Ознаке

, , , , , , , , ,

Срби су високо ценили свој завичај и удруживали се по завичајном основу у покрајинска удружења. Након Првог светског рата је у Београду живело више од 40 хиљада Срба из Војводине. Најзначајнији међу њима су се окупили у Удружењу Војвођана у Београду, настојећи да у престоници унапреде културу и привреду завичаја, а нарочито да помогну завичајној омладини током школовања и запошљавања

Чланови Удружења Војвођана у Београду режу славски колач на Ђурђиц 1936. г. Фото: Време.

Вељко Петровић

О, разметни крају пометница снаша,
по портама твојим туђин свиње пасе,
твој бирош је газда сад твојих салаша,
гробља твоја расту, огњишта се гасе.
Изданак последњих старих породица
неспретни је дужник зеленаша Жида,
ал` спретан је коцкар и самоубица.
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
(Вељко Петровић)

Подаци о Удружењу Војвођана постоје у Летопису Матице српске (том 353-354 из 1940. године), као и у многим домаћим часописима доба у којем је оно било активно (Правда, Политика, Време, итд).


Челни људи и чланови Удружења Војвођана у Београду


Станоје Станојевић

Удружење Војвођана је основано 1923. године у Београду са седиштем у улици Краља Александра бр. 18.

Крсна слава удружења је био Ђурђиц.

Оснивач и први председник Удружења био је Бранко Петровић, а финансијски покровитељ Ђорђе Вајферт.

Председник је потом био Никола Дедић, а потпредседници Жарко Ковачевић и Павле Трпинац.

Чланови Удружења су постали Милан Кашанин, Јован Дотлић, Жарко Ковачевић, Милорад Попов, Живојин Сечански, Никола Ђуришић, Душан Поповић, Панта Јанковић, Богдан Вучетин, Страхиња Марковић, С. Лазић, П. Побулић, С. Благојевић, Б. Врба, В. Пешић, Д. Коњевић, Стојан Ковачевић…

Душан Ј. Поповић

Од 1928. године је акламацијом за председника изабран Душан Поповић, а за почасног председника Станоје Станојевић.

Од 1929. г. председник је био Славко Шећеров, а потпредседници Милан Поповић и Бранко Петровић. Године 1932. је управник Удружења постао Стојан Дедић, чувени лекар, рентгенолог.


Организациони одсеци Удружења Војвођана


Славко Шећеров

У оквиру Удружења постојао је Војвођански клуб, који је окупљао јавне раднике, привреднике и интелектуалце, као и фонд студентске и ђачке исхране „Војвођанска трпеза“ (касније „Војвођанска академска трпеза“) чији је поковитељ је поред Ђорђа Вајферта био и Михајло Пупин.

Удружење је настојало да се стара о стандарду студената и ђака из Војводине у Београду. Планирано је да се у Београду оснује и „Војвођански дом“. Редовно је организован и „Војвођански бал“ у Београду.

Удружење је имало секцију која се бавила културом, на чијем челу је био Љубомир Думић и та секција је организовала редовна предавања.

Милан Кашанин

Васа Стајић је учествовао на предавањима и трибинама Удружења, као и Тодор Манојловић, Вељко Петовић и Милош Црњански. Предавања и трибине се нису одржавале само у Београду, већ и у Сомбору, Вршцу, Новом Саду, Тителу…

Поред културне, Удружење је имало и музичку и хуману секцију. Удружење Војвођана у Београду је водило и јавне дебате.

Тако је у име Удружења др Јован Поповић јавно иступио у штампи са захтевом да Матицу српску треба подмладити, како би се оснажио њен посустали рад.


Злослутна судбина једне Предићеве слике


Урош Предић

Велики српски сликар Урош Предић поклонио је Удружењу Војвођана 1938. године скицу-реплику своје слике „Банатски сељаци пред адвокатовим вратима“.

Ово Предићево уметничко дело су из просторија Удружења 1944. године узела три лица и однела је у Народни музеј у Бечкереку, преваривши Предића да ће се сликару одужити намирницама. Било је то тешко ратно време а сликар је у окупираном Београду живео у оскудици.

Превару српског сликара су извршила двојица чланова управе музеја на челу са директором музеја др Пергером, који је био бечкеречки Немац. Ипак, Предић је био банатски Србин широке душе чак и у сиромаштву, па је своју реплику ипак поклонио том музеју где се налази и данас.

„Сељаци пред вратима адвоката“, скица-реплика слике Уроша Предића

Подаци о оригиналној слици (на основу које је Предић израдио реплику) казују да је он њу израдио још 1886. године и да се она и после више од 40 година (1938. г) и даље налазила у поседу самог уметника. Чини се да је Предић био веома везан за ово своје дело, али је за сада нејасно каква је била даља судбина оригинала слике.

