Бошко Мијатовић: Србији се обећава евентуално учлањење у ЕУ, а тражи одрицање од Косова и Русије

За Србију је изузетно важан став у стратегији ЕУ за проширење, повезан с Косовом и Метохијом, да је предуслов њеног учлањења да „свеобухватан и правно обавезујући споразум о нормализацији“. Нема сумње да се ради о фактичком и формалном признању независности КиМ

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

1. Толико најављивану стратегију ЕУ за проширење на западни Балкан усвојила је јуче Европска комисија. Мишљење Шпаније против учлањења Косова од пре неки дан, које је пробудио извесне наде у Београду, произвело је само козметичке промене текста.

Чему уопште ова стратегија? Основни циљ је претежно пропагандни. Јер, на западном Балкану дошло је до осипања подршке учлањењу у ЕУ, како због њених унутрашњих тешкоћа, тако и због ширења уверења да су шансе ових земаља за учлањење све мање. Евроскептицизам је и овде у порасту. Други разлог је стратешки: пошто се Русија све више доживљава као непријатељ, то је потребно збити редове и што више сузбити њен политички утицај, али и растући утицај Турске и Кине. Требало је, значи, променити атмосферу и дати овим земљама још једно снажно обећање о европској перспективи. Шаљивџија би могао додати и да је овом стратегијом Европска комисија одговорила на поновљене захтеве председника Вучића да му се каже шта то Србија треба да учини да би је примили у своје друштво.

Стратегија је искоришћена и као прилика да се земљама западног Балкана, а посебно Србији, саопште неки не баш популарни ставови ЕУ. Да их погледамо.

2. У стратегији је јасно подвучено да неће бити пречица у процесу приступања, односно да ће се морати задовољити сви постојећи услови и критеријуми учлањења, укључујући копенхагенске. То практично значи да ће се тврдо инсистирати на владавини права, демократији и функционалној тржишној економији, али и, додатно, на решавању спорова међу земљама региона пре учлањења. Значи, наде неких овде да би неком пречицом, на основу добре воље ЕУ, могли ући у ЕУ и тамо, уз непосреднију и већу политичку и финансијску помоћ ЕУ, успешније решавали унутрашње проблеме сасвим је илузорна. Лоша искуства са преурањеним пријемом Румуније и Бугарске само су учврстила овај став.

ЕУ ће примити Србију тек када процени да је она заиста спремна, а разлог за такав став је очигледан: ЕУ не жели да се бави решавањем туђих проблем, пошто већ има своје, тешко решиве. Исто тако важно, ЕУ такође не жели да у одлучивању о заједничким пословима учествују незреле земље како не би у неким ситуацијама представљале језичак на ваги у корист лоших решења. Другим речима, то што неко мисли да је пријатељ с Ангелом Меркел и да ће преко везе добити попуст и брже се наћи у ЕУ једноставно не стоји.

Иначе, стратегија детаљно понавља познате захтеве за реформе које кандидати треба да изведу у разним областима, као што су, примера ради, независност судства, борба против корупције, унапређење јавних набавки итд итд.

3. Међутим, ни потпуна спремност земље кандидата не мора бити довољна за учлањење, јер оно зависи и од спремности Уније. Како стратегија јасно каже: „Унија мора бити солиднија и јача пре него што постане већа“. Значи, уколико ЕУ не реши проблеме унутрашње архитектуре, а не иде јој најбоље, ни даље проширење нема смисла и неће га ни бити. Таквом се ставу ништа не може замерити, јер брак нема смисла уколико један од вереника (још) није спреман, али још више удаљује земље западног Балкана од учлањења. Овоме свакако треба додати умор од проширења који је захватио многе у Унији, па је ова резерва и њима намењена.

4. За Србију је изузетно важан више пута поновљен став у стратегији, повезан с Косовом и Метохијом, да је предуслов њеног учлањења да „свеобухватан и правно обавезујући споразум о нормализацији мора бити хитно закључен“. Овде нема сумње да се ради о фактичком и формалном признању независности Косова и Метохије, пошто ће се Србија њиме обавезати да више неће правити никакве препреке функционисању покрајине као независне државе ни на унутрашњем (међусобном), ни на међународном плану. То значи, између осталог, да ће се морати прекинути сваки дипломатски рад против признања независности Косова, који је толико добро маркетиншки служио Влади и, посебно, министру спољних послова Дачићу. Глумили су борбеност, а знали шта их чека иза угла и шта ће потписати. Сада ће гласати за пријем Косова у Уједињење нације.

Председник Вучић и његови сарадници стално понављају да Србија никада неће признати независност Косова. И заиста, реч признање неће бити употребљена у том документу, али ће по свему осталом то бити потпуно, безрезервно признање. Стога се заклињање да Србија никада неће признати независност Косова једна јефтина лагарија која искључиво служи амортизацији штете од стварног признања у домаћем јавном мњењу. Просто: уколико то буде потпуно признање и по форми (обавезујући правни документ) и по суштини (свеобухватан, дакле све што је важно), а биће, онда заиста нема смисла говорити да Србија није признала независно Косово само зато што једна реч није употребљена.

