Горан Комар: Херцеговина пророка-законодавца Саве и утјешитеља-избавитеља Василија

Горан Ж. Комар

Један корак оличен Савом, писаном ријечjу, законом и правилом и један оличен Василијем, са мало ријечи и утјехом озакоњеној земљи. Сава, мојсијевски носећи Закон и утирући пут Правилу и Василије миришући свијетом најранијих дјетињих утисака, немеморисаних, од Почетка утиска свијета. Гледајући такве двије епохе, увјерен сам, једну епоху ауторитета предводитеља чистога живота који чистих руку пружа Закон народу који пред очима види живот и другу епоху утјешитеља који чистих руку пружа Утјеху народу који пред очима види смрт, гледам Савиновасилијевску Херцеговину 

По читавом опсегу хумско-захумске и херцеговачке епископије и митрополије, понос рода нашега спрам красних дјела средњовјековне умјетности и градитељства од Немањина доба – да, свакако, али, још важније: посиновљење и поочење рода нашега да слиједи Сину како је велможни господар све српске земље слиједио Сину своме. Важна су дјела немањићке династије, задужбине и народом српским надграђена дјела њихова кроз вјекове, али је још пуно важније, процес поочења од српске дјеце која у расколу 20. вијека у масама поучавају очеве. Очински разур, разур међу ОцемСином, санираће нашем народу дјеца ове земље која данас сједе у школским клупама.

„Бијаше дјете благообразно и весело душом и напредоваше у учењу и изазиваше дивљење својим разумом, тако да су сви говорили: „Ово ће дијете бити неко ново знамење“, а пише Теодосије. То видимо јасно, као што видимо умивено лице српске земље да је разур у овој земљи покренут – заустављен, јер није домашио до једнога циља, до дјеце. Оних који намах познају и разумију древне законе земље. И даће Бог да дјеца потакну очеве свјежином и дубином Савиносимеоновског подвига и опита. Темељна кушња сваке заједнице и друштва кроз историју лежи у овом свевременом конфликту који се надвладава само инструментом вјере и опитним искуством равним опиту Немање и Растка. Сва велика дјела створиле су заједнице очева и синова у Христу сједињених. Сва одржана дјела нашег народа, дјело су српског колективитета.

Свети Симеон на измаку 1197. године „дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској водећи са собом триста одабраних слугу, осим других“, казује Доментијан. И тако светитељ Пресветом Богородицом затвори животни круг, а сину Стефану поручиваше: „Не лијени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој, и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до вијека.“

Сјетимо се овдје у Херцеговини и жртве последњих српских владара у доба Деспотовине дубоко предатих Цркви. Дјеце Светог кнеза Лазара. Њиховим путем корачали су многи, мали и велики. Нећете замјерити да се овдје сјетим великог млетачког експонента у Боки Сладоја Томашевића из рода Магазиновића чије је богатство, мачем у руци стечено, његов синовац Симо Милутинов својом опоруком 1742. уградио у нашу народну Цркву више и издашније него било који Новљанин и Херцеговац у дохватљивој историји. Опоручно је дотакао сва највећа средишта Цркве у источномедитеранском басену, а дакако, Хиландар. Али тај Сладоје, похваљиван од генералног провидура за потицање трговине, постао је у одмаклој доби монах Симеон. Његова је задужбина на корак од древним предањем показиване Немањине дједовине у селу Лука код Требиња.

Чини се да нема пута нашем народу ван пута потпуног и безусловног народног измирења. И данас, у црногорском расколу, неће се постићи нити корак у укупном друштвеном развоју без потпуног свенародног измирења. Сједињења очева и синова у Христосу. Наш народ, међутим, посједује историјско наслијеђе најдубљег вјерског и културног опита, чак изузетног у историји европских народа и у том погледу он је једини који сљедује византијском обрасцу.

Послије два миленијума наше мјере, осољени медитерански вјетрови сјећају на догађаје које су понијела лица светих исказавши истину да се ништа у историји, што је над историјом и над земљом, није десило ван средишњег свијета. Готово сасвим тачно до линије до које се успиње маслина. У Медитерану који је оцртао Фернан Бродел. У томе одјељку Хумске земље, рођен је и Стојан, Свети Василије, чије мирисне мошти сакупљају све мирисе Херцеговине. То је, управо, бескрај мирисних утисака које одаје Свети. Ко је икада, у било коме разорном догађају, складиштио боје мириса ове средоземне земље? Који је очевидјелац могао икада, у било коме разломном догађају историје складиштити утиске премирисних путева средоземних земаља, од голготског Пута до Пута херцеговачке дјеце у тмину бездани? Ко је биљежио мирис станца када је засјечен да се на њега постави темељац сеоске цркве? Глас звона који носи мирисе спаљених љетних херцеговачких поља? Мирис вјетра у невесињским пољима који леди са Вележи и Црвња?

