У тексту „Суверенитет у писаном и стварном уставу“, објављеном у Политици (4.10.2017), Миодраг Р. Ђорђевић је, у свега неколико пасуса, успео да објасни историчару (Милошу Ковићу) правнику (Зорану Ивошевићу) и филозофу (Слободану Дивјаку) шта је то „косовска реалност“. Правнику је протумачена разлика између права и стварности, филозофу шта је народни суверенитет, али највише тога научио је историчар. Као и Симо Стокић, са којим је, како каже, сагласан, Миодраг Р. Ђорђевић објаснио ми је шта сам, у ствари, хтео својим текстовима о Косову да кажем. И он, дакле, полемише са нечим чега у мојим текстовима нема. Можда ћу овим разочарати своје критичаре, али заиста не могу да браним изјаве које нисам дао.

Милош Ковић (Извор: Политика)

Текстови Миодрага Р. Ђорђевића и Симе Стокића, међутим, нису бескорисни. Они на најбољи начин показују да одрицање Србије од Косова и Метохије и њихова последична предаја Великој Албанији не може да се одбрани ни једним озбиљним аргументом.

Њих двојица упорно покушавају да нас убеде да су суверенитет Албанаца и „независност“ Косова и Метохије, стечена НАТО агресијом и етничким чишћењем Срба и Рома, важнији од суверенитета свих грађана Републике Србије. Још је занимљивија њихова искрена вера да живимо крај историје. Убијање, пљачка и протеривање Срба, НАТО окупација и Велика Албанија су, једноставно, њена последња, завршна реч. Зато се њихов главни одговор на сву аргументацију коју им могу дати историчари, правници и филозофи своди на то да су Срби са Косова и Метохије протерани, да је тамо НАТО и да „најмоћније силе Запада“ стоје иза Велике Албаније.

Много је Срба у прошлости поверовало да живе „крај историје“. Рецимо од 1389. до 1804, или од 1915. до 1918, или од 1941. до 1945. Османско царство, немачки Рајх, Хабзбуршко царство, Трећи рајх – све су то биле моћне, велике силе, зар не?

При томе, баш као што нам Симо Стокић предлаже да решимо Косовско питање тако што ћемо да, по угледу на Светог Јована Владимира, „иако знамо да ћемо бити посечени“ „храбро са дрвеним крстом уз Божији благослов постанемо неуништиви“, Миодраг Р. Ђорђевић се позива на социјалдемократу Фердинанда Ласала, по професији филолога и филозофа, када износи епохалну мисао по којој „уставне норме у писаном уставу немају никакву вредност ако иза њих не стоји одговарајућа друштвена моћ“.

Толико о аргументима оних који у овој полемици заступају одвајање Косова и Метохије од Србије. Са друге стране су, по мом мишљењу, најважније четири групе аргумената против признања сецесије. Први су геостратешки. Косовско питање решаваће се, наиме, у преговорима између држава. Познавање међународних односа је ствар знања и искуства. Већина јавних личности, које данас хитају да се изјасне о косовском питању, тим знањима и искуствима једноставно не располаже.

Међународним односима, наиме, управља сила. Велике силе увећавају своју моћ; мале настоје да преживе. Ту принципи мало значе. Онога ко то зна не може да изненади ни најновији случај са двоструким стандардима ЕУ поводом Косова и Каталоније, ни прослављање дања уједињења Немачке, док се Србима поручује да морају да остану поцепани на различите државе. Знакови слабости скупо се плаћају; суседи и велике силе тумаче их као позив на распарчавање територија оних који такве сигнале шаљу. То би могло да се деси и Србији, уколико се одрекне Косова и Метохије. Она би се, у том случају, бранила у Нишу, Новом Пазару или Суботици. Мир се не чува, дакле, лепим речима и вајкањем да Србија нема децу за рат, него одвраћањем, кроз јачање оружаних снага и демонстрирањем онога што је Јован Скерлић после Анексионе кризе називао националном енергијом и солидарношћу. Сваки конфликт, наравно, треба избегавати и све ресурсе би требало употребити да би се сачувала безбедност Срба на Косову; у међувремену, косовско питање требало би да остане замрзнуто све до промене односа снага у свету.

Друга група аргумената тиче се основне људске солидарности и одговорности. Срби на Косову и Метохији нису истребљени. Тамо се налази њих око 120.000, и они хоће да остану грађани Србије. Ти људи, јужно од Ибра, живе у гетима. Да ли ми то покушавамо да купимо мир за себе и своје потомке тако што ћемо да жртвујемо њих и њихову децу? О томе шта их чека у саставу Велике Албаније не би требало да буде било какве сумње. Коначно, шта је са основним људским правима преко 200.000 Срба који су опљачкани и протерани са Косова и Метохије?

Рудна богатства Косова чине посебну групу аргумената. За сада рецимо само то да их се ни једна држава не би олако одрекла.

Коначно, више од 600 година Косовски завет налази се у средишту српске националне свести.  Он значи спремност на сваку жртву да би се заслужило Царство Небеско, али и сачувало предање. Косовски завет, насупрот данашњем хедонизму, захтева одрицање и подвиг; уместо индивидуализма он заговара жртву за ближње; духовном даје предност у односу на материјално; сили се супротставља у име Небеске Правде. Као такав, Косовски завет је у данашњем свету, како је то одавно примећено, субверзивна идеја првог реда. Зато га треба ишчупати из сећања и свести Срба; због тога им треба одузети Косово и Метохију.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 10. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: КиМ, Косовски завет, Милош Ковић