Африн, град на самом северозападу Сирије, на граници према Турској, постао је пре десетак дана ново сиријско поприште. Наиме, турске ваздухопловне, артиљеријске и оклопне снаге уз помоћ протурских сиријских паравојски напале су ово курдско упориште.

Турска артиљерија дејствује по курдским положајима на северу Сирије (Фото: Булент Килић/АФП)

Ова, најновија дејства турских снага уклапају се у шире стратешко опредељење Турске – онемогућити формирање снажнијих курдских упоришта на граници према Турској. Турска наиме сматра све курдске формације, укључујући и Народне заштитне одреде који у оквиру тзв. Сиријских демократских снага дејствују на северу земље за терористичке организације повезане са Курдистанском радничком партијом.

О вишеструком значају ове операције за Турску сведоче опсежне припреме – како војне тако и дипломатске али и спремност да се ризикује осетно погоршање турско–америчких односа. Наиме, курдске снаге са којима се Анкара сукобљава у Африну повезане су са америчким снагама. Сураж Шарма, турски новинар који пише за портал Блискоисточно око (Middle East Eye) наводи да турско–амерички односи нису били оволико лоши још од 1975. године када су САД увеле турској ембарго на увоз наоружања због инвазије на Кипар. Међутим, за сада ситуација у Сирији није довела до овакаквих мера у међуодносима две државе.

Поред погоршане ситуације у односима са САД операција око Африна, именована као „Маслинова гранчица“ за сада је изазвала и извесна унутрашња негодовања. Приведено је неколико лекара, чланова Турсог медицинског друштва које окупља 80% лекара у земљи, зато што су критиковали ову операцију. У свом обраћању турски председник их је означио као „љубитеље терориста“. Турско министарство унуштрашњих послова је саопштило у понедељак како је укупно 311 људи, укључујући и неколико новинара и друштвених активиста, заточено под оптужбом да су учествовали у „ширењу терористичке пропаганде“.

Међутим, као што се може наслутити због сложене природе рата у Сирији, за ову турску операцију далеко већи изазов представља усаглашавање ставова или макар избегавање конфронтације са другим заинтересованим чиниоцима на терену. Претње поводом оваквог турског деловања стигле су и из сиријске престонице али се турски министар спољних послова Нуретин Чаникли о њих са презитом оглушио. Он је у својој изјави поручио како сиријска влада не делује самостално, већ под снажним упливом спољних чинилаца, па да због тога њене претње не би требало узети сувише озбиљно.

Од тих спољних чинилаца од највећег значаја било је гледиште Русије у вези са овом операцијом. Русија још од 2015. године има известан број војних посматрача у овој зони. Индијски дипломата и спољнополитички аналитичар М. К. Бадракумар писао је половином децембра за портал Asia Times како Ердоганово уверавање руског председника Владимира Путина да је Африн подручје од превасходе важности за турску националну безбедност „парадигматичан обрт“.

Продорност овог аналитичког увида показала се када су од половине јануара почеле да се појављују информације како су руске оперативне групе и војна полиција измештене из овог подручја. Руска новинска агенција Интерфакс објавила је 20. јануара како су руске оперативне групе и војна полиција измештене из Африна у извештају у коме је цитирано руско Министарство одбране. Курдске снаге оцениле су овај руски потез као „издају“.

Издаје

Издаја је реч која се последњих дана често користи да опише међуодносе делатника на северу Сирије. Не само да Курди очајавају што су америчке снаге безвољне да им пруже снажнију подршку и заштите их од напада са севера, већ и поједини амерички спољнополитички аналитичари оцењују напад Турске као издају Сједињених Америчких Држава.

Ноа Фелдман, спољнополитички коментатор листа Блумберг, писао је 23. јанура писао је да САД треба да размишљају о НАТО без Турске. Иако овако одсечан став можда делује претерано (и вероватно то и јесте) Фелдман уочава не само да постоје инциденти  у америчко–турским односима у последњих годину дана већ и да се у потезима турског председника не види елементарно уважавање америчких интереса и интереса америчких регионалних савезника. Оправдано је питање каква је перспектива оваквог савезништва.

