Пресвета Богородица јављала се и јавља се побожним хришћанима у сну и на јави, да их ободри у подвигу или очеличи у невољи. Она се јавља сужњима по тамницама, болеснима по болницама, унесрећенима по домовина, трговима и установама да их вером охрабри и надом запоји и љубављу загреје. Она указује помоћ на путу суву, на мору и водама; она нас заклања својим покровом од свих беда и опасности, трагедија и несрећа као брижна мати. Она је заклон и заштита, покров и прибежиште од бура невоља живота

Протојереј Жарко Гавриловић

Када се чедне девојке рода људског боре за чистоћу душе своје, за одбрану девојаштва свога, у овом свету прљавом, похотном и грешном, оне онда за пример и заштиту имају Пресвету Дјеву Марију, чистију од најчистије јутарње росе и бељу од најбељег планинског снега. Стога, девојке широм света, које са тешком муком и напором чувају смерност и чедност своју, упиру поглед у небо и усрдно моле: „Пресвета Богородице, спаси нас!“

И када уцвељене и до дна душе ожалошћене мајке, завијене у црно и скрхане боловима за прерано изгубљеном децом својом желе да се утеше и разводне своју тугу и бол, имају за пример, углед и утеху Пресвету Дјеву, чијег јединог сина разапињу на крст пред њеним очима. Отуда се, уцвељене и самотне мајке широм света искрено и утешно моле: – Пресвета Богородице, спаси нас!

И када верници овог светог храма улазе у ову светињу, још на самим вратима побожно се крсте читајући речи: „Пресвета Богородице, спаси нас!“, улазе смерно у свети храм, затим прилазе чудотворној икони свете Мајке и ту изливају јаде своје душе, своје невоље и патње и са очима пуним суза, са душом узаврелом и ускиптелом од бола и распећа, са рукама уздигнутим к небу, где обитава „ширшаја небес“ и са колена на земљи пред вазда чудотворном иконом, опет и опет шапућу речи молитве: „Пресвета Богородице, спаси нас!“

И за дивно чудо ко је год затражио лека за своју рањену душу у овом светом храну и пред овом чудотворном иконом, нашао га је. Нико није отишао празан и неутешен из њега, јер мајка земље и неба има свога животворног млека довољно за сву прозеблу и гладну децу своју, има духовне одеће у своме покрову за све наге и промрзле вернике своје, има благодати за све унижене, увређене, обремењене, болне и све паћенике живота. Јер, Пресвета Богородица није само обична светитељка, већ мајка господара васељене, Спаситеља и искупитеља рода људског, а то значи мајка земље и неба. Св. Јован Кронштатски каже: „Свет је дом. Управитељ и домаћин тога дома – Творац и Отац свих људи и хришћана који у њему живе, јесте Бог. Мајка у том дому је Пресвета Богородица… У нуждама својим духовним и телесним, обраћај се њој са вером, надом и љубављу… Она је најнежнија Мати, која брижно промишља о нама и руководи нас светости… Њеном срцу је увек блиско наше спасење, као што је блиско и Спаситељу… Она је заиста бездан доброте и милосрђа…“

Заслуге Пресвете Богородице за род људски су неизрециве. Оболелој природи људској требао је лекар и видар да је лечи и излечи од болести и окужености греха, и то лекар који сам није никада боловао нити могао оболети, а који је могао примити болест на себе. Дјева Га је родила.

Палог човека требало је подићи и то не чисто човечијом руком, јер пали палога не може подићи, већ је то могао учинити Онај који никада није пао, нити је могао пасти. Дјева Га је одгајила.

Изгнаника из раја требало је тамо вратити, али не онога који је истеран из њега, већ од стране Онога који истерује из раја икоји је могао Собом измирит сав дужни дуг. Дјева Га је принела жртвенику.

