Подршка која стиже Вучићу из иностранства по свој прилици није последица осмишљене спољнополитичке стратегије и вештог балансирања у мутним водама светске политике већ наменски пружена подршка за чињење ординарне велеиздаје
Нови Пазар у ишчекивању доласка председника Вучића и Ердогана (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
Много је нити од којих је исткана спирала пропасти једног народа и друштва. Српски случај ту није изузетак. Но, понекад се деси да се нити пропасти међусобно густо уплету. Толико густо и упечатљиво да формирају један корбач који нас опаучи по глави! Реакције су тада обично: „шта то би?“ и „зар је могуће да смо оволико ниско пали?“
Нажалост, могуће је. А болно очигледно смо знаке посуновраћења српске државе (и доброг дела српског друштва) могли да видимо током недавне дводневне посете турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Србији. Ердогана је том приликом на београдском аеродрому дочекао, како добри обичаји налажу, његов српски колега Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић и чланови Владе Србије.
Према наводима медија кључне теме посете биле су из сфере привреде. Што се, у српском случају, исцрпљује на молећиве погледе уперене ка потенцијалним страним инвеститорима и уверавања, изречена са највишег места да ће инвеститори из те-и-те земље добити у Србији најбоље замисливе услове (и издашне државне субвенције).
Да се, уз протоколарно цмакање и размену најлепших жеља и обостране уверености у вечно пријатељство, посета турског председника овим садржајно исцрпила то не би било ништа друго до уобичајена и свакако добродошла посете једног страног државника. Истина, Ердоган јесте контроверзан државник. Али мало који државник, посебно ако води државу суочену са таквим изазовима у међународној арени, као што то чини турски председник, није. Самим тим, да су програм посете турског председника и иступи овдашњих званичника били одмерени и добро избалансирани ова посета је могла бити један успешан међународни сусрет.
Кад оно, међутим, нисмо ми те среће! Ердоганово дводневно битисање у Србији, Београду и Новом Пазару, се свесним и неодмереним чињењем српских званичника претворило у једну ревију неоколонијалне самопонижености. Девастираност српске дипломатије, која своје најниже тачке досеже у естрадним наступима првог српског дипломате Ивице Дачића, показала се на више различитих начина.
Укратко, реч је о серији самопонижавајућих гафова. Прво, Александар Вучић је сасвим у складу са сопственим политичким стилом и ову међудржавну посету искористио за бављење унутрашњим политичким односима (односно односом опозиција–Александар Вучић) уз помало самосажаљевања. И жлицу аутошовинизма. Друго, избор дестинација које је обишао турски председник показао је једну крајњу несофистицираност у вођењу и осмишљавању оваквог догађаја. Ако уз то додамо Дачићев солистички наступ јасно је да ствари са српском дипломатијом не стоје добро. Треће, неодмерене изјаве подршке турском председнику показују и један изостанак геополитичког такта или боље речено елементарне геополитичке промишљености. Но, о томе касније.
Пођимо од почетка. Пошто су се срдачно поздравили на београдском аеродрому Вучић и Ердоган су наступили на Српско–турском економском форуму. Српски председник је и ову прилику (зар опет!) искористио за унутрашњополитичка наклапања по формули ред кривотворених/измишљених макроекономских показатеља, ред самосажаљења. Председник је тако указао како му је познато да и у Турској постоје они који ће рећи нешто лоше о председнику. Заиста постоје. И ти људи се у свакој земљи зову опозицијом – познато је то и турском председнику и вероватно му је познато да таквих људи има и у Србији. Међутим, тако нешто не би требало да му буде интересантно. И уопште ствари из унутрашњесрпског политичког живота нису нешто о чему би требало детаљније извештавати било ког страног државника, посебно ако то чини председник Републике који, вели Устав, представља држaву и симболизује њено јединство. Коришћење посета страних државника за давање изјава о унутрашњим проблемима је нешто у најмању руку непристојно. Па и политички неодговорно. Додуше, овде Вучић помало имитира човека коме се бескрајно диви – Јосипа Броза Тита – који је користио сличан маневар, само у обрнутом смеру.