Синан-паша пали на Врачару Закон земљи, јер Сава је Закон земљи. Он вјерује да може спалити Закон. Зато пали мошти Светога. Он гаји велику и пуно већу амбицију. Он симболички руши Визант у његовој најбољој и најчистијој и послије разорења досегнутој слави. Он зна да се у Закону зачињу царства. Али не зна, не може знати, да се у мирису храни Дух. Он не крочи ка Острошкој Греди у два дана хода.

Свети Сава и свети Василије

Ова земља је хумна јер има таман толико планина да спере довољно тла, да у њезине високе горе падне довољно сњега, да накваси довољно жила, да њено растиње осоле јужни вјетрови, да замирише Медитераном. Пут Стојанов из Хума или Попова, можда је тај први пут дјетета мученика, казује хумско предање великомученички, отворио ум и утврдио моћи. Пут Стојанов је пут мирисни у пољу које мирише Медитераном и он је постао мирис земљи. Нетрулежно тијело Светога садјева све мирисе Херцеговине и зато они леже ван скале људског исказа.

Ми у Херцеговини смо баштиници мириса. Ми настојимо на сјећању, и оно као да допире до Византа који је у својим хумско-захумским репликама устрајао до ледених љетних ноћи о Илину-дану. Мирис снијега о Илину-дану, утисак је који се носи један миленијум? Мирис распуцалог кречњака када вјешти ковач одваљује „листове“ са тешког гробника одвајајући оштри дим од звиждуће парчади. Савиновасилијевска је Херцеговина законодавца и утјешитеља.

Земља изнад мора која је кроз двије њезине жиле саставнице оградила хуминско-рудинске предјеле нестварних боја, али, у историјском ходу који дознајемо по старим љетописима и слутњама из оскудне ријечи Писма хумско-захумског Доњег свијета, као да је кроз раст средишњег свијета узлазила у два корака. Један оличен Савом, писаном ријечjу, законом и правилом и један оличен Василијем, са мало ријечи и утјехом озакоњеној земљи. Сава, мојсијевски носећи Закон и утирући пут Правилу и Василије миришући свијетом најранијих дјетињих утисака, немеморисаних, од Почетка утиска свијета. Гледајући такве двије епохе, увјерен сам, једну епоху ауторитета предводитеља чистога живота који чистих руку пружа Закон народу који пред очима види живот и другу епоху утјешитеља који чистих руку пружа Утјеху народу који пред очима види смрт, гледам Савиновасилијевску Херцеговину пророка-законодавца и утјешитеља-избавитеља.

Динарски, херцеговачки човјек је човјек пашњака, косанице, грмља, трња, цера. Он је зато Косјеревац, Грмљанин, Трновичанин, Церничанин? Да ли се због те органске везе са тлом он прозива именом свога добра, добра тла? Јесу ли Власи Трновци по свом трновитом тлу створили своје Име? Али, вратимо се људској грубости. Несумњивој когнитивној узраслости, разраслости, а тако драматично недовољном вербалном опусу, тако непријатно недовољном броју вербалних инструмената казивања утиска створенога Свијета. Ја вјерујем да би оваква довршена способност, која би била адекватна бесконачном аналитичком регистру, када би се еволуционо подупирала, означила највишу мјеру и ниво сазнајног поимања Свијета, дакле Космоса, дакле отворила вид за бљесак стварања. Тај је недогледни поглед искушавао човјека Херцеговине од постања. Ја вјерујем да се та способност еволутивно не подупире, већ се само и искључиво жртвено и богословски разлистава.

Свети Сава је посједовао науци непојмљиву одлику духа: снажну вољу, али и још једну одлику: благодат, која је изнад воље. И сви свети херцеговачки којима се састављамо са средишњим свијетом.

Говор на Светосавској академији у Билећи 27. јануара 2015. године

Advertisements