Ознаке

, , ,

Несумњиво је да су на промоцији Политичког савета ДСС-а изнете неке веома важне идеје и постављена питања релевантна за читав политички спектар. Но, као што је професор Ковић у свом излагању приметио, између назначених идеја и политичких резултата стоји дуг и мукотрпан пут, пише у извештају наш Милош Милојевић

Фото: ДСС

У четвртак, 5. октобра, у клубу/кафеу Марш у Београду одржано је представљање Политичког савета Демократске Странке Србије. Има нечег, да се изразим ломпаровски, у избору места одржавања промоције – ДСС се последњих неколико година налази на силазној путањи. Сличну судбу деле и клубови у Цетињског улици још од кад су им, ономад, увели строга ограничења радног времена.

Како би преокренуо овај неугодан тренд руководство ДСС-а је одлучило да освежи свој састав. Једна од тих мера је и нови састав „Политичког савета“, страначког органа у који су ушли истакнути српски интелектуалци Милош Ковић (председник), Слободан Владушић, Часлав Копривица, Марко Маловић, Срђан Шљукић, Жељко Будимир, Милош Јовановић и Владимир Ђурић.

На представљању политичког савета први се обратио председник ДСС-а Милош Јовановић. Он је указао да су у Србији такве прилике  да сви беже од политике. У Србији је, оценио је Јовановић, завладало такво расположење да су многи мишљења како неко други треба да сређује наше унутрашње прилике. Додао је да је у Србији завладала крајња неполитичност и да не постоји друштвена расправа о кључним друштвеним питањима.

Јовановић је навео како ће ДСС изаћи пред јавност са платформом коју је назвао „троугао ДСС-а“ и која ће се, како је рекао, бавити трима кључним питањима: Косовом и Метохијом, српским односом према Европској Унији и питањима уређења државе.

Закључио је речима да је питање нашег времена „хоћемо ли од ове земље да урадимо ништа или нешто“.

О теми Косова и Метохије говорио је професор Филозофског факултета у Београду и председник Политичког савета ДСС-а Милош Ковић. Ковић се надовезао на Јовановићево размишљање речима да иако можда не желимо да се бавимо политиком она ће се свакако позабавити нама.

Он је указао да је у свету академске историјске науке преовладавао став да историчар ако жели да буде објективан мора да буде затворен између четири кабинетска зида и да буде изолован од ометајуће свакодневице (познате и као живот). Међутим, подсетио је да се овакав рецепт не може применити на неке од водећих умова у историографији укључујући ту и једног Марка Блоха или Леополда Ранкеа. Подсетио је и да су неки од водећих српских историчара попут Стојана Новаковића, Љубомира Ковачевића и Слободана Јовановића.

Ковић је указао да су људи који су ушли у политички савет већ добрим делом остварени у својим професијама, да имају академске каријере и да у политику не улазе као у пословни подухват већ да би се борили. „Ми крећемо не од нуле него од минуса и тиме је ова борба занимљивија“, истакао је Ковић.

Централна тема Ковићевог излагања било је „косовско питање“. Срби су, рекао је Ковић, насилно почишћени са ове територије. А део српске политичке елите тражи да се прихвати тако настала реалност. Они верују, истакао је Ковић, да је то последња реч историје. Међутим, историја поучава о привремености свих империјалних структура. Албанци су, према Ковићевим речима, пред избором да ли желе да преговарају са нама или ће искористити ветар НАТО пакта који тренутно дува у њихову корист. Иако могу да се окористе тренутном констелацијом снага разборитије би било да проблему приступе полазећи од гледишта да и ми и они остајемо на овом поднебљу а да империје дођу и оду.

Ковић је указао да су речи академика Душана Ковачевића да Србија нема децу за нове ратове велика опасност ако су изречене у контексту одустајања од Косова и Метохије. Према Ковићевом мишљењу баш зато да бисмо своју децу поштедели нових ратова ми морамо да истрајемо у борби за Косово и Метохију. Према његовом суду Бриселски споразум и потоњи развој догађаја нису знак промишљености, прагматичности и прихватања реалности већ знак слабости и капитулантства. Додао је да је по његовом мишљењу овај споразум позив на даље распарчавање Србије.

