављевић; „Правци кретања полихолорованих бифенила (пиралена) у водама након НАТО бомбардовања”. докторска дисертација, Београд, 2002.
Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s