Александар Лазић: Одбрана Апела за одбрану Косова и Метохије

Апел за одбрану Косова и Метохије не значи да ће издајници бити мање издајници, нажалост не гарантује ни да издајници неће издати – али показује да и ова генерација Срба живи Косовски завет

Графит у Северној Митровици

1. Апел да се буде позитиван

Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу

Горски вијенац

Александар Лазић

У земљи где се ни деца на улицама не смеју, основно је (и лако) питање Чему све то? али је одговор сложен и тежак. Много је уложено да би нас уверили да је бесмислено живети данас и овде, а да је још бесмисленије пружати било какав отпор. Ненормално нам је постало нормално а издаја уобичајена и социјално прихватљива. „Линија фронта је дуга и кривудава“ (Срђан Крунић), а најслабији отпор – или најјачи непријатељски напад – јесте на месту које бисмо могли назвати „за ове и ово се не вреди ни борити“. Или, речима једног другог мислиоца, „најбоље нас је победити без борбе“ (Сун Цу).

Како смо и даље у окупацији (чак и после најновијег петоoктобарског ослобађања са Запада), ласно нам је закључити да нам поред западних пријатеља нису потребни непријатељи; а док смо ми чекали Светлост са Истока, из Русије јe стигла парафразирана знаменита порука „подржимо Вучића, нећемо ми живети у Србији“. Но, у мору тих лоших вести има једна која је много добра – ако се будемо ослобађали онда ћемо се или ослободити сами или наставити да уживамо у чарима окупације, како спољашње тако и унутрашње. У том смислу, да наставим са парафразама, какви су они Турци такви смо и ми Карађорђе.

Пример борбе против окупације и покушај (само)ослобађања свакако је Апел за одбрану Косова и Метохије. Апел је показао да клица отпора у Срба живи, баш кад су сеирили како нећемо имати су чим пред Милоша. То не значи да ће издајници бити мање издајници, нажалост не гарантује ни да издајници неће издати – али показује (како би то рекао проф. Милош Ковић) да и ова генерација Срба живи Косовски завет. Зато је апел (или макар неки потписници) Вођу дотерао до суза, а велики број Срба ослободио страха и понудио им наду. Сама реакција режима и Вођиних чауша показала је да Апел има снагу и да данас постоје само они Срби који су за Апел (и поштовање Устава Србије) и они који су за продају и предају. И уверен сам да ће историја тако осликати – без обзира на покушаје да се апел прогласи „Амфилохијевим документом“ или на стварање неких „резолуција“ (тако!).

И није тешко бити позитиван. И лако је мирно лећи. И осећати се макар мало достојан предака. Треба само прећи на светлу страну, на страну Апела за одбрану Косова и Метохије.

2. Није на продају

Колико пореданих мисли иза којих не стоји ништа осим
мржње сујете власти
и колико покварености треба да се излије пред наше ноге
и како је до непрепознавања доведена суштина преваре
Бранимир Џ. Штулић: Кад (мртви) фазани лете

Изнад наших глава, додуше, не лете мртви фазани – а и главни лик Џонијеве песме је променио светом још 4. маја 1980. године – али лете сваковрсне дезинформације. За вакта Јосипа Броза, макар, знало се да све што се званично објави јесте или неистинито или полуистинито, па је информисање било релативно објективно („све је супротно од оног што објаве“). Данас се нимало није лако снаћи: највеће патриоте се добровољно (или „добровољно“) уписују у никад виђене издајнике, па смо се нашли у оној дилеми Радована Трећег – „ако и ми пређемо на њихову страну бићемо страшно малобројни“.

Мића Поповић: Не, хвала! (1977)

Е, то што мучи нас нишче – ко је на нашој страни и која је наша страна – мало је замучило и Господара Вучића: кад је угледао Апел за одбрану КиМ (ко о чему, ја о Апелу!) изјавио је и да „многе од потписника не познаје“ (цитат по сећању). У извесном смислу Господар Србије је посечен оним мачем којим је сам јуначки махао: ако вам се у земљи информисање сведе на аксиому „никад нисте имали веће плате и пензије“ онда ћете и сами бити дезинформисани. Па нећете познавати добар део потписника Апела. А ако их не познајете – онда не можете да их (пот)купите.

