Ознаке

, , ,

Ових дана, Љубомир од Ужица, изјави како не би знао шта би са Косовом и да му га врате. И тако Србија доби академика-неопотурицу. А то боли више од шамара и потурице и Турчина заједно

Некада је академик Симовић писао да шамар који ти удари потурица много више боли од онога који ти зада Турчин.

Ових дана, Љубомир од Ужица, изјави како не би знао шта би са Косовом и да му га врате.

И тако Србија доби академика-неопотурицу. А то боли више од шамара и потурице и Турчина заједно.

За разлику од Симовића, који не зна шта би са Љевишком, Дечанима, Грачаницом, Пећком Патријаршијом, шта би са милионима тона резерви лигнита и другим подземним и надземним благом, Чанак врло добро зна шта би од Косова тражио за признавање независности. Има три услова: да Косово врати средства која су тамо уложена, да врати све паре и да врати његове, војвођанске новце. Тако би се још једном показало да пара врти тамо где бургија неће. Ако римокатолици кроз индулгенцију могу да откупе грехове, зашто и муслимани са Косова не би од Чанка могли да откупе и само Косово?

Пара и рајска врата отвара. То је разлог што су за Србију европска још увек затворена, а кад ће се отворити, не знамо.

За столицу у Уједињеним нацијама Косово би морало признати Свету столицу у Пећкој Патријаршији. Патријаршија би имала статус Ватикана, а папа би могао бити Харадинај, или Тачи или неко кога би предложила претежно римокатоличка, праведна Европа у складу са својим европским вредностима. Можда Насер Орић. Сви су они слободни људи па могу да бирају шта им је чинити. Уосталом, доказано је да то што су до сада чинили, раде добро, вешто, срчано и некажњиво.

И тако, док Шпанија зна шта би са Каталонијом, Француска са Корзиком и Бретањом, Италија са Ломбардијом, Хрватска са Истром, Чанак са Србијом, Симовић не зна шта би са Косовом.

Испада да је Косово велика мора која притиска Србију, а она нема коме да се пожали. Метеоропате се жале на повишени атмосферски притисак, срчани болесници на крвни притисак, судство на притисак који виси у ваздуху и не дозвољава им да доносе праведне одлуке као што то слободно раде они у Хагу, Загребу, Сарајеву и другим иним „судницама, лудницама, кафаницама“. Тамо се сасвим слободно доносе драстичне пресуде Србима, а Харадинаји, Орићи, Готовине и други „национални хероји“ ослобађају уз сваку моралну подршку да наставе започети посао и да се не обраћају на сузе и уцвељеност преживелих који нису осетили стисак руке такве правде. Њима нова правда признаје статус привремено преживелих жртава.

Једино се новинари не жале на притиске јер им се и занат, још из времена када су се новине штампале под притиском штампарских преса, зове press, па су навикли. А навика је често друга природа, рекоше Латини.

Када падну први снегови нестане струје па је Србија у оправданом мраку. Када су олује и невреме Србија је опет у мраку јер прво попадају дрвене бандере које су дрво живота. Када су прилике сасвим нормалне, због неких академика, политичара и судске праксе, Србија је, што је сасвим нормално – у нормалном мраку.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements