Сајмон Џенкинс: Корумпиран је и МОК

Позиви да се глобалном спорту врати достојанство неће дати резултата докле год светом спорта не буду управљали спортисти и њихове колеге, већ државе у дослуху са међународним картелима као што су ФИФА и сада МОК

(Гардијан, 6. 12. 2017)

Не неки начин ми је жао Владимира Путина. Годинама се играо жмурке са Међународним олимпијским комитетом. Сасвим је извесно да је МОК деценијама знао да руским и многим другим спортистима недозвољене супстанце већ излазе на нос. Одбијали су да чују гласове узбуњивача и новинара који су говорили о томе, чак и онда када су Виталиј и Јулија Степанова давне 2010. године предали чврсте доказе њиховој бескорисној „анти-допинг” агенцији. МОК није предузео ништа, да не би угрозио вашар превара, расипништва и корупције у који су се претвориле Зимске олимпијске игре у Сочију 2014. године.

Русија је у овом случају била савршен партнер МОК-а. Шовинизам је био важнији од новца, а новац од спорта. Трошили су и допинговали се као да је крај света. Када су очајни Виталиј и Валерија Степанова 2014. изашли пред јавност и предали материјале медијима, балон је пукао. Чак је и челницима МОК-а било непријатно. Ипак, шта заиста мисле о узбуњивачима показали су када су руским спортистима ипак дозволили да се такмиче у Рију 2016, свима осим Јулији Степановој. Свет међународног спорта не прашта онима који не играју по његовим правилима.

Ове седмице, после испитивања исказа још једног узбуњивача, Григорија Родченкова, и после најмање три обављене истраге, МОК је објавио да је Русија „одговорна за незапамћени напад на интегритет Олимпијских игара и спорта“. Председник МОК-а Томас Бах је рекао да руски такмичари могу да учествују на наредним Зимским олимпијским играма у Сеулу под „неутралном“ заставом Међународног олимпијског комитета, додуше уз додатак речи Русија.

Да сам ја Путин, поставио бих Баху питање: како је могуће да је пре три године све било савршено, а сада одједном ништа не ваља? И шта је са другим земљама за које МОК такође зна да допингују своје спортисте? Ако би одговор гласио да је разлог то што је допинговање у Русији било „спонзорисано од стране државе“, одговорио бих да је то смешан изговор. Пуна истина је то да је заједно са Русијом ове седмице раскринкан и МОК.

Владимир Путин и председник МОК-а Томас Бах (Фото: Alexei Nikolsky/AP)

Наднационалне организације ће наставити да трују спорт и уживају у погледу на швајцарска језера докле год им буде дозвољено да задрже статус олигарха који никоме не полажу рачуне. Чиниће то докле год их Британија и Америка буду подржавале у превеликој жељи да сачувају спортски престиж. Британски олимпијски званичници су знали за допинг, јер то зна сваки спортиста. Степанова је сажела суштину проблема у интервјуу који је дала BBC-у 2016. – нешто што сви већ знају не може бити вест, осим можда за најширу јавност.

Истина је да свет спортског допинга плива у мору новца. Износ казне од 15 милиона долара колико је МОК наплатио од Москве у „борби против допинга“ је тривијалан. Кладио бих се да ништа од тог износа није стигло до Степанове и Родченкова који се сада скривају у страху за живот.

У међувремену, свет међународног спорта збија редове. МОК је био принуђен да руском министру спорта Виталију Мутку изрекне „доживотну“ забрану приступа Олимпијским играма. Његов шеф у Кремљу је из необјашњивих разлога ослобођен кривице. Нема назнака да ће због тога бити бојкота Светског првенства у фудбалу 2018. у Русији, које је такође организовао Мутко, упркос још неразрешеним питањима о томе како је Фифа одлучила да такмичење „додели“ Москви и како је Светско првенство 2022. завршило у Катару.

Обе одлуке указују на могућу корупцију. ФИФА је издала саопштење у којем подржава Мутка, као да покушава да спречи ширење гласина да су се његове сумњиве радње из атлетике прелиле и у фудбал. Недавно објављени независни извештај о допингу уз благослов државе у Русији показује да су такви случајеви забележени у око 30 спортова.

Сваки спортиста ће потврдити да је таленат довољан да се стигне до врха, али и да је искушење употребе допинга да би се тамо и остало огромно. Национални тим зависи од вас. Држава освојене медаље третира као своју имовину, као важан декоративни допринос својој светској слави. У том погледу Британија је једна од најгорих земаља. Новац из јавног буџета се користи за награђивање „носилаца медаља“ износима које сиромашније земље никада не би могле да издвоје, а губитници се кажњавају смањивањем принадлежности. То личи на систем у старом Совјетском Савезу.

Фото: Ribar Gyula

Необично је то што је сам МОК указао на могући излаз из ове мочваре. Спортисти из „окривљених“ држава могу се такмичити само као појединци, а не као представници својих земаља. Треба отићи корак даље: тако би требало третирати све спортисте. Тако би се сузбио разуларени шовинизам који је распалио Хитлер 1936. године – а спортисти би наступали као грађани света. Писац Бернард Левин је чак предлагао да се спортисти такмиче наги, као у Старој Грчкој, да би се игре ослободиле свих националистичких амблема. Непрестано парадирање тимова, њихових униформи, застава, химни и хистерични коментатори претворили су Олимпијаду у велики ријалити-шоу.

Олимпијске игре би се ослободиле и оптужби да су путујућа забава за богате ако би се одржавале увек на истом месту: можда у Грчкој, где је све и почело. Захваљујући телевизији нема потребе да сваке четири године прелазимо пола планете и финансијски сакатимо нове градове бесмисленим инвестицијама и празним обећањима о „дугорочним користима“. Циркус наставља да путује уз све веће трошкове да би МОК могао и даље да благосиља политичаре „домаћине“ игара и да би армије њихових сарадника, извођача и рекламних агенција наставиле да расипају огромне количине новца. За градове који су били жртве тог процеса последице су катастрофалне.

Andrew Zimbalist је у истраживању објављеном у књизи Circus Maximus показао да су тврдње о дугорочној користи од организације игара „увредљива лаж“. Једини стварни ефекат је расипање новца на три седмице спортских такмичења у износима који су се мерили милионима, а данас се мере милијардама.

Стадион у Рију је опљачкан и полуразрушен. Стадион у Атини је зарастао у коров. Стадион Стратфорд у Лондону чак и после реновирања вредног 323 милиона фунти становнике Лондона кошта 20 милиона фунти годишње, захваљујући великодушном аранжману који је Борис Џонсон направио са клубом Вест Хем. Што се тиче Камеронових обећања о два милиона нових спортиста после 2012 – од тога није било ништа.

Позиви да се глобалном спорту врати достојанство неће дати резултата докле год светом спорта не буду управљали спортисти и њихове колеге, већ државе у дослуху са међународним картелима као што су ФИФА и сада МОК. Велики спортски догађаји пружају задовољство милионима, али то могу чинити и по много нижој цени и без излагања младих тела опасностима допинга. Међународни спорт су преотеле монополистичке елите чије активности не регулише ништа осим повремених јавних скандала који доспеју у медије.

Превео: Ђорђе Томић
Опрема: Стање ствари
(Пешчаник, 12. 12. 2017)

Advertisements

One thought on “Сајмон Џенкинс: Корумпиран је и МОК”

  1. Управљање спортом препустити спортистима? Глобалном економијом би могле да управљају домаћице онда. Леволибералнадемократија (једна реч)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s