3. Праве лажне вести vs. Лажне праве вести

У васколиким бирањима светске речи за 2017. годину високо се котирао термин fake news (лажне вести). Иако се, да тако кажем, бавим и вестима, не бих до краја могао да кажем на шта се тачно односи тај термин: да ли на оно кад кажу/слажу да је Асад користио сарин против свог становништа? или кад таблоид прирастао Вођином срцу (а вероватно и новчанику) у току једне године успе да објави 362 лажне вести на 302 насловне стране? или је лажна вест кад неко смишљено пласира да је Ноам Чомски за Албанце рекао да су „дивље племе“ и срамота Европе? или је истински лажна вест кад А. Вучић каже да „ако на крају 2016. године будемо имали раст преко 2- 2,5 одсто онда ће Србија бити једна од најуспешнијих европских земаља“ (2015. године)?

Дакле, да бисмо увели некакав појмовни ред морамо дефинисати ствари: нека лажне праве вести буде оно кад вам кажу „да живите најбоље у животу“ а ви видите да ни за леба немате; праве лажне вести нека означе ону сатиру која се пласира кроз медије, најчешће јасно обележено (Њуз.нет или наше С*ање ствари). Задржимо се на овим потоњим, сатирично написаним истински лажним вестима – убеђен сам да оне представљају најбољу борбу против режимских лажи. Јер, гађате их њиховим оружјем – понајвише јер су праве анализе дале свој максимум: пошто има и оних који после Бриселског споразума верују да је Вучић највећи син српског народа не преостаје вам ништа до да краја оголите (преведете) оно што он жели да каже.

Наша сатирична вест која је „дигла узбуну“ на Твитеру

На крају бих истакао још један (да употребим стару србску реч) бенефит сатиричних вести: ту лако можете добити потврду је ли ТВ/Јутјуб мудрац одиста озбиљан проучавалац материје или само продаје по цени по којој је и сам (по)купио? Не мислим ту на оно кад је Шешељ „поверовао“ у нашу сатиричну вест и тражио од бившег посилног да га ухапси – лажни је војвода сувише намазан да би то у јавност пустио тек тако – него више на оне бројне који језде беспућима Интернета и Јутјуба а није нам лако да одредимо истинитост онога што причају. Класичан пример јесте Велимир Абрамовић који – у сред приче о фалсификовању података на Мрежи, лажној опозицији и службама за дезинформисање, те разоткривању улоге Емира Кустурице – у једном Јутјуб интервјуу мртав ладан изјавио како му је „било сумњиво када су Волстрит џорнал и Фајненшел тајмс објавили резултат суђења Мишковића са српском државом у Стразбуру (…) и добио две милијарде одштете“ (на снимку од 44:37).

И шта је сад ту проф. Абрамовићу срећу квари? Па, ако не можемо да проверимо да ли је Кустурица наместио Златну палму и променио тамошњи жири (тако нешто, не држите ме за реч!) – лако нам је да саопштимо граду, целом свету и професору Абрамовићу да вест Волстрит џорнала и Фајненшел тајмса јесте заправо наша сатирична „Последња вест“!

Сатирична вест о исплати одштете Мишковићу

Тако да немојте потценити „меку моћ“ С*ања ствари: делује неозбиљно, али буши тамо где Стање ствари не допире – с једне стране бори се против огољене режимске пропаганде, а с друге представља добар лакмус колико мислиоцима и „мислиоцима“ вреди веровати. Јер, ако неко поверује да Србија (са буџетом од 8-9 милијарди евра, не држите ме за тачну бројку) може да исплати одштету од 2 милијарде евра – томе свакако не би требало давати судбину државе и Космоса у руке.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Осматрачница Александра Лазића

Ознаке:,

1 reply

  1. Србија је освојила више степен (квази)демократије онда када су наши политичари схватили да могу лепо да владају већином и раде шта хоће, а да не забрањују сатиру, апеле и сличне, критички засноване облике реаговања на њихову лошу политику.

    То су на Западу одавно схватили, и то је она демократија за којом смо чезнули у прошлости: свако може да каже шта хоће против власти. Али, нису нам рекли да је то потпуно неделотворно, да то до већине, забављене другим стварима, никад не дође, не дотиче их се, не баве се тиме.

    Разлика између Западне (квази)демократије и домаће је у томе што у Србији не постоји систем који би законима и институцијама бранио грађане од огромне злоупотребе државе од стране политичара у свему и свачему, што није случај на Западу. Тамо постоји манипулација, али постоји и систем који гарантује грађанима довољно слободе и права, и инструмената како да их одбране.
    У Србији је све у рукама политичара, од судбине државе и њене територије, до тога колико хлеба, струје и воде долази до просечног грађанина сваки дан.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s