Но, далеко значајније од солидарности према турском председнику аутократских манира, је што је Вучић у духу привредног аутоколонијализма изрекао и следеће: „Ко год вам у окружењу понуди боље услове, дођите код нас, ми ћемо да поправимо наше услове и добићете за пет одсто боље услове него где друго у окружењу и за то вам лично гарантујемо Влада Србије и ја“.
На страну што председник Републике не би смео да може да понуди овакве гаранције. Знамо да председник Србије може много онога што не би требало да може, као и да председник Владе Србије не може скоро ништа. Овде је реч о двема стварима: свесном призивању да се држава доведи у неоколонијални положај (видети шта о овом процесу пише Слободан Антонић) и пре и изнад свега глупавој трговини. Овакво ценкање подсећа помало на једну сцену из чувене представе нечувеног Душана Ковачевића „Радован III“ – одвија се ценкање између две стране и ту страна која треба да прода одређену робу нуди увек нижу цену од потенцијалног купца; купац онда прихвата игру и у сваком кругу нуди све нижи цену све док коначан договор не падне – џаба! Отприлике се на овај духовити скеч своди Вучићева економска стратегија! Можда би супруга турског председника[1] била кадра да поучи српске владајуће кругове како се тргује? Да нашкоди не би могла, чак и да хоће.
Пођимо даље стазама самопонижења. Две локације на којима се даље одвијала посета турског председника: Београдска тврђава и Нови Пазар. Председник нас је поучио једној широко прихваћеној истини – да ово није 1389. година но 2017. Свако ко уме да погледа календар зна да је то тачно. Оно што је, дакако, важније је политичка порука која треба да се пошаље овим речима. То у најкраћем значи „манимо се прошлости, гледајмо у будућност“. Али бурна прошлост српско–турских односа постоји и она у значајној мери формира сагледавање и садашњих српско–турских прилика. Ако желимо да се дистанцирамо од прошлости и да аутистично негирамо њен утицај на садашња збивања зашто није одабран неки други простор за шетњу, неки репрезентативан шопинг мол с оне стране реке који нема историјско значење ни за српску ни за турску страну? ТЦ Ушће, на пример. Ердоган ионако каже да је тамо Орбан.
Однос Србије према историјском наслеђу односа са Турском није једноставна тема. Много умешности, знања и такта потребно је да се изграде односи са некадашњом завојевачком (и што не рећи колонијалном и геноцидном) силом. Црвени тепих у Београдској тврђави, месту некадашњих сукоба, уз клицање распомамљене, страначким тапшањем по рамену привучене масе, на први поглед не делује као начин да се ова тешка тема „културе сећања“ постави на добре основе.
Указаћемо на један пример: један од објеката Београдске тврђаве је и Мехмед–пашина чесма. Недавно је овај објекат доживео рестаурирање или боље рећи реновирање и модернизацију. Реч је о наслеђу некадашње османске власти али и српском културном наслеђу. Да ли је један овакав споменик потребно обновити? Наравно! Али не као империјални остатак некадашње Османске империје, но као део српског муслиманског наслеђа. Јер је српска култура, писао је о томе Мило Ломпар, контактна култура. Она има своју муслиманску компоненту коју треба неговати али која није нужно и турска компонента. И није мудро, из разлога политичког прагматизма, препуштати ово поље неоосманским амбицијама савремене турске државе. Какве год те амбиције биле. И колики год њихов домет био.
Да бисмо мало боље разјаснили ову ситуацију предлажем да укратко размотримо једну скорашњу и, верујем, аналогну тему: питање обнове куће бана Јелачића у Петроварадину. Новосадски портал, 021 пише да је председник Вучић (та ко би други) изјавио како је Хрватском националном већу Војводине уплаћено пола милиона евра за обнову родне куће бана Јосипа Јелачића. За разлику од споменуте чесме Мехмед-паше ова кућа ни по чему, у архитектонском смислу, није посебна. Ако се изузме боја она се готово не разликује од суседних двоспратница из истог доба. Међутим, реч је о објекту који је на врло снажан начин повезан са империјалним наслеђем овог простора – хабзбуршким наслеђем. Иако би стога овај објекат можда требало обновити као историјско место где је рођена једна истакнута личност јужнословенског 19. века њега свакако не би требало обнављати као објекат хрватског наслеђа у Србији. Јер је крајње неопортуно и политички тупаво третирати савремену хрватску мањину у Србији као остатак некадашње империјалне структуре.