Роба греху требало је искупити тога ужасног ропства скупоценом жртвом Онога који „греха не учини“, а ипак на себи трпи најстрашније последице греха. И сужња смрти требало је лишити окова њених, ослободити га смрћу Онога који је бесмртан а ипак умире, да би, ушавши у тајне смрти, свој смрћу смрт човекову победио. Дјева Га је жртвовала.

Пољуљану и до сржи искварену природу људску требало је преобразити, продуховити и васкрсењем изнутра, и то из најдубље дибине човекове, али од Онога који је духовно надмоћнији од човека, који сам није подложан кварежи иако је обукао људско тело. Дјева га је привукла и обукла у људско тело.

Љубав Божја и чистоћа Пресвете Богородице сјединила је наново небо и земљу, учинила Господара васељене робом људи, предала Божјег љубимца злотворима и Сина најамницима, Господара – слугама, Бесмртног – смртнима и смрти Богочовека – ђаволу. Дјева Га је за то и жртвовала.

Тако нам је, Дјева Марија, родивши Бога, поново отворила за човека затворени рај, спустила небо на земљу и Бога међу људе, уништила смртно у човеку Бесмртном и телесно духовним, омогућила да се грехом заражена људска природа ове опаке заразе очисти.

У личности Пресвете Дјеве Марије Бог је поново успоставио мост између неба и земље, између удаљеног Бога и човека, васпоставио наружено јединство слике и прилике. У Богородици су се сјединиле две природе: божанска и човечанска, Бог и човек. Она је оно свето и блажено место где је Бог физички ушао у свет и посетио „своје“. Она је она Јаковљева лествица, којом анђели силазе са неба на земљу људима и којом људи узлазе са земље на небо анђелима.

Пресвета Богородица повезује два света, онај стари, зачет у греху и истеран из раја и овај нови, заснован на благодати и истини, коме је обећан поновни рај. Она је онај благословени сасуд у коме се ухватио чисти зрак неба. У њој је Свемоћни припремио себи чисто место рођења, Девојку без мрља и флека, јер Најчистији није могао да се појави у нечистој сасуди тела. И као што је флека видљивија што је одећа беља, чистија, тако је и најситнији порок уочљивији код девојке, него ли код удате жене. Пресвета Дјева Марија, у моменту „наитија“ Светог Духа, била је чистија од ангела и светлија од сунца. Пре рођења Дјева, у моменту зачећа Дјева и после рађања Богомладенца она је остала Дјева. За Бога не важе физички закони; за Њега нема уставе нити врата. Зато је Богородица невеста која није невестовала и Девојка која рађа а да није знала за мужа, девојка која рађа и остаје девојком. За њу је пророк давно рекао: Сва је лепота кћери цареве унутра.“ (Пс. 44, 13).

Да бисмо увидели сву чистоћу душе и тела Богомизабране Дјевице застанимо за часак и направимо извесно поређење између прве жене Еве, која је створена без греха и пак пала у грех и Пресвете Богородице, која је рођена у греха а греху се није подала. Ева је прототип свих жена света, док је Богородица идеал свих чедних девојака, брижних матера и честитих жена.

Преко Еве, кроз непослушност вољи Божјој, ушао је грех у природу људску, а са грехом и смрт. Преко Богородице, кроз послушност и покорност вољи Божјој, дошло је спасење људи, избављење човек од смрти и греха. Кроз прву жену, Еву, дошао је пад и проклетство човека, јер змија је преварила Еву, а Ева Адама (ср. 1, Мој. 3, 1-6), а кроз потоњу девојку, Богородицу, дошло је васкрсење и спасење човека, јер она је родила Сина, који је изнео на Голготу крст и грехове читавог човечанства. Због Еве човек је истеран из раја, а помоћу Богородице, човеку је дата прилика да се поново врати у рај.

