Ознаке

, , ,

И ако се наши реформатори језика потруде, ето нама у српском нових речи, правих бисера за постизање родне равноправности као што су: Добровољка или добровољкиња, портпаролка, лицемерка, предавачица, свезналкиња или свезнакуша, деканка или деканица, ректорка или ректорица…

Извор: Шта жене желе

Они Срби који су, стидећи се свога националног писма, успели да га готово искорене, очигледно се тиме нису задовољили, већ упорно настоје да што више обогаље и сопствени језик. Никад не мирују, а да од њих треба непрестано стрепети, види се и из недавних написа и расправа о Закону о родној равноправности којима се испира мозак нашој јавности како би лакше поднела смишљене језичке бесмислице.

Како се могло сазнати, некакво осмочлано координационо тело владе за родну равноправност већ скоро три године пише тај Закон, у чему му помажу извесна Женска платформа за развој Србије и разне невладине организације за које се не зна чиме се заправо баве и са којим циљем. Гледајући са стране све то много подсећа на млаћење празне сламе, мада је јасно да су сви учесници у овом „пројекту” потпуно уверени како раде необично важан посао – можда не баш кључне природе за опстанак – али у сваком случају неопходан за правилан развој и напредовање нације.

У нацрту Закона (за који не треба ни за тренутак сумњати да ће га аминаши из владајуће већине у Народној скупштини изгласати чим стигне на дневни ред) много је чланова посвећених плашењу разних државних органа да се случајно не огреше о родну равноправност, јер ће, уколико се то догоди, починити кривично дело, а што ће бити и кажњавано.

По ономе што се досад могло чути, новчане казне ће се изрицати у случајевима испољене родне дискриминације у разним областима, па тако и уколико се у јавном животу користи „родно несензитивни језик“. Медијима је стигло недвосмислено упозорење: „Средства јавног информисања дужна су да користе родно осетљиви језик.”

То значи да ће се, ако тако не поступају наплаћати новчаних казни сваки пут када за ознаку занимања припаднице женског пола не буду употребљавали новокомпоноване речи којих досад није било у српском језику. Ко ће их смислити и увести у званичну употребу, није тешко претпоставити уз велики број оних који су увек за реформе сваке врсте, па и језичке. И неће им бити тешко да обогате наше језичко благо, како измишљањем нових речи, тако и преузимањем оних које се већ увелико користе у западној варијанти некадашњег српскохрватског језика. Загребачки језикословци, који у стварању кованица имају огромно искуство још из времена НДХ па све до данас, у томе су далеко одмакли испред наших. Они већ годинама користе речи као што су психологиња, драматургиња, филозофкиња, сведокиња, суткиња…

И ако се наши реформатори језика – а, разуме се, пре свих они који нису лингвисти по занимању – потруде, ето нама у српском нових речи, правих бисера за постизање родне равноправности као што су, рецимо, и ове:

Добровољка или добровољкиња, портпаролка, лицемерка, предавачица, свезналкиња или свезнакуша, деканка или деканица, ректорка или ректорица, шоферка или возачица, пилоткиња, писмоносиља, цинкаруша, потрчкуља, камелеонка или лимена кокошка на крову, аминашица, полтронка или полтронуша, слушалица, преводилица или преводитељка, обавештајка или обавештајкуша, органка или полицајка, академка, нотарка, камерманка, ловкиња, пецарошкиња, адвокаткиња, цицијашица или тврдилучкиња или Кир Јањина, оснивачица, алтруисткиња, обућарка или шустерка, ктирорка, донаторка, менторка или менторица, саморекламерка, водникиња, поручница, мајорка, пуковница…

Истини за вољу, госпођа Зорана Михајловић, потпредседница Владе, каже како неће бити изрицане казне уколико неко у јавном животу не користи „родно осетљиве речи”, па за жену каже да је борац, уместо боркиња, али је све очигледније да се – иако Закон о родној равноправности још није усвојен – медији већ увелико труде да се служе „родно осетљивим језиком”.

Ни њихови уредници нису од јуче. Знају и они добро колико се може веровати изјавама професионалних политичара и политичарки, а поготово прелетача и прелетаљки.

Advertisements