Ознаке

, ,

С обзиром на састав и намеру аутора апела, и на сам садржај његовог текста, ово је само упозоравајући знак европског посртања и могући пут њеног поновног уздизања, знак који неће додирнути свемоћни европски естаблишмент, али зато може све друге покренути на размишљање

Ове године (2017) обележена је шездесетогодишњица оснивања Европске економске заједнице, која са својом претходницом, Европском заједницом за угаљ и челик (1951), представља претечу данашње Европске уније. У време преласка из економске у политичку заједницу посредством Уговора из Мастрихта (1993), трасиран је стратешки правац по којем свака европска држава, пошто испуни услове, може да постане пуноправна чланица ЕУ. Другим речима, у самом оснивачком документу истакнута је паневропска перспектива Европске уније.

Од тада је у политичком, научном и јавномњењском говору Европска унија почела да се схвата као синоним за Европу. Не само да у геополитичком смислу ЕУ треба да буде цела Европа (уз разумљиви изузетак Русије), него је и новоевропски дух, саздан у кључу европских интеграција, требало да обухвати целовит систем вредности, начина понашања и мишљења, стандарда и навика свакодневног живота, језичког жаргона итд. унутар простора којим владају јединствена правила игре.

Врхунац овог паневропског процеса интеграције достигнут је средином прве деценије овог века. Опште постигнуће полувековног развоја требало је кодификовати у европском уставу. Баш тако – у европском уставу, а не уставу Европске уније. Његов званични назив био је Уговор за устав Европе, а документ је требало да симболизује и нормира оно што је постигнуто и оно што још треба да се уради до остварења пројекта. Историја је хтела да овај подухват не буде круна већ лабудова песма европске интеграције. Несуђени устав није ступио на снагу, а Унија се убрзо потом нашла у кризи из које не може да изађе ни после готово десет година.

Управо су у последњих десет година избиле у први план слабости које су латентно постојале у једном систему држава који је стално напредовао у миру, благостању и сигурности својих житеља. Технократска природа европских заједница и потом Уније прерасла је у отуђени систем моћи. Унутрашње разлике у величини и економској снази држава чланица постале су разлике у политичком утицају и нормативној сили. Опште културолошке разлике преобликовале су се у културне спорове. Криза се решава неком врстом нормативног насиља, а антикризне мере пројективане на кратак рок данас обележавају дугорочну карактеристику система. Губитници новог кризног поретка немају коме да се обрате, јер не постоји врховна инстанца одговорности, иако све темељне одлуке произилазе из неке невидљиве врховне инстанце. Унија се налази на граници између Левијатана и Бехемота.

II 

Ови токови препознати су у данашњој научној мисли о Европској унији, као и у круговима главних и споредних политичких актера. Озбиљна промена, међутим, није на видику, као ни  у случају империја које не могу да зауставе своје природно ширење ни онда када пропадају. Можда је проблем у томе што ни једна дијагноза није дотакла сам корен проблема. Такав један покушај, да се рефлексијом дође до суштине кризе, учинила је група од тринаест европских интелектуалаца у својој Париској декларацији од 7. октобра ове године. Текст садржан у 36 тачака овог документа-јавног апела носи карактеристичан наслов: Европа у коју можемо да верујемо.

Већ сам наслов сугерише да се у данашњу Европу више не може веровати, с тим што се реч „веровање“ овде узима озбиљно, у духу њеног класичног значења. Веровати овде значи живети у заједници која сама ужива претходно поверење појединца и друштвених група у њено добро постојање. Из целог текста, подједнако из његовог слова и духа, види се да није реч о данашњој Европи, идеално обухваћеној Европском унијом. С друге стране, декларација почиње речима: „Европа припада нама, а ми припадамо Европи. Ова земља је наш дом. Немамо други“. Из онога што следи на осамнаест страница текста, међутим, види се да није реч о превратничкој, револуционарној мисли која би свој садржај изводила из констатације о општем историјском нихилизму. Напротив, реч је о живој историјској Европи, препуној цивилизацијских узора који су устукнули пред једном оствареном технократском идејом. За ауторе, тријумф такве идеје не мора бити израз некакве историјке наддетерминације, неумитног кретања који нема циљ премда има фаталистички подстицај. За њих, данашња Европа има алтернативу, али не ону ex nihilo, већ алтернативу садржану у самој историјској Европи.

