Ових дана неко нас је упутио на веб-портал Стање ствари, тачније на текст под насловом: ,,Лице и наличје једне фаме или ,,Вести” и Епархија франкфуртска”. У овом тексту, студент Марко се бави лошим стањем у Епархији франкфуртској и све Немачке, и за то директно оптужује епископа Константина и моју маленкост, епископа Сергија

Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Фото: РТРС)

На прво читање овог чланка, човјек би помислио да иза књижевног стила у којем се као прво појављује ,,досад невиђено” позивање на античку књижевност као lite motif текста, а онда се још као јачи утисак појаве узвишене реченице, типа: ,,стога ће, онај који ове редове бележи” или ,,само тога ради латих се пера”, заиста без претјеривања, човјек би помислио да иза овог текста стоји неко од античких писаца лично. А опет с друге стране, позивање аутора на неколико мјеста у тексту на лично искуство и упућивање на свој неприкосновени лични ауторитет који има кредибилитет да доноси апсолутне судове, помисли човјек да иза овог текста ипак стоји неко од времешних академика, са озбиљном биографијом и библиографијом иза себе. На крају испаде, да је овај текст написао извјесни Марко Делић, студент (докторанд) теологије Универзитета у Тибингену, кандидат Епархије жичке који се потписује и као потпредсједник Црквене општине Штутгарт (sic!).

У овом тексту, студент Марко се бави лошим стањем у Епархији франкфуртској и све Немачке, и за то директно оптужује епископа Константина и моју маленкост, епископа Сергија.

Пошто немам намјеру да исправљам Његово незнање нити да се правдам пред студентом Марком, који се бави ликом и дјелом моје маленкости током ,,озбиљне” новинарске анализе које је свео на фразе ,,овај ми је преко неког надри разговарача поручио ово, а ја сам онда ово”, јер уствари читава ова прича је евидентна само-промоција. Сматрамо да је ово крајње непримјерен начин и метод, да један кандидат за доктора богословља, овако своди људе и догађаје, те кроз личне вербалне увреде једног човјека (у овом случају епископа Цркве Христове), ма ко он био, заправо ствара лоше обичаје, а ,,зли језици кваре добре обичаје” (1 Кор 15,33). Искрено говорећи, овакав случај да један студент теологије на овакав начин учествује у рјешавању проблема Цркве, није ми познат у историји Цркве Христове. Но, пошто сам осуђен да не познајем Библију, могуће је да не познајем ни историју Цркве, већ то зна само Марко Делић.

Ипак, будући да иза ставова студента Марка Делића, стоји каква-таква теологија, дужни смо да кажемо сљедеће:

На студентову опаску о екуменизму, подсјећамо да је екуменизам широк појам. Наш еминентни теолог епископ Атанасије (Јевтић) нам је показао колико све врста, група и подгрупа екуменизама постоји у хришћанском свијету, издвајајући при том његов најгори изданак, а то је екуменизам протестантске провенцијенције, којем је, а шта друго, склона тибингенска теолошка школа. ,,Јавна теологија” протестантског свијета, у којем се остварује и њихово друштвено-екуменистичко ангажовање, не мора обавезно бити нешто добро и корисно. Испијању кафа и вођењу испразних разговора који се на крају преточе у оговарање, истина је, таквом екуменизму никад нисам био склон. С друге стране, вођење озбиљног богословског дијалога, у контексту екуменског богословља, пројекат  је Православне Цркве у цјелини, са посебно одабраним комисијама, које учествују у тим дијалозима. Искрено, себе сматрам недораслим у раду такве комисије. Такође, имајући у виду поменуте комисије, сматрам крајње комичним тврдње неког студента који  сматра себе за некаквог издвојеног дјелатника на пољу екуменизма, који тобоже учествује у некаквом богословском дијалогу, јер сваки православни студент теологије на Западу, то силом прилика чини. Коначно, свима је јасно да проблем Српске Православне Цркве у Њемачкој није друштвено-екуменистичко ангажовање, него нешто сасвим друго.

Студент тврди да сам нека врста омнипотентног субаше, који своје ,,тоталитарно епископствовање” извлачи дјелом из православне теологије.  Оваквих прича се Православна Црква наслушала давних дана од Пола Тилиха, Јиргена Молтмана и данас Петра Слотердијка, који тоталитаризам и поданичкки дух, извлачи ни мање ни више него из теологије Кападокијаца. Подсјећања ради, лик и дјело православног епископа увијек се по овим западним мислиоцима извлачио из појма Христа Пантократора, који по њима има деспотско-тиранску конотацију.  У суштини,  они чија је сујета погођена, лако осуде једног православног епископа за тоталитаризам.  Они који су искрени,  кажу да су такви ставови произашли из апстрактне духовности, по којој свака врста хијерархије и црквеног поретка је зло по себи, јер је ударац на модерно схватање о слободи.  Иза такве духовности, како рече Слотердијк  стоје ,,страшна деца модернoг доба” (Die schrecklichen Kinder der Neuzeit).

Будући да имам оправдан страх, да свако сљедеће оспорање ставова студента Марка, не води никуда, овдје стајемо. Разлози су познати. Они су били познати чак и мислиоцима фамозне антике. Једна реченица то сјајно илуструје, наиме: ,,Сократ вели Антистену: Прозирем твоју гордост и кроз твоје дроњке”. Паметном доста!

(Епархија бихаћко-петровачка, 23. 1. 2018)

Прочитајте још

• Марко Делић: Лице и наличје једне фаме или „Вести“ и Епархија франкфуртска
• Вести: Нема мира у Франкфурту после одлука владике Андреја – поделе тресу епархију

Categories: Разномислије

Tags: Епископ Сергије, Марко Делић, екуменизам, православље