Ознаке

, , ,

Кутлешићево „самопрепоручивање“ властима (кроз предлагање жртвовања својих 100.000 сународника, 15 % територије и културне баштине коју UNESCO штити) није остало незапажено од стране „једног од најбољих студената“ Правног факултета свих времена, како је егзалтирано и полтронски назвао декан Аврамовић 2015. године садашњег председника Србије Вучића

Дејан Мировић

Проф. др Владан Кутлешић већ неколико месеци упорно износи „оригинална“ и „правна“ решења у вези са КиМ. Она, у суштини, предвиђају да се Београд добровољно одрекнe (или поклони) око 15 % своје територије и преко 100.000 својих сународника властима у Приштини. Након тога, Београд треба да помогне и економски Приштину (да даље гради своју квази-државу).

Овакви „оригинални“ предлози Кутлешића (у грађанском праву то би били једнострани правни послови или поклони, тестаменти, послуга) су посебно чудни ако се има у виду да је он био високи функционер и сарадник Слободана Милошевића током 1990-тих година. Био је и потпредседник владе СРЈ и Републике Србије, као и сарадник Ратка Марковића приликом доношења Устава СРЈ (ништа слично није тада предлагао, напротив).

Међутим, у новије време, професор Кутлешић је привукао пажњу јавности као проректор Универзитета Мегатренд у време формирања комисије за одбрану чувене докторске дисертације актуелног министра полиције Стефановић др Небојше под називом „Нова улога стратегијског менаџмената у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“.

У том новом „конструктивном“ контексту, професор Кутлешић прилагођава и своје ставове о КиМ. На првом округлом столу („дијалог“) о КиМ у Београду у новембру 2017. он се понашао као да наступа у име албанског Универзитета у Приштини („Хасан Приштина“). Такође , нешто касније у тексту које објављује Блиц од 18. новембра 2017. професор Кутлешић заступа сличне тезе.

„Мој предлог претпоставља да Србија призна Косово као независну државу, али би оно остало институционално у вези са Србијом. То би била царинска унија, која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику“, објашњава Кутлешић за „Блиц“.

„Галантни“ Кутлешићев предлог (или поклон) предвиђа и некакву политичку и територијалну аутономију за Србе на северу Косова, док би Срби који живе јужно од Ибра добили персоналну аутономију (културну, језичку, информативну). Дакле, прво независност Косова, па затим преговори о аутономији (!?) предлаже професор Кутлешић.

Такође, Кутлешић би великодушно поклонио и имовину Српске православне цркве на КиМ. Српски средњовековни споменици добили би, по његовом решењу, „функционалну“ аутономију, односно њима би управљао српски Републички завод за заштиту споменика културе или орган на Косову и Метохији којег би плаћала Србија. Дакле, прво би Србија заувек предала Грачаницу, Дечане и Пећку патријаршију политичком крилу терористичке ОВК које је сада на власти у Приштини, а затим би чекала најмање 1.600 дана (колико се чека формирање ЗСО) на одлуку Уставног суду Приштини која би требало да реши да ли је у складу са највишим правним актом такозваног Косова учешће српских органа у заштити српских средњевековних споменика. Није тешко предвидети како би се заршило ово изругивање правди, здравом разуму и међународним начелима које заступа професор Кутлешић.

Владан Кутлешић

Коначно, Кутлешић у конвертитском заносу објашњава да би Косово добило и столицу у Уједињеним нацијама, али да би Србија направила „обавезујући“ споразум којим би се прописало да Београд и Приштина у међународним организацијама не би могли да гласају једни против других. Дакле, Кутлешић меша грађанско (поклон) и међународно право (суверенитет, чланство у УН), а само чланство у УН би омогућило такозваном Косову да тужи Србију за наводни геноцид пред Међународним судом правде.

Овакви „предлози“ можда нису били ни вредни озбиљног коментарисања у поплави сличних ЛДП решења о КиМ које заступају бивши СПС и СРС кадрови, да није уследила позитивна реакција врха власти.

Прецизније, Кутлешићево „самопрепоручивање“ властима (кроз предлагање жртвовања својих 100.000 сународника, 15 % територије и културне баштине коју UNESCO штити) није остало незапажено од стране „једног од најбољих студената“ Правног факултета свих времена, како је егзалтирано и полтронски назвао декан Аврамовић 2015. године садашњег председника Србије Вучића (дакле, декан Аврамовић је Вучића ставио у исти ранг са Слободаном Јовановићем, Бартошом, Михаилом Ђурићем и другим великанима српске правне науке). Српски председник је, према Блицу, био пријатно изненађен Кутлешићевим предлогом.

„Изненађен сам оним што је говорио. Да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“, рекао је Вучић. Свакако се треба сложити са овом констатацијом српског председника, такве „памети“ када се ради о КиМ није било у задњих 20 година чак ни код Чеде Јовановића јер ни он није предлагао да се после давања независности Косову настави са економским помагањем Приштини.

Да се ипак није радило о „спонтаном“ одушевљењу „паметним“ предлогом некадашњег проректора Мегатренда, већ по свему судећи o услагaшеним наступима, показују и Кутлешићеви текстови објављени пре почетка такозваног дијалога о КиМ.

Тако, на пример, у „Печату“ од 14. јула 2017. године Кутлешић нам открива да „Премабула није важна“. Затим, у тексту објављеном 14. јула 2017. године „скромно“ истиче већ у уводу да му је „позната садржина свих релевантних уџбеника уставног права у Србији“. Вероватно сматрајући да је тако застрашио све потенцијалне критичаре његовог текста о промени Устава он креће у разрађивање више него оригиналне теорије, до сада непознате. Устав је по њему правни акт који „нема своје више правно упориште и исходиште“ јер он произилази наводно сам из себе и некаквих ванправних околности – „социолошких, религијских, културолошких, посебно религијских и етничких „.

Кутлешић већ тада упадљиво прећуткује утицај међународног права и људских права на модерне уставе. Зашто то ради?

Очигледно јер жели да прећути да је основно начело међународног права оно које гарантује територијалну целовитост једне државе и неповредивост њених граница. Оно је истакнуто у Завршном акту КЕБС-а из 1975. године („суверена једнакост и територијална целовитост“, „мењање граница у складу са међународним правом“), као и у Повељи УН из 1945 године (члан 2 – „суверена једнакост“ држава).

Када се то примени на српски случај, постаје јасно да је Устав из 2006. године у својој преамбули и бројним члановима веома модеран и усклађен са међународним правом јер Србији, у правном смислу, обезбеђује територијални интегритет и равноправност са другим државама. Из тога произилази јасан закључак да га не треба мењати. Међутим, у новембру 2017. Кутлешићеве ставове „спонтано“ преузима и министар Кубуровић која даје рок од неколико месеци за тај, са правне тачке гледишта, несхватљив посао.

Дакле, Кутлешић у том контексту лажног дијалога у својим наступима од јуна до новембра 2017. остварује више циљева. Он излази у сусрет не само властима већ и немачким предлозима за Балкан који, према речима амбасадора Дитмана, укључују независно Косово. Зато Кутлешић свакако заслужује да постане дописни члан Академије наука и уметности Косова за свој „правни“ допринос „теорији“ која треба да убеди српску јавност да је независност и финансирање Косова добро за Србију.

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/22-godine-posle-dejtona-rs-je-drzava-a-bih-koliko-toliko.html

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 23. 11. 2017)

Advertisements