Ева, иако мати живота, зарадила је смрт како себи тако и потомству своме. Дјева, иако без брака и породице, постала је мати духовне и телесне чистоће, донела је себи и своме потомству бесмртност, нови живот, ново царство. Ева је одвојила небо од земље, рај од човека и човека од Бога, док је Богородица измирила небо са земљом, повратила рај човеку, отелотворила Бога у човеку. Ева је пала у искушење и из искушења у грех, зато што није веровала Богу, а поверовала је камуфлираном демону да ће „постати као богови!“ (ср. 1, Мој. 3,5). Тако је Еву неверовање Богу одвело непослушности Њему, а непослушност воље Божје родила је грех, грех је тражио казну и дошла је смрт. Богородица је поверовала речима невидљивог арханђела да ће, иако девојка која не зна за мужа, родити Сина свога првенца, па је смерно и послушно рекла: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ (Лк. 1, 38). То њено веровање Богу одвело ју је даље у послушност Њему, а послушност Богу донела је врлину, врлина је тражила награду и она је дошла. Отуда спасење и бесмртност човековог духа.

Колико смерности, послушности и пожртвовања показује Пресвета Богородица?! Која би девојка данас поверовала гласу неког невидљивог бића да јој он саопшти да ће родити сина, и то од Светог Духа, и поверовала у то? Која девојка не би роптала на такву улогу да се изложи подсмеху, оговарању и вређању својих ближњих и даљних да роди сина ванбрачно, да каже да је то од Духа Светог, а не од човека? Која би девојка, или чак и удата жена, у таквим околностима смерно, чедно, и тихо прошапутала: „Ево слушкиње Господње! Нека буде по речи твојој!“

Пођимо још и даље са нашим поређењима између Еве и Дјеве.

Еве је посредством Бога створена од човека без посредства мајке. Пресвета Богородица, као мајка рађа Богочовека без посредства човека (мужа), посредством Бога, по надахнућу Духа Светог. Ева је гордељива, хоће да буде као Бог и због тога губи Бога, прелазећи на страну гордељивца. Наш народ каже: „Ко хоће веће изгуби и оно из вреће.“ Ева је хтела да буде као Бог и постала је смртан човек. Дјева је смерна, повучена. Она чак пристаје да се изложи називу најпогрднијег имена за жену, да као дјевојка роди сина, као каква нечастива жена и због те своје смерности прима Бога у себе, постаје Богородица.

Ева је сладокусац, страствена и похотљива жена. Богородица је уздржана, целомудрена и продуховљена. Евино срце је непостојано; оно је станиште жеље, снова неостварених могућности, а Дјевино је срце постојано, оно је храм смерности и побожности. Евин ум је помрачен, јер не увиђа замку у коју је Лукави увлачи, а Дјевин ум је чист и озарен, тако да сагледа јасно целу будућност рода људског у своме Сину јединцу и то унапред. Евино штиво је еротика, нагота природе, док је Дјевино Свето писмо, чистота духа.

Зашто Пресвета Богородица буди толико наше симпатије, хвале, тако снажна молитвена осећања и расположења, нуди нам тако велика олакшања и утеху, заклон и заштиту у нашем животу? Не само зато што је она била смерна и побожна, већ и због тога што је она изабрана заштитница и помоћница сиротих и унижених, ожалошћених и унесрећених, болних и немоћних, напуштених и презрених. Она посведневно стоји пред престолом Сина свога и моли Га час за тебе, час за мене, час за њега. Она ходатајствује, речено освештаним речником, за све нас. Она је духовно разапета између неба и земље, између девојака и жена, између родитеља и деце, између мужева и жена. Из те своје велике бриге за све нас она чини разна чудеса да би помогла свима онима који се ма у чему нуждавају.

