Филип Јевтић: Србијанци и Хрватијанци

Они који користе „Србијанац” паралелно користе и „Војвођанин”, „Косовар” исл., и то равноправно, из чега проистиче да територија која се односи на „Србијанце”, Србија, не садржи Војводину, Косово итд. Како реаговати на ову појаву? Да ли треба и ми, говорећи о Хрватској, да почнемо да делимо њену популацију на „Хрватијанце”, „Загоријанце”, „Међугоријанце” итд.?

Илустрација: Новица Коцић/Политика

Пре неколико дана, шетајући Кнез Михаиловом, наиђох на постер неке регионалне НВО.

Читајући га, приметих фразу „србијанске власти”. Општеприхваћена у новоговору Хрватске, као и Босне и Херцеговине, реч „Србијанац” се у последње време, чини ми се, све чешће јавља и у Србији. Будући да очигледно одудара, по стилу и звучности, од лексике модерног српског језика (одударала је чак и у време Вука,који је у свом Речнику сврстава као локални војвођански синоним за „Србин”), који је разлог њеног оживљавања? Сумњам да разлог лежи у жељи да нам се свакодневни језик обогати старим речима које су изашле из употребе; да је тако, данас би чешће говорили и „тисућа”, „кут”, „повест” итд. Дакле, разлог је вероватно политички, те будући да у политици речи често попримају значење другачије од стандардног, оног које можемо наћи у речнику (примери исполитизираних речи које одмах падају на памет јесу „национализам”, „толеранција”, „демократија” и сл.), да бисмо разјаснили реч„Србијанац”, прихватимо Витгенштајнову максиму „Смисао је употреба”, то јест посматрајмо како се користи да бисмо закључили шта значи.

Скоро свим језицима је заједничко да, ако имају синониме за стране националности, они имају и своју дерогативну, погрдну варијанту. Како и у Хрватској и у БиХ користе реч „Србин”, да ли можда употреба синонима „Србијанац” представља њену увредљиву варијанту? Политичка коректност на нашим просторима, срећом, није заживела, те сумњам да је ово случај, јер кад желе да нас увреде, наше комшије