Слична ситуација је и са новопазарским муслиманима којима се други дан свог боравка у Србији обратио турски председник. Нејасно је зашто је Ердоган одлучио да се обрати по мишљењима неких нашим сународницима муслиманске вере односно, по мишљењима њих самих, Бошњацима. Ни о ком случају у питању нису Турци.
Док су у Новом Пазару били истакнути транспаренти са Ердогановим ликом и један џиновски латинични натпис „Вучић–Ердоган“ могли смо поставити питање да ли је било потребно да Ердоган путује све до југа наше земље како би се обратио својим једноверцима? Муслимана, познато је, има и у Београду. Зар не би било упутно да се турски председник поштеди неугодног пута – а сви знамо да онај аутопут никако да докрајче – и да у заједничкој молитви или необавезном ћаскању учествује негде на периферији Београда? Недељник НИН је недавно о београдским муслиманима писао да су „тихи да не боду очи“. Повод за то писање, подсећам, било је рушење илегално подигнутог верског објекта. Зар турски председник није могао да се обрати речима охрабрења овим људима и да им обећа да ће апеловати код свог пријатеља Александра Вучића да апелује код свог комплетног пријатеља Синише Малог да се олакша добијање грађевинске дозволе за подизање адекватне богомоље? Притом је неки начелник неке истамбулске општине могао да обећа и непосредну финансијску помоћ. Поврх свега, турски председник је могао да у духу муслиманске солидарности обећа да ће се заложити за права ових људи код једног свог другог пријатеља. Јер је реч о људима који су махом избегли са Косова и Метохије, бежећи од једноверника друге народности.
Међутим, на опште неизненађење Ердоган се одлучује да оде у Нови Пазар. И ту држи један политички говор саткан од углавном необавезујућих фраза. Неки коментатори су указивали да је реч о говору који не годи уху протурски оријентисаних муслимана у овом делу Србије. Као да је довољно добро то што Ердоган није исукао јатаган и завитлао њиме на запрепашћење окупљених! Оно што је заправо од далеко веће важности је да је Ердогану дато, сасвим беспотребно, да одржи политички говор у Србији, пред српским грађанима и да је притом коментарисао потребу за очувањем мирних односа у овом делу Србије. Да ли се тиме Ердоган препоручио као какав арбитар ако евентуално ти односи не буду мирни? Можда није. Можда је реч само о пригодним фразама. Али је политичка штета по Србију почињена, и то у доба када се званичницима Ердоганове владе рутински онемогућава да држе политичке говоре широм Европе.
Реч је о још једном дипломатском гафу кога засењује победник за избор мис гафова – солистички наступ министра спољних послова Ивице Дачића. Дачић је, ако је уопште потребно подсећати, на свечаној вечери приређеној за турску делегацију запевао на турском песму „Осман–ага“. Својевремено, када се отискивао дипломатским водама, Дачић је ноншалантно на пребацивања како не зна енглески одговарао да је он министар спољних послова Србије и да уопште не би морао да познаје тај страни језик. И то је тачно. Поред тога, иако није лоше да српски политичари имају широко образовање па да и познају понеки страни језик, они би требали да приликом званичних разговора са странцима сасвим ограничено и врло шкрто говоре на страним језицима. И то обавезно у присуству терџумана, да се послужимо једним турцизмом. Вероватно добри дипломатски обичаји не нормирају певање па је Ивица Дачић искористио тај простор да се провуче и покаже свој таленат.