Текст декларације није систематичан. Њене тачке крећу се од феномена до феномена, са повременим понављањем тема и становишта. За сврху кратког приказа издвојићемо неколико у тексту разнесених тематских целина.

Први план означићемо као духовни. Он се уопштено тиче губитка европског идентитета током стихије европске интеграције. Наиме, оно на чему се током овог деценијског процеса повремено инсистирало – градња новог европског идентитета – за ауторе је погрешан пут савременог западног универзализма који по дефиницији не може да пружи основ за неки колективни идентитет. Зато аутори изричито тврде да је „Европа угрожена лажним разумевањем саме себе“. Она је од једног пројекта Европске заједнице, који се начелно могао прихватити, постала корифеј светски обавезујућег система нових вредности – мултикултурализма, људских права, инклузивности, политичке коректности и сл, које је уздигла на ранг основног критеријума и моралног обрасца. То је био довољан разлог да те вредности својом нормативном силом наметне свим својим грађанима, тзв. Европљанима, својој новонастајућој унутрашњој и спољној периферији, па онда и свету.

Из своје богате духовне традиције Европа је пригрлила само просветитељство, које је уздигла, како се у декларацији каже, на ранг псеудорелигије. Ова је надаље својом унутрашњом динамиком постала опијат који паралише грађанство, ту стару европску јавну врлину. Али, како се каже, Европа није почела са просветитељством, већ са тековинама грчке, римске и хришћанске цивилизације, из којих је потекло кумулативно кретање ка правим вредностима људске јединке и достојанства човековог, грађанског друштва и јавног живота. Зато аутори апелују на потребу покретања својеврсне секуларизације јавног живота у Европи.

Други план овог документа назваћемо политичким. Основна идеја овог комплекса јесте да Европљани не смеју бити пасивни објекти доминације било којих деспотских моћи, свеједно светих или секуларних. Овај став директно се супротставља основном току европских интеграција који се заснивао на идеји визионарског технократског вођства и максималној деполитизацији европског јавног живота. Из тог разлога никада није настала институција европске јавности, а када је систем запао у кризу он је без ње нужно морао да се вади вукући се за сопствени перчин. Овај феномен аутори су упечатљиво изразили ставом: демократски дефицит је постао фундаментална потреба данашње Европске уније. Уз то, данас није више реч само о демократском дефициту на нивоу ЕУ, већ о истоветној појави на нивоу њених држава чланица.

Решење овог проблема аутори налазе у идеји да права Европа може бити само заједница нација, управо стога што је, како кажу, држава-нација ознака европске цивилизације. Другим речима, ако су актери интеграције успели да у нови поредак увуку многе области јавног живота којима су до тада управљале државе, ако су створили институције и правни поредак, ако су практично показали да су им на диспозицији биле готово све тековине модерне државе-нације, то није био случај са категоријама грађанства, јавности и демократије. Европски мултикултурализам могао је бити само сурогат ових носивих елемената модерне политике, што се убрзо показало као кретање Уније у правцу империјалног поретка. Зато аутори резолутно одбијају „наметнуто, присилно јединство империје“ у име заједнице европских држава-нација.

