Протојереј Андреј Ткачов: Кајем се што нисам анђео

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање

Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то… Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горе наведених добродетељи, код свих нас, зар не?

Само питам и ништа не констатујем.

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву, код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

Са руског Ива Бендеља

(Православие.ру, 8. 3. 2018)

Нова издања руских духовника у Београду

У петак 16. марта са почетком у 19 часова у Вазнесењској цркви у Београду, а у суботу 17. марта са почетком у 18 часова (након акатиста који почиње у 17 часова) у храму светог оца Николаја у Земуну, биће представљена књига „Разговори са старцем Илијом“. Поред тога публици ће бити представљена нова књига протојереја Андреја Ткачова „Да не би отишли“.

На промоцији ће говорити јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира из Москве.

Књига „Разговори са старцем Илијом“ као и књига „Да не би отишли“ протојереја Андреја Ткачова представља заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ru.

Читаоци портала су већ имали прилику да се упознају старцем Илијом (Ноздриним) кроз беседе и интервјуе које су новинари различитих ТВ канала и радио станица водили са њим. Већина тих дијалога је ушла у овај омањи зборник.

Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Не тако давно, духовник је посетио Београд где се лично поклонио светињама престоног града. Издавачи су желели да овом књигом ближе упознају српске читаоце са мислима једног од најпознатијих руских духовника.

У својим беседама и интервјуима отац Илија се дотиче многих питања у вези са духовним животом и свакодневницом, која толико брину савременог хришћанина. Књига која ће овом приликом бити представљена, прво је штампано издање беседа схиархимандрита Илије (Ноздрина) на српском језику.

Српска читалачка публика је већ добро упозната са протојерејем Андрејем Ткачовoм, и нова књига ће, како сматрају приређивачи, привући велику пажњу и постати прелепо духовно штиво.

Време одржавања: Петак, 16. март са почетком у 19 часова

Место одржавања: Вазнесењска црква, Адмирала Гепрата 19, Београд

Време одржавања: Субота 17. март са почетком у 18 часова (након акатиста који почиње у 17 часова)

Место одржавања: Храм светог оца Николаја, ул. Његошева 45, Земун

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s