Резултат реформских подухвата је да је у Србији све мање мајки, а све више професорица, министарица, водитељица, новинарица, котарица, кабаница…и све мање деце. Цркви се и њеним великодостојницима замера што себи уопште дозвољавају слободу говора о наталитету и опасној појави полаганог нестајања нације, иако им је брига о томе и света дужност и Божија наредба. Боркиње за женска права не дозвољавају чак ни тумачење основних хришћанских поставки које се тичу рађања и улоге жене у светој револуцији опстанка
У време када сам упознавао Француску био сам затечен одговором једне даме која ми је са наглашеним достојанством саопштила како је она по занимању mère de famille – мајка породице. На питање да ли и то постоји као професија и какав је то посао, одговорила је још уверљивије да је то посао значајнији од посла сваког инжењера, лекара, правника, економисте, министара и разних председника.
Тада је у Француској поносна мајка са троје деце и двадесет година радног стажа могла, ако је хтела, да изабере одлазак у пуну пензију.
Французи су победили белу кугу.
Некако у исто време у Србији сам чуо једног дечкића, основца, који је на питање шта га у школи највише нервира, сасвим озбиљно одговорио:
– „Највише ме нервира моја мама када дође да ме чека испред школе да би ме вратила кући“!
А на питање да ли можда има неки предлог како би се тај очигледан проблем могао решити, одвратио још одговорније и озбиљније:
– „Мислим да би маме требало укинути!“
Данас би се могло рећи да предлог овог основца све више оптерећује размишљања неких министарстава чије прве женске главе најодговорније раде на реализацији дечаковог предлога.
Резултат таквих реформских подухвата је да је у Србији све мање мајки, а све више професорица, министарица, водитељица, новинарица, котарица, кабаница…и све мање деце.
Цркви се и њеним великодостојницима замера што себи уопште дозвољавају слободу говора о наталитету и опасној појави полаганог нестајања нације, иако им је брига о томе и света дужност и Божија наредба. Боркиње за женска права не дозвољавају чак ни тумачење основних хришћанских поставки које се тичу рађања и улоге жене у светој револуцији опстанка.
Неке госпође „министрице“ и „активистице“ најразличитијих удружења за заштиту женских права у борби за родну равноправност, заступају становиште да женама припада пуно право да саме одлуче да ли ће и када ће рађати и да у то нико други са стране нема право да се меша.
Каква је то онда родна равноправност ако и у те послове друга, мушка страна нема право бар да се меша?
У време када се мање рађамо него што умиремо у љубави за људска, посебно женска права, чини се да је једино решење успостављање министарства за узгој рода које се, за разлику од школоване стручне младежи, после одласка у иностранство, ипак враћају родном крају.
Поред тога, роде не очекују ничију заштиту да би могле саме да одлуче када ће и да ли ће дете донети пред кућни праг срећне породице. И то раде без порођајних мука и било каквих ограничења за напредак у професионалној каријери.
Једино што роде очекују јесте побољшање услова рада птица шева као спољних сарадника. Јер без шеве ни роде не би имале шта да донесу на овај свет.
Друго могуће решење, бар како се у министарству за инфраструктуру и баштованлук размишља, било би интензивирање узгајања купусишта дуж свих коридора чије мерење километраже испада важније од свих других мера.
Ипак би се могло запамтити да је права мера у љубави према деци, волети их и надати им се преко сваке мере.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар