Ознаке

,

Љубомиру

Није неки човек,
ал што пева!
Од тога ране зарастају,
ноћ сева, нем причу заподева.

Јегуља је то и рачунџија,
бродски миш, разроки чамџија,
све се нешто нећка, окице лукаве,
но увек седне близу кнеза,
где је главна трпеза,
и засуче рукаве.

Али, не знам како,
од његовог пера и песме
опет потеку пресахле чесме,
крај пута посрнули се се дигне
и залутало писмо у недођију стигне,
јаче замирише багремов шумарак
и липов цвет, зажари угарак,
напуни се празна синија
и орден мога ђеда јаче засија.

Један нам добро каже
да слушамо само песму
и не мучимо се тиме
зашто је патуљку дата моћ
да свему дозна име.

То да објасни мудар не покушава,
можда нас Господ само
и са патуљком искушава.

Из збирке песама Хиперборејски летопис (Укронија, Хипербореја, Београд 2015. стр. 29-30)


ИСПРАВКЕ: Овај чланак је промењен 16. 10. 2017. у 13:01 – уместо „багремов сумарак“ стављено је „багремов шумарак“ и уместо „зазари угарак“ стављено је „зажари угарак“.

Advertisements