Најзад, трећи тематски план декларације можемо условно назвати друштвеним. Њега обележава, у нашој слободној интерпретацији, окупација некадашње аутономне сфере грађанског друштва од стране опште културе конформизма, потрошње и медијске манипулације. У овој сфери, у којој је некада било рођено и развијало се царство слободе, у данашње време глобализације царује, како аутори кажу, слобода ослобођена од свих ограничења. Европа није само захваћена овим тотализујућим трендом, већ штавише представља један од стубова процеса који аутори називају „субверзијом неизбежног напретка“. Она је с једне стране изложена тржишној тотализацији, а с друге идеолошкој мултикултурализацији. То су обележјима које је Америка умела да споји без отпора претходних културних образаца које, за разлику од Европе, није ни имала. Европа теже подноси неконтролисану имиграцију и зато мора да јој пружи отпор. Имиграцију изнутра подстиче владајући језик медијске комуникације, који аутори називају „маркетиншким језиком“. Тај језик је сурогатски катализатор европског друштва које постоји само у искривљеном облику. Најзад, још један акценат ових увида не сме да буде заборављен: „европске интелектуалне класе су, нажалост, међу главним идеолошким партизанима ове уображене лажне Европе“.

Одговор аутора на ову стварну слику изгубљене европске друштвености садржан је у неколико темељних ставова, које на овом месту можемо само скраћено изложити: Европа мора да обнови консензус о моралној култури у правцу другачије вредносне оријентације становништва по угледу на своју негдашњу врлину јавног живота; не може се дозволити да све буде на продају, а тржиште треба да буде ограничено друштвеним институцијама и циљевима; брак је основна институција грађанског друштва у којој се негује изворна хармонија мушкарца и жене, која је вредност по себи, али и у функцији развоја домаћинства и одгајања деце; из овога се изводи и одговарајућа функција потребног система образовања.

III 

Аутори ове декларације, њих тринаест, потичу из већег броја држава Европске уније, које се неком добром случајношћу могу поделити на западне, источне, северне и јужне. Међу њима има познатих (као Роџер Скрутон, Реми Браг, Шантал Делсол или Роберт Шпеман) и мање познатих аутора, по правилу професора знаменитих европских универзитета. Они, дакле, не представљају никакву политичку групу, или групу уопште. Они су само јавне личности које са зебњом посматрају шта се догађа са Европом. Текст који су понудили европској јавности (за коју смо већ рекли да не постоји, али постоји сума европских националних јавности) не представља анализу из које би следио пројакат опште обнове. За такав пројекат они се само залажу убедљиво показујући да Европа у овоме што јесте губи себе као историјску категорију.

Многи ће у овом тексту препознати конзервативни рукопис. С правом, имајући у виду да се и сами аутори идентификују на тај начин (неки од њих и као либерални конзервативци). Али, овај текст свим својим садржајем не припада политичким и идеолошким поделама унутар ЕУ на конзервативце (демохришћане и друге), либерале, социјалисте и остале. У овом програмско-политичком погледу све ове идеолошке формације данас су „у систему“ и све су одговорне за губитак смисла европске интеграције. Укратко, критички тон ове декларације односи се подједнако на све тзв. про-европске актере.

Да ли онда ови писци са својом декларацијом политички флертују са тзв. крајњом десницом, медијски прокаженом као популистичком? Иако на једном месту у декларацији узимају управо реч „популизам“ да би објаснили манипулативну функцију постмодерног језика, указивање на овакву политичку везу било би само плод практичне претензије за олако искључивање овакве иницијативе из јавног дискурса данашње Европе. Ствар је у томе што се ови аутори не обраћају ни једној политичкој снази у Европи; обраћајући се свима. Ти „сви“ су људи који представљају данашњи европски трећи сталеж, народи Европе. Тај појам, као некада у опата Сијеса, не обухвата високе званичнике ни европску бирократију (пандани некадашњем краљу и аристократији), нити европски корумпирани интелектуални сталеж (као некада свештенство). Разуме се да ова аналогија има само илустративни карактер, а најмање призива револуцију. С обзиром на састав и намеру аутора апела, и на сам садржај његовог текста, ово је само упозоравајући знак европског посртања и могући пут њеног поновног уздизања, знак који неће додирнути свемоћни европски естаблишмент, али зато може све друге покренути на размишљање.

(Србија и свет, 6. 12. 2017)

Advertisements