Слободан Самарџић: Реалполитика стратегије проширења ЕУ

У случају Косова, оно што се назива политиком ЕУ је заправо обједињена спољна политика тзв. квинте – САД и јаких држава чланица рачунајући. Унија се, дакле, на Косову и за Косово појављује као секундант САД и као сервис јаких држава чланица. Ако ствари тако стоје, онда се шанса коју пружа спремност српског државног руководства да преда Косово не сме пропустити. Стратегија је израз овог стицаја политичких и персоналних околности у Србији

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Када се разгрне уобичајена фразеологија ове врсте докумената Европске уније, изгледа као да је цео овај текстуални напор одговарајућег огранка Комисије учињен да би се Србија подсетила на обавезу коју је и иначе званично прихватила: да са Косовом у равноправном уговорном статусу потпише обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа. Та обавеза Србије поновљена је у документу од 18 страна тачно пет пута. Једина новина јесте у томе што се сада наглашава да то треба учинити хитно (urgently), a не, као у Преговарачком оквиру ЕУ за Србију, до краја преговора о приступању. Пошто се тај крај, комотно фиксиран децембра 2013, отегао у недоглед, четири године касније обавеза потписивања означена је као хитно извршива. Нешто слично први нам је саопштио председник државе после једне посете Бриселу новембра прошле године, и то је ЕУ конкретизовала својом најновијом Стратегијом проширења.

Звучи парадоксално, али највеће задовољство овом Стратегијом изразили су чланови Владе Србије на челу са председником државе. Као да им је пао камен са врата кад су сазнали да ће Косово морати (и моћи) да предају што пре. Њихов реал-политички резон је инхерентно разумљив. У овом документу, а посебно у изјавама безвласних функционера ЕУ – Јункер, Хан, Могерини – добили су доста материјала за пропагандно крчмљење бар за остатак ове године. Овде су важнији рокови него сва друга обећања, јер ова се, када се добро погледа, не разликују од свих досадашњих. Дакле, 2019. година за довршетак реформе правосуђа, 2022. за довршетак преговора о свим поглављима и, хоп-цуп, 2025. за довршетак свих процедуралних услова у ЕУ (ратификације уговора о приступању) и улазак Србије у Унију. Довољно материјала за европско таљигање до прве озбиљне неприлике.

У чему се, пак, састоји реал-политичко поступање ЕУ. Њу одиста не одликује нека нарочита моћ у међународним односима, али Србија (заједно са Косовом) је ипак њен највећи успех у иначе прилично безуспешној заједничкој спољњој и безбедносној политици. Али, ни тај успех није доведен до краја ако Србија не призна независност Косова. За Србију то је услов свих услова на њеном путу у ЕУ, иако испуњење тог услова Србији не гарантује чланство. Друго је питање, зашто српска државна руководства већ десет година играју на карту предавања Косова, иако је сваке наредне године временска дистанца од чланства већа него претходне. Нека читалац самостално размишља о овом ребусу, а ми да се  вратимо реал-политици Уније према Србији.

Независно Косово није изворна идеја ЕУ. То је, као што је добро познато, пројекат САД из времена њене униполарне светске хегемоније, пренет Унији на извршење. Унија, пак, никада није имала јединствен поглед о том питању, што се огледа у одсуству заједничког става као формалног документа о генералној политици Уније у вези Косова и Метохије. Њена операција у покрајини преко ЕУЛЕКСА заснива се на две ствари: на заједничкој акцији као оперативном документу о увођењу ЕУЛЕКСА (дакле без претходног заједничког става) и на чињеници признања независности Косова већег броја држава чланица, на челу са оним  најјачим. Унија се, дакле, на Косову и за Косово појављује као секундант САД и као сервис јаких држава чланица – Немачке, Француске и Британије. Стратегија проширења о којој је реч ову реал-политичку околност подвлачи не само петоструким понављањем обавезе Србије да потпише признање Косова, него и једним конкретним ставом: „У овом контексту земље западног Балкана морају да појачају своје сврставање уз све ставове спољне политике ЕУ, укључујући и рестриктивне мере.“ Овде једино није јасно шта је то спољна политика ЕУ као целине. У случају Косова, то је обједињена спољна политика тзв. квинте – САД и поменутих јаких држава чланица рачунајући, све више формално, и Италију.

Фото: Н1

Ако ствари тако стоје, онда се шанса коју пружа спремност српског државног руководства да преда Косово не сме пропустити. Стратегија је израз овог стицаја политичких и персоналних околности у Србији.

Ова реалполитичка логика ЕУ траје већ десет година. Свако напредовање Србије на тзв. европском путу било је производ сличних унутрашњих политичких и персоналних околности. И свако напредовање се тицало искључиво питања Косова, а не, дакле, било којих других услова. Србија је добила право на попуњавање упитника за статус кандидата (крај 2010) када је прихватила замену мандата УНИМИК-а мандатом ЕУЛЕКС-а (новембар 2008). Потом, Србија је добила статус кандидата за чланство (март 2012) када је прихватила преговоре са представницима косметских Албанаца (2011) о успостављању међудржавног режима на административној граници са покрајином, предаји катастарских и матичних књига, признању високошколских диплома и утврђивању тзв. режима слободе кретања. Најзад, Србија је добила преговоре о приступању (децембар 2013) тек када је потписала тзв. Први биселски споразум (април 2013), којим је призната надлежност устава и закона Косова у свим питањима које регулише тај споразум.

За све то време испред Србије је стајала сецкана шаргарепа на пута у ЕУ. Материјално гледано, Унија је ову своју реал-политику платила са око две милијарде евра претприступне помоћи и подршком актуалним српским властима, какве год биле. И још, да не заборавимо, давањем изгледа за чланства.

А какви су ти изгледи данас, после објаве овог намргођено обећавајућег документа Комисије. Ако ништа друго, вредност овог документа за јавност Србије садржана је у дефинитивном сазнању да признање Косова јесте само нужан а не и довољан услов за ступање у чланство ЕУ. Тих довољних услова има много, али најважнији од њих није на диспозицији ентузијазму српских власти, европејских идеолога и корисника. То је неспремност и неспобност саме ЕУ да се даље шири. Наредне године она ће се посветити трагању за решењима сопствене кризе функционисања. Све док се решења не нађу и на основу њих Унија не стабилизује, Србија може испунити све услове из неограниченог репертоара ЕУ, али не може бити примљена. Одблесак те реалности може се наћи и у самој Стратегији: „Али, наша Унија мора бити јача и солидарнија пре него што постане већа“.

Објективно гледано, Србија јесте у процесу приступања Европској унији и биће за недогледно време. Управо то је данашња реална стратегија Уније – приступање без чланства.

(Србија и свет, 11. 2. 2018)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s