Половином децембра Трампов саветник за националну безбедност генерал Херберт Макмастер означио је Катар и Турску као две државе „главне спонзоре исламистичке идеологије“.

Овде у питању нису само америчке војне позиције у Сирији – а ни њихов значај се не би смео занемарити – већ пре свега кредибилитет САД. Курдске снаге, пише Ноа Фелдман, од почетка свог деловања су биле свесне да Турска неће прихватити њихово присуство. Ослањале су се на америчко савезништво и то је – како разјашњва овај амерички аутор – деловало прилично разборито с обзиром  да је америчка војна сила имала великог значаја за опстанак Курда широм региона, укључујући и ирачке Курде од упостављања „зоне забране летова“ у Ираку 1991. године.

Сада и у самој америчкој администрацији постоји амбивалентност према снагама које су биле вољне да обаве прљав посао у деловима источне Сирије који никоме на свету није деловао примамљиво – да се обрачунају са снагама „Исламске државе“ источно од реке Еуфрат, укључујући и жестоке војне операције у тешко разореној Раки.

И из америчке администрације стижу различити сигнали у вези са овим догађајима. Према писању Њујорк Тајмса амерички званичник који је желео да остане анониман је изјавио како америчке снаге немају непосредне везе са курдским снагама у Африну и како треба правити разлику између савезника –што је правни термин из кога происходе одређене обавезе – и партнера у вршењу борбених операција где такве обавезе не постоје.

Дејства

Без обзира на све потешкоће које постоје у међународној арени око ове војне операције турске снаге делују у духу речи председника Реџепа Тајипа Ердогана изречених пред почетак дејстава – „уколико се терористи у Африну не предају биће сатрти“.

Турска је посветила велику пажњу темељним војним припремама. На чело ове операције постављен је генерал Исмаил Метин Темел који је био на челу операције „Штит Еуфрата“ 2016. године. Једна од припремних радњи било је и уклањање бетонских блокова из зида подигнутог дуж сиријско–турске границе како би било омогућено кретање турских оклопних снага. Турски министар одбране Нуретин Чаникли поручио је пре почетка операције да „морамо да створимо идеалне предуслове како бисмо што више умањили потенцијалне губитке.“ „Посвећујемо велику пажњу детаљима у сваком сегменту операције“, додао је Чаникли.

Турски тенк се измешта у пограничној области близу Арфина (Фото: Ројтерс)

Према изворима блиским турској владајућој странци турска војска је за ову операцију распоредила око 20.000 припадника различитих родова оружаних снага. Првог дана операције у њој су учестовала чак 72 борбена авиона. Турским снагама садејствује известан број протурских сиријских милитаната чији је број тешко проценити. Велику пажњу немачке јавности изазвало је коришћење немачких тенкова „леопард–2“ у овој операцији које је постало видљиво захваљујући фотографијама објављеним на друштвеним мрежама.

Турски председник је најавио да је намера Турске да очисти читаво подручје дуж границе са Сиријом. Према извештајима доступним увече 30. јануара воде се жестоко борбе у неколико градова у области око Африна и наставља се дејство турске авијације по курдским положајима. Према појединим проценама турске операције у овом подручју могу да потрају и више месеци чиме би и по интензитету и трајању надмашиле операцију „Штит Еуфрата“ из 2016. године.

Прочитајте још

• Сураж Шарма: Турска гранатира Африн док чека повлачење руских војних посматрача
• М. К. Бадракумар: Турска пркоси САД, док се удвара Путину
• Ноа Фелдман: Турски напад на Курде је издаја САД

Categories: Светске ствари

Tags: Блиски Исток, Милош Милојевић, САД, Сирија, Турска