У инвентару музеја окупираног Бечкерека слика је заведена под именом „Ране наших сељака“.

Одмах по ослобођењу, граду је враћено име Петровград, али је већ 1946. године преименован у Зрењанин одлуком комунистичких власти.

Предићева реплика слике „Банаћани пред адвокатовим вратима“ је у музејском депоу, изгледа деценијама, чамила далеко од очију јавности.

Овој слици ћу посветити посебну пажњу следећим чланком.


Издавачка делатност Удружења Војвођана


Зборник „Војвођани о Војводини“

Удружење Војвођана у Београду је покренуло књижевну делатност, издајући едицију „Библиотека југословенског јединства“.

Још 1928. године је Удружење објавило зборник „Војвођани о Војводини“ (1930. г), затим књигу„Шумадија и Војводина“ Вељка Петровића, па књигу „Културни утицај Војводине и национална мисија Шумадије“ Милана Л. Поповића (1930. г).

Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ из Зрењанина је 2012. г. издала репринт зборника Удружења Војвођана „Војвођани о Војводини“, што нам служи да се подсетимо колико су наши Војвођани некад били верни народном јединству.


Аутономашка крађа имена секције и наслова једног издања Удружења Војвођана


Васа Стајић

Наслов зборника Војвођанског удружења објављеног поводом обележавања јубилеја присаједињења Срема, Баната, Бачке и Барање Србији, војвођанске незналице из савременог Војвођанског клуба (Живан Берисављевић, Ђорђе Суботић, Бранислава Костић и други) употребиле су за своје политичке циљеве. Ова политичка групација, која је већ годинама активна под окриљем сепаратистичке Вовођанске партије – Републиканци Војводине Александра Оџића, дрпила је назив секције недашњег српског патриотског Удружења Војвођана и користи њихово име као своје, а назив њиховог зборника безобзирно је искористила као флоскулу за промовисање своје сепаратисичке политике.

Војвођанске аналфабете из ЛСВ-а (Ненада Чанка) су наслов поменутог зборника такође употребиле као наслов једне своје сценско-политичке бурлеске у циљу промоције војвођанског аутономаштва.


Удружење Војвођана и удруживање аутономаша на штету Војвођана, седам деценија касније


Милош Црњански

Наведене чињенице показују да је војвођанским аутономашима донекле познато постојполитичку промоцију. Није чудо што су војвођански сепаратисти и аутономаши посегли за туђим, пошто презиру српску културу већине становништва Војводине, а завичајну културу уопште не познају или је познају накарадно. Проблем су они који су школовањем, звањем и јавним овлашћењем задужени да се о култури Војводине старају, а ћутали су када су је преосмишљавале незналице по нахођењу необразованости политичара, у партијским фабулацијама због којих ће их будуће генерације презирати.

Савременом војвођанском аутономаштву никад није пало на памет да нашим завичајцима у Београду помогну на било који начин, а камо ли да оснују ма какво удружење Војвођана у Београду. Војвођанске аутономаше је пре свега интересовало да оснују своју „амбасаду“ у „главно граду“ Европске уније, а њихове политичаре је много више занимало да нашим новцима плаћају своје фандрокаштво по европским градовима где такође ништа корисно нису учинили за Војводину.

Михајло Пупин

„Војвођанска академска трпеза“ историјског Удружења Војвођана у Београду је хранила 120 сиромашних ђака и студената Војводине.

А шта су савремени војвођански аутономаши урадили у корист стандарда ђака и студената Војводине у Београду, с обзиром да су себе шеснаест година финансирали трансфером наших новаца из Београда?

Нису урадили ама баш ништа ништа.


Наравоученије


Ђорђе Вајферт

Удружења Војвођана си у доба наших прадедова окупљана да би радила у корист народног јединства и народне добробити. Окупљала су она наше најузорније књижевнике, писце, уметнике, привреднике, научнике и лекаре који су се истински старали да Војводина постане напреднија и боља.

Савремена удружења војвођанских аутономаштва су склепана да би разјединила народ ради грабежи народне имовине у корист сумњивих политичара и њихових покровитеља. Њихов „понос“ и „дика“ су беспризорници који су данас способни тек да на срамоту Војводине убеђују њене сељаке како су они у ствари паори и да из свег гласа кукају Војводини о свом безнађу, паралисаности, празнини…

Војводина долази себи. Војвођанско аутономаштво и сепаратизам јењава. Тиме нама остаје све више времена и простора да се старамо о њеној будућности. И наравно, да при том повремено подсетимо наш завичај како су га једном у његовој наивној лакомислености варали вовођански родољупци, да му се ово зло не понови. Не поновило се. А Војводина да остане јединствена са Србијом, како унуар себе саме, тако и у Београду.

Опрема текста: Душан Ковачев

Advertisements