Ознаке

, ,

Да бих у овом трену направио прави кроки писаћу о само једном албуму, по мени кључном, који је обиљежио једну изузетну страницу Ју-рока. Пишем о трећем албуму „Ништа више није као прије“ у издању загребачког Југотона

Потпуну слику о јунацима једног дјечачког доба добио сам у дугим разговорима са spritus movens-ом овог бенда др Фадилом Шабовићем, док је из хладне Швице одговарао на моја различита питања из питоме србијанске Шумадије.

Да бих у овом трену направио прави кроки писаћу о само једном албуму, по мени кључном, који је обиљежио једну изузетну страницу Ју-рока (намјерно нисам написао фолка, или folk’n’rolla- како би можда хтио доктор Шабовић).

Родом из црногорског Плава, човјека којега је неповратно тешко ранила судба бивше државе, др Фадила Шабовића краси нешто што је тотално специфично и крајње оригинално на тадашњој сцени.

Пишем о трећем албуму „Ништа више није као прије“ у издању загребачког Југотона („Поштар“ је, иначе, све албуме објавио за ову легендарну кућу).

Послије вртоглавог тиража од 200.000 примјерака првог албума „Вазда-газда“, те успјешне транзиције између два пјевача Рустема Рулета Незировића и Нусрета Доличанина који је хитоидно донио превагу на следећем „Запамти, ја сам газда“, „Поштар“ је направио трећи, сигурно најквалитетнији албум.

Да пјевачи нису превага овог пројекта мало поједностављено је објаснио сам вођа групе Шабовић да „у Поштару може пјевати сваки други бекрија у овој земљи“. И то је била истина, јер су прави Нервозни Поштар чинили двојица људи који су дали његов шмек југословенској публици. То је професор гитаре, сада на жалост покојни Никола Митровић и аутор Фадил Шабовић.

Него, кренимо редом. Сецирајмо лагано једну по једну пјесму овог продукцијски савршеног албума.

Албум „Ништа више као прије“ отвара химна социјалистичких фамилија средње класе, све оно што смо живјели до распада бивше државе – „Срце од злата“. Стихове: „Добри оче мој и моја добра мати, од топлога дома ништа љепше и ништа више ми нисте могли дати“ – разумије „она“ генерација. Дефинитивно ће и ова то разумијети, само када би имао ко да им прича о томе.

Спој Далмације и Босне опет се остварује у Шабовићевим пјесмама. А2 – Хеј Маро Марице, открива лаконски ту Шабовићеву скривену љубав ка Сплићанки коју је прво споменуо у етно-рогобатној „Хеј Купресу висока равнино“ на претходном албуму.

И онда, као да креће право умијеће „Поштара“ чије је финале на Б страни. Изузетна „Љуљај не љуљај“ открива зашто „Поштар“ није једноставни фолк већ изузетан рок бенд који је са овом пјесмом поставио стандард. Ту откривамо Шабовића као изузетног познаваоца југословенске етно музике, те Митровића као врхунског виртуоза којег гитара једноставно слуша.

Хитоидне намјере доктора стоматологије Шабовића се остварују у насловној „Ништа више није као прије“. Ожиљци из бивше ЈНА наступају у „Војничкој рапсодији“ која затвара А страну. Митровић ту, као и на „Срце од злата“, открива своје умијеће на класичној гитари. У овој пјесми почињу трагови благог Шабовићевог пророштва, којег ни сам можда није био свјестан, кроз жељу „да рата никад не буде“.

Б страна албума доноси оно што је најавила „Љуљај, не љуљај“ – правог Поштара.

Б1 „Поштар у финалу, јаро у каналу“ као да открива коначан таленат бубњара Шукрије Арсланагића који је био маестралан на Б2 „ЗЗ-Топ“ али о тој нумери мало касније. Звук, продукција, гитарске, бубњарске и бас дионице дају савршену слику Поштареве компактности те Николу Митровића сврставају међу најбоље jу-гитаристе тог доба. Други албум Нервозног Поштара је открио Митровићеву луцидност, али је овај трећи потврдио оно што нису наслућивали ни највећи рок критичари тог доба. Штета за њих, али не и за пок. Митровића који је скромно, без превелике буке, на „Поштаревим“ албумима доказао да је један од бољих југословенских гитариста.

Умјесто стандардног Драгана Дуђелије овај албум на бас гитари је маестрално одсвирао Аца Аћимовић, бескомпромисно и изузетно смјело. Да ли је Дуђелија тада био у војсци или је постојао неки други разлог његовог одсуства нисам успио питати Фадила. Дуђелију срећемо на петом Поштаревом албуму „То је само folk’n’roll“ гдје је потоњи пут у студију свирала оригинална постава.

Долазимо до споменуте Б2, обрада Штулићеве „Iggy Pop“, у Поштаревој верзији „ZZ-Top“, круне овог албума. Сигурно једна од успјелијих обрада на тадашњем а и садашњем балканском простору. Савршени Митровић, Арсланагић и Аћимовић, те Доличанин који је први, а и једини пут показао и доказао да није само фолк пјевач. Да је ова пјесма једна од круна Шабовићевог рада потврђују ријечи самог Бранимира Штулића који је вођи „Поштара“ казао да је обрада дефинитивно боља од оригинала. То кад каже велики Џони онда је сваки коментар сувишан.

„Било једном у СФРЈ“ још једном отвара соц-реалистички свијет и све оно што је преокупирало тадашњу омладину. Ту Шабовић наставља благи пророчки пут: кроз ријечи „дебелог стрица“ а и даље у стиховима најављује слом свега оног у шта смо вјеровали. На крају Битлси и „Yellow submarine“…

На то се надовезује „Слушај маму, слушај тату“ – везивно ткиво са „Циркусом Kолорадом“ са претходног албума. Спој сјете, дјетињства, жала за прошлим временима, један вапај за људима који су нам били неопходни да се крхка југословенска заједница не распадне… Требали су нам „добри људи“…

И на крају опет онај „Поштар“ који показује своје rock’n’roll квалитете. Да ли је обрада Горана Бреговића или Bil-a Gibbons-a, тешко је рећи, али „Не спавај мала моја“ показује како се заправо обрађују пјесме, по други пут на овом албуму. Двојац Митровић/Шабовић поново задаје „домаћи задатак“, обраде које се не би постидјели ни оригинални аутори. Јер, заправо, музика и аранжман су потпуно оригинална умотворина овог чудесног сарајевског двојца, као и у споменутој „ZZ-Top“.

Тон на албуму је радио ванвремени Tomo in der Mühlen, продукција врхунски Шабовић…

Оваквих албума више нема. Да ли је нас прегазило вријеме, да ли су настала другачија времена или је једноставно грубост однијела превагу, о томе може судити неко потпуно независтан. О ликовном рјешењу омота други пут. Нешто откријте и сами. „Floyd” maybe?

Нама благим носталгичарима остаје у срцу ипак задовољство да смо слушали инвентивне и интелигентне музичаре које су обиљежили наше ноћи и дане. Др Неле Карајлић каже: „Поштаре ћу слушати до краја живота“.

Година 1987-а, тако далеко а тако близу распада свих наших снова.

Опрема: Стање ствари

(Блог Воја Мистовића, 30. 9. 2017)

Advertisements