Ознаке

, , ,

Човек је дошао до заласка земаљског живота, припремао се за сусрет с Богом и више није могао да говори, али је још увек могао да се моли. Човек се молио понављајући речи које је од детињства поновио неколико хиљаду пута. Какве је грехове она учинила? Које од њих је отплакала и исповедила? За које је претрпела очишћујуће муке, сахрањујући родбину, болујући и мукотрпно радећи? Тешко да сам то могао да сазнам. Али није било могуће да не причестим ову мршаву и беспомоћну жену која је лежала пред мојим очима и молила се склопивши руке као дете 

Старица, што се оно каже, никако да умре. Све донедавно је у селу устајала с петловима, пословала по кући и око куће и тек је кад би наступила хладноћа дозвољавала унуцима да је одвезу у град да презими код њих. Пред крај поста јој је градски стан већ био тесан, желела је да изађе на ваздух, вукла ју је земља, своја кућица коју је уочи Васкрса требало и проветрити, и средити, и украсити. Али је овог пролећа нису одвезли кући. Ослабила је бака. Ослабила је одједном, као да је снага ишчилела из ње као што ваздух изађе из одвезаног балона. Прво је устајала и ишла по стану, углавном до тоалета и назад. Онда више није имала снаге ни за овај пут. Мала и тиха, као болесно дете, лежала је у соби коју су јој дали. Унуци су устајали рано, попили би чај и журили на посао и да обаве разне друге ствари. Праунук је ишао у школу. Зато су за старицу унајмили неговатељицу и она је пазила баку. У њеној соби је било чисто и топло. Јела је мало, мање од бебе, и свакодневно је гледала кроз прозор преко пута и изговарала молитве које је знала напамет.

Такву сам је затекао, сасушену, ушиљених црта лица, како лежи на леђима и гледа право испред себе. Позвали су ме да је причестим. Знајући из искуства да људи често зову свештеника код болесника кад он више не може ни да једе, ни да говори, односно, кад не може ни да се исповеди, ни да се причести, пред долазак сам упитао да ли може да се исповеда.

– Врло је побожна и сад се само моли – одговорила је унука.

У уговорени дан дошли су по мене у цркву и довезли ме код старице. На моју молбу на сточић поред кревета су ставили столњак, упаљену свећу и чашу у којој је на дну била топла вода – да попије после причешћа. Онда су унука, њен муж и неговатељица изашли и оставили нас насамо.

– Чујете ли ме, бако? – упитао сам.

У одговор је климнула и рекла уснама:

– Чујем.

Сад је требало да постављам питања, да питам за грехове, за читаво оно море свих могућих грешака које људи чине свесно или несвесно и које као окови на робовима висе на људским душама. Поставио сам једно питање, друго… Старица ништа није одговорила. Наставила је да гледа право испред себе, само је дланове скупила онако као што их људи у западним крајевима наместе кад се моле. То су биле руке које су тешко радиле целог живота. Често сам виђао такве руке код стараца, искривљене од реуматизма, мршаве, с дебелим венама и увек сам желео да их пољубим. Историја ХХ века с његовим колективизацијама, радним данима, ратовима, сиромаштвом, ћутљивим трпљењем, може се учити без читања књига, само гледајући руке стараца који су све то преживели.

Бака је одједном почела да миче уснама и сагнуо сам се према њој трудећи се да разазнам барем неку реч. „За молитве светих отаца наших, Господе Исусе Христе, смилуј ми се.“ – Старица се молила, молила се онако како су је учили родитељи, с оним посебним изразима који се срећу у старим молитвеницима издатим негде у време Првог светског рата. Изговорила је „Трисвето“, дошла до „Оче наш“ и разговетно је рекла Исусову молитву. Онда је почела да изговара Символ вере. Слушао сам. И ту је било старих речи које су се сачувале из времена светитеља Димитрија Ростовског. Уместо „нас ради“ чуо сам „зарад људи и зарад нашег спасења“. То је било дирљиво и лепо. Човек је дошао до заласка земаљског живота, припремао се за сусрет с Богом и више није могао да говори, али је још увек могао да се моли. Човек се молио понављајући речи које је од детињства поновио неколико хиљаду пута. Какве је грехове она учинила? Које од њих је отплакала и исповедила? За које је претрпела очишћујуће муке, сахрањујући родбину, болујући и мукотрпно радећи? Тешко да сам то могао да сазнам. Али није било могуће да не причестим ову мршаву и беспомоћну жену која је лежала пред мојим очима и молила се склопивши руке као дете.

Не окрећући главу и не мењајући израз лица отворила је мало уста да прими Свете Тајне. Онда је покорно попила два гутљаја топле воде из чаше коју сам принео њеним устима. Кад сам почео да читам „Ниње отпушчајеши“ старица је, као да је свршила посао и да се спрема да одмара, затворила очи и спустила руке поред тела.

На одласку сам попричао с унуком о томе шта да ради „ако нешто буде“ и одбивши чај замолио да ме одвезу у храм. Док смо се возили уским улицама града претрпаног аутомобилима желео сам да размишљам о Марији Египатској која је Зосиму пре него што ју је причестио замолила да изговори молитву Господњу и Символ вере.

Бака се упокојила у току Светле седмице. Црквењак и ја смо певали Васкршњи канон и чинило се да ће сваког часа отворити уста и почети шапатом да пева с нама: „Смерти празнујем умершчвленије, адово разрушеније, иного житија вјечнаго начало, и играјушче, појем Виновнаго…“

Деветог дана су унука, њен муж и син били код нас у храму и служили смо парастос. Исто је било и четрдесетог дана. Четрдесетог дана сам после молитве упитао унуку како су, како живот, како је праунук примио бакину смрт.

– Све је добро, оче – одговорила је – само нам се чини као да нам је неко нешто узео. Бабћа (назвала ју је у дијалекту) више ничим није могла да нам помогне. А ми нисмо ни желели да нам нешто помаже. Али нам је за оних неколико месеци колико је живела код нас толико добро кренуло, и у мом послу, и код мужа. А сад нам је постало некако теже, свако мало се појављују проблеми. Да нам неко није бацио чини да нам напакости?

Попричали смо десетак минута и покушао сам да је разуверим у то да јој неко жели лоше и да је можда нешто уврачао. „У вашој кући је – рекао сам јој – неколико месеци текла смирена и непрестана молитва. А сад је молитва престала. Ако желите помоћ – почните да се молите као што се она молила.“

После тих речи смо се тада растали. Дао сам себи реч да нећу заборавити овај догађај и да ћу обавезно причати о њему парохијанима. Да ћу им испричати како може бити користан наизглед бескористан човек и о томе шта је „безболезнена, непостидна, и мирна кончина жизни“ и да није случајно што се тако често за њу молимо.

***

Из књиге ”Земља чуда” и друге приче

Са руског: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 9. 10. 2017)

Advertisements