Слутим да ће стога А. Вулин бити забезекнут попут Добрице Ћосића када је чуо да то што може „Велика Британија“ не значи да може „Велика Србија“
Александар Вулин (Извор: Н1)
То је нешто горе од злочина – то је грешка
Жозеф Фуше
Најновија, или наново популарна, дисциплина српског геополитичко-кафанског промишљања постало је питање – компензација. Уз, сада већ, пословични пенушави капућино постављају се – крајње озбиљно – питања шта ће, ко коме, и колико да уступи од територија на брдовитом Балкану.
Геополитички писменији дохвате се калкулатора да утврде колико ћемо бити јаки и големи после тог свеопштег ђорања. Таљерана и Метерниха нам, срећом, никада није мањкало.
Идеја да Србија треба да буде намирена продрла је и у политички мејнстрим. Уосталом, тај мејнстрим се ионако добрано приближио геополитисању уз пивце испред задружне продавнице, да се послужим изразом из чувене полемике Ковић–Басара.
Међутим, чини нам се да је оправдано страховати да иза овакве идеје стоји, поново, дубоко непознавање међународних прилика. Идеја да ће Србија бити, за своје одрицање од Косова и Метохије, намирена територијом неке друге/треће међународно признате државе делује гротескно. Цинични коментатор наших неоколонијалних прилика Едвард П. Џозеф спомиње могућност „размене“ територије између САП Косово и уже Србије.
Превод чланка Едварда П. Џозефа на Стању ствари
Чак је и један Јосиф Стаљин, чудесно популарна фигура на српској левој десници, злосрећним Финцима као компензацију за територијалне уступке нудио територије СССР-а а не, на пример, Шведске. Када су се, државе стешњење између Немаца и Совјета, намиривале територијама трећих земаља за уступке некој од ових држава чиниле су то захваљујући надмоћној сили овог нечувеног савеза.
Ако се стога призива компензација на рачун трећег поставља се питање: чија надмоћна сила може да располаже територијама и првог и другог и трећег и да их онда по свом нахођењу пресабира и дели? Одговор је болно јасан – то су Сједињене Државе. Пласирана идеја се, највећма своди на злослутно призивање једне српским интересима ненаклоњене силе – а шта мисли о балканским разграничењима та сила је доста јасно рекла.
Намирење које призивамо обично се даје из два разлога. Један је геополитички – треба се осигурати да се не развије реваншистички ресентиман оштећене силе. Други је морални и он често стоји у темељима геополитичког – уверење да је одређеној сили почињена неправда, да је оштећена. Када је реч о Србији, тако нешто не стоји.
Можемо стога да очекујемо отпор према оваквом развоју ситуације од кључне велике силе. Но, такав отпор можемо да очекујемо и од, скоро свих, регионалних актера. „Нема трећег ентитета без рата“, рече недавно Бакир Изетбеговић. Неке поруке са Косова сугеришу да би се постнационална Србија, у којој је, што рече Зоран Ћирјаковић, „Европа“ истиснула „Косово“ на попису најскупљих речи, добрано зачудила да су наши суседи врло озбиљни када су по среди „национални интерес“ и „сувереност државне територије“. Слутим да ће стога А. Вулин бити забезекнут попут, можда апокрифног, Добрице Ћосића када је чуо да то што може „Велика Британија“ не значи да може „Велика Србија“.
На крају нам преостаје да се, за заштиту сопствене територије, уздамо у националистичку задртост наших албанских опонената. „Аљбин Курти је срце Србије!“
Categories: Четири стотине речи
U zapadnim planovima ne postoji scenario u kome Srbija ima bilo kakav dobitak, bilo kakvu kompenzaciju. To uopste ne zavisi od naseg ponasanja, i to ce ostati konstanta ma sta mi uradili. Mozda je Djindjic kao pragmaticar na kraju to i shvatio, ali ga je okretanje curka naopacke skupo kostalo.
Voditi Srbiju danas, znaci biti kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati, zahteva ljude izuzetnog formata. A sta mi i zadnjoj deceniji imamo, ne treba posebno objasnjavati.