Ковић је навео како у доба наметнутог дефетизма за охрабрење треба отићи у српске енклаве. Тако, навео је, не живи српска сиротиња, стари и немоћни који немају куда да оду већ људи који су по свему као ми, грађани ове земље који то желе да остану. Њихова деца иста су као и наша.

Према Ковићевом суду „косовско питање“ се може посматрати из три различита угла: прво, реч о моралном питању, односно да ли смо досегли ту тачку моралне искварености и свеопштег посрнућа да смо спремни да се одрекнемо наших 120.000 суграђана; друго, то је економско питање с обзиром да се на Косову и Метохији налазе неки од кључних српских рудних и енергетских ресурса; треће, реч је о идентитетском питању пошто је српска идентитетска заједница шестсто година опстајала као заједница косовског завета – у наше време је постављено питање да ли тог завета треба да се одрекне.

Своје излагање Ковић је закључио речима да је на страначкој организацији задатак да за ове идеје привуче гласаче и да он има поверења у људе који су га позвали и који са њиме заједно чине Политички савет ДСС-а да то могу и да ураде.

Потом је на скупу говорио Слободан Владушић који је своје излагање конципирао тако да се односи на питање уређења државе односно на суштинско питање које предстоји сваком бављењу државним уређењем – питање суверенитета.

Владушић је указао да инсистирање да ће се ДСС бавити питањима уређења држава може да звучи као празна политичка фраза. Али по његовом мишљењу реч је о суштинском политичком питању нашег времена – да ли смо спремни да се ресуверенизујемо, да своју државу вратимо у своје руке и да најкраће речено сами одлучујемо о својој судбини или нисмо.

Владушић сматра да је садашња српска држава на неки начин саздана на петооктобарској атмосфери. Кључни елемент ове атмосфере, појаснио је даље, је уверење да се питање уређења Србије решава у Бриселу а не у Београду. Увереност да су ЕУ интеграције без алтернативе је део тог мита о надлежности Брисела за наше политичко и друштвено устројство, навео је.

Владушић је рекао како инсистирање на овим митовима очигледно не делује – наводећи да саме чињенице о неспособности или невољности за биолошку репродукцију наше заједнице имају поражавајући ефекат. Владушић сматра да је питање наталитета трауматично питање наше заједнице али да наталитетска криза у најмању руку упечатљиво сведочи да се нешто у српском друштву не ради како треба.

Владушић сматра да је у Србији питање свих политичких питања „питање суверенитета“ и да је потреба да се обнови суверенитет нешто на чему треба постојано инсистирати. Изнео је мишљење да треба без инфериорности ући у дијалог са европским идејама, преузимати и копирати оно што је вредно и примењиво у нашој средини, али задржати такмичарски дух. Навео је пример Милана Ракића као човека коме европејство није било препрека да буде посвећени српски патриота.

„Ако нам се говори – ваш стан ваша правила, зашто не кажу ваша држава ваша правила. То [ресуверенизација] није само политичко већ и етичко и историјско питање“, закључио је Владушић.

Последњи на представљању политичког савета је говорио Марко Маловић који се концентрисао на економска питања. Према његовим речима Србија већ више од двадесет година нема план привредног развоја али зато имамо идеологију привредног развоја.

Истакао је да страна директна улагања погодују стварању радно интензивних и технолошки инфериорних индустријских грана чиме смо узели оно што је најгоре од капиталистичког друштвеног уређења.

Према његовом мишљењу Србија мора да има снажне домаће инвестиције да бисмо били интересантни инвеститорима који хоће да донесу „квалитетан капитал“. Други део српске политичке идеологије који би такође требало преиспитати је задрти став да по сваку цену треба истрајати на путу европских интеграција.

После излагања уследила је краћа дискусија. Несумњиво је да су на промоцији Политичког савета ДСС-а изнете неке веома важне идеје и постављена питања релевантна за читав политички спектар. Но, као што је професор Ковић у свом излагању приметио, између назначених идеја и политичких резултата стоји дуг и мукотрпан пут. Остаје да се види да ли је ДСС после бројних ломова, падова и узмицања спреман да још једном пређе тај пут.

Милош Милојевић

Advertisements