Домашај оваквих вокално-инструменталних наступа у српској дипломатији ствар је опречних тумачења. Колико смо успешни у конвенционалним методама, није згорег да покушамо и нешто што није уобичајено. Међутим, о стању српске политичке културе (и општем суновраћењу са почетка текста) говоре изјаве које је Ивица Дачић давао после своје тачке. Дачић је за Телеграф на питање одговорио питањем: „А шта је требало, да га убијем као Мурата?“ Има у тој изјави мало типичне социјалистичке бахатости и мало више неорадикалских лажних дилема. Сви можемо да се сложимо да Дачић није требало да распори Ердогана „од учкура до бијела грла“. Али да ли су то једине две могућности у саобраћању са турским званичницима? Зар не постоји неки степеник између наношења тешких телесних повреда са фаталним исходом и певања у својој земљи у својству министра спољних послова страном државнику? У политичкој култури какву постојано негује тандем напредњаци–социјалисти таквих нијанси у јавном дискурсу заправо је све мање. Све је сведено на оштре дихотомије па се тиме свака политичка расправа обесмишљава. Зар ћемо, побогу, да кољемо стране државнике? Пошто је одговор наравно одричан из тога непогрешиво следи – „Ћути, Ивице, и певај.“ Сличне лажне дилеме постављене су широм поља савремене српске политике: да ли ћемо потписати Бриселски споразум или ћемо косовске Србе препустити њиховом крвницима; да ли ћемо подржати Рамуша Харадинаја или ћемо, опет, косовске Србе препустити њиховим крвницима. Или ћемо „ратовати са целим светом“ или ћемо се унижавати до самопоништења пред тим истим светом. Између тих крајности, успешно убеђују српску јавност политичари попут Вучића и Дачића, нема апсолутно ничега. И тако унедоглед, до потпуне дегенерације политичког живота и деполитизације јавности.
Колико је тешко да се из тако конципиране политичке културе отисне на сложеније поље међународних односа показује врло незгодно геополитичко ситуирање недавне Ердоганове посете. Наиме, Турска у последње време не стоји добро на међународној сцени. Председник Ердоган, извештава руска Правда, током своје посете украјинском председнику Петру Порошенку изјавио је како Турска „није признала нити ће признати илегалну анексију Крима“. Руско–турски односи често осцилују и врло су непредвидљиви. Често долази до застоја у трговинским односима, а 9. октобра је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу изјавио како ће Анкара можда додатно размислити о уговору за набавку противваздушног система С–400. Прецизирао је да је Турска расположена за ову набавку само ако је Русија спремна да покрене заједничку производњу система у самој Турској.
Ситуација за Турску није боља ни у односима са Немачком, кључном чланицом Европске Уније. Зигмар Габријел, министар иностраних послова у прошлој Влади Ангеле Меркел, летос је поручио, како се односи са Турском не могу развијати као раније. Он је указао да проблем нису само ситне међусобице већ да постоји једно озбиљно, суштинско погоршање односа пошто „турски председник изнова и изнова не показује заинтересованост да се укључи у дијалог“. Крајем септембра, Ердоган је поново упутио оштре речи на рачун Немачке: три немачке партије (демохришћане, социјалдемократе и зелене) означио је као „непријатеље Турске“.
Србија, када се упореде Турске прилике, а по уверењима провучићевских пропагандиста, далеко боље стоји и на Истоку и на Западу. Посебно су важни односи баш са Немачком и Русијом. Да ли Србија и посебно српски председник стављају на коцку свој спољнополитички капитал истицањем срдачних односа са непопуларним турским председником? Можда је реч о некаквом облику будућег регионалног повезивања које треба да олакша српске односе са великим силама, попут „четворке из Варне“? То би биле теме о којима би заиста било вредно дискутовати.
Не треба се заносити оваквим геополитичким комбинаторикама à la Ж. Цвијановић. Искуство нас поучава да је пре реч о једној крајњој неспособности у формулисању и вођењу конзистентне спољне политике. То је важно приметити из још једног кључног разлога за разумевање српских политичких прилика: подршка која стиже Вучићу из иностранства стога по свој прилици није последица осмишљене спољнополитичке стратегије и вештог балансирања у мутним водама светске политике већ наменски пружена подршка за чињење ординарне велеиздаје. Отуда пружена подршка лако може бити ускраћена када се та намена испуни. А можда песак истиче много брже него што се чини?
Опрема: Стање ствари
[1] Прим. СС: Реч је о нашој (С*ање ствари) сатиричној вести.
Categories: Преносимо
Одличан текст!