Безбројна су чудеса Матере Божје. И ова чудотворна икона њена у овом светом храму, која је окићена златом и украсима, сведочи о маси невољника и паћеника живота чије је усрдне молбе она услишила и ходатајствовала код Сина свога. То само сведочи да она помаже сваком оном невољнику или невољници који јој се са вером и молитвом обраћају за помоћ и заштиту. Нису ретки случајеви када ми свештеници овог храма наилазимо на вернике који сузних очију, клечећи пред иконом Мајке Божје, шапућу тихо или исувише гласно молитву охрабрења, утехе и помоћи. И нису ретки случајеви да примамо наше вернике за богатим даровима за икону Мајке Божје, уз речи захвалности: „Мајка Божја ми је помогла, те јој овим благодарим.“ Мајци Божјој за уздарје, и тако даље.

Јер, као најчеднија девојка Пресвета Дјева је заинтересована и највише помаже чедним девојкама да се боре са похотним духом овога света и да чувају и сачувају своју част и чистоћу. И као добра и брижна мати, она је највише позвана да помаже мајке у тешком позиву васпитања деце своје, да најауторитативније теши ожалошћене матере за прерано преминулом децом својом, јер и она је висила под распећем Сина свога, те најбоље зна шта су муке мајчине, како се њено срце цепа од бола за децом својом. Иако без брака, она је та која чува чистоћу и испуњава све жеље добрих бракова, како се каже у молитви акатиста.

Пресвета Богородица јављала се и јавља се побожним хришћанима у сну и на јави, да их ободри у подвигу или очеличи у невољи. Она се јавља сужњима по тамницама, болеснима по болницама, унесрећенима по домовина, трговима и установама да их вером охрабри и надом запоји и љубављу загреје. Она указује помоћ на путу суву, на мору и водама; она нас заклања својим покровом од свих беда и опасности, трагедија и несрећа као брижна мати. Она је заклон и заштита, покров и прибежиште од бура невоља живота.

У акатисту, духовној молитвеној песми у част Пресвете Богородице, она се назива престолом Сведржитеља, лествицом којом је Бог сишао с неба на земљу, капијом спасења, мостом који преводи са земље на небо, из смрти у живот. Она је радост анђела и гром демона, тврђава верних, кључ царства Христовог, покров света шири од облака и од неба, помоћница увређених, нада безнадежних, заступница убогих, утеха ожалошћених, одећа нагих, хранитељка гладних, исцељење болних и спасење грешних. То само показује колико верници штују Пресвету Богородицу с једне и колико се Мајка Божја стара за спасење људи с друге стране.

Нама је Пресвета Богородица пример за подражавање и идеал за следовање. Разуме се по себи да је Господ Исус Христос већи пример и идеал за следовање, јер је Дјева Марија постала Богородица што је њега родила, а није се он родио од ње зато да био она постала Богородица. Св. Кирил Јерусалимски каже: „У Дјевојачкој утроби Спаситељев период је био девет месеци, али Господ је био тридесет и три године човек. Стога, ако се Дјева велича због ових девет месеци, више од тога величамо се и ми због многих година…“ Дјева је само стаза ка  Богу, кроз смерност и послушност, кроз душевну и телесну чистоћу и безазленост. Стога, када се год налазимо у процепу живота, када невоље и недаће навале на нас да нас потопе и угуше, када се осетимо сами и немоћни, као сламка међу вихорове, као пена међу побеснелим таласима, дођимо у овај свети храм, паднимо на колена пред Чудотворну икону Мајке Божје, завапимо јој из дна душе своје у тескоби срца свога и небо ће се разведрити, и сунце ће поново засијати, и живот ће се повратити. Брижна и нежна мати, каква је Пресвета Богородица, има увек свога животворног млека за сву децу своју, па ће подарити мало и онима који су у нужди и невољи, онима који су разапети за овај свет и од овога света, дакле, правим и доследним следбеницима разапетог Сина њеног.

Беседа говорена у Храму Покрова Пресвете Богородице у Београду, на дан храмовне славе, 14. 10. 1972. године

Categories: Српско православно стање

Tags: Покров Пресвете Богородице, Пресвета Богородице, беседе, православље, протојереј Жарко Гавриловић