5. Остаје да се види да ли ће ова мала, прљава игра председника Вучића и његових Западних покровитеља око Косова дати за њих повољан резултат, а то је мирно прихватање независности Косова у Србији, без већих негативних последица по Вучићев рејтинг. То се и припрема ево већ деценију-две, како кроз медијску пропаганду чија је сврха стварање утиска да је Косово изгубљено, тако и кроз одуговлачење процеса како би се Србима дало времена да се охладе и навикну на нову реалност. Изгледа да су покровитељи проценили да је прави тренутак дошао: Вучић чврсто на власти, патриотска опозиција слабашна (ДСС се крунио и окрунио, радикали погнули главу, Двери још слабе).

Ипак, председнику Вучићу није лако. Са једне стране, није сигуран да га коначна предаја Косова неће коштати политички, пошто је могуће да ће део његових национално оријентисаних поборника на крају ипак схватити да он није борац на националну ствар већ човек који је дефинитивно предао Косово Албанцима, и то без борбе, само ради подршке покровитеља стицању и одржању његове власти. Са друге стране, мора се бринути како ће стајати код покровитеља онда када заврши са Косовом: да ли ће га и даље подржавати или се, можда, окренути против њега онда када им заврши жељено? Јер, био им је потребан за Косово као некадашњи националиста који може да преведе добар део бирачког тела жедне преко воде, а да им не треба такав какав је у новим временима.

6. Србији је свакако намењена напомена да се „мора убрзати сврставање (alignment) уз спољну политику ЕУ, укључујући и рестриктивне мере“. Када се то преведе на српски језик, од Србије се тражи да се одвоји од Русије и чак да јој уведе санкције какве је увела Европска унија. Овакво заузимање непријатељског става према тренутно јединој савезници Србије и земљи популарној у српском народу представљало би епохалан историјски заокрет у српској спољној политици. Русија нам је била савезнику не само у последње време, већ и у оба светска рата, па и често и у деветнаестом и почетком двадесетог века. Када се томе додају верска и културна сродност, добија се природна блискост двеју земаља, коју би сада требало потпуно одбацити. Русија је можда непријатељ неких земаља Уније, али Србије није.

Овај заокрет не може лако пасти овдашњој политичкој „елити“, па ни председнику Вучићу. Иако спреман да све жртвује ради будућности деце, ипак му истовремено одрицање од Косова и Русије не може политички пасти лако, па ће сигурно врдати са Русијом колико може, користећи чињеницу да код овог питања нису постављени рокови. А нема сумње да му је маркетиншки врло користило често сликање са председником Путином. Ипак, да га одговори од тих планова постараће се председник Европске комисије Јункер, чија је посета најављена за крај фебруара, уз ослонац на формулацију из стратегије да се процес сврставања мора „убрзати“.

7. Да би један текст био стратегија мора садржати, поред одличних циљева, и предвиђене мере које ће подржати достизање циљева. Стратегија садржи одељке о томе шта ће ЕУ учинити да помогне земљама западног Балкана, али је проблем што су веома неодређени: већи број наводних мера говори да ће ЕУ предузети „јачање координације“, „јачање утицаја на политику“, „јачање техничке помоћи“, „предузимаће саветодавне мисије“ и слично, што може нешто корисно да значи, али и не мора и може се схватити као празно обећање. Једина озбиљније разрађена тема је о мигрантима и безбедносним питањима, која је од очигледног интереса не за земље западног Балкана, већ за саму ЕУ.

8. А финансијска подршка у следећим годинама? На жалост земаља западног Балкана, овде је позиција ЕУ најјаснија и неповољна. Додуше, Комисија предвиђа „постепено повећање“ претприступних средстава за западни Балкан до 2020. године, али само колико се може добити „реалокацијом“ унутар већ одобреног укупног износа претприступног фонда (ИПА). Другим речима, планира се извесно преусмерење средстава намењених осталим земљама (Турска) ка земљама западног Балкана, што је очигледно резултат неспремности ЕУ да се издвоји нова, додатна средства. У складу с тим, повећање ИПА средстава земљама западног Балкана не може бити знатно.

9. За Србију је ова понуда врло лоша: обећава се евентуално учлањење у ЕУ уколико се задовоље услови и уколико све чланице буду за то, а траже тешки уступци у кратком току у виду одрицања од Косова и Русије. Уз то, подршка ЕУ током следећих година била би углавном административне природе, а скромна у финансијском смислу. Биће то нефер трговина: ЕУ тражи пуно, а нуди мало.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 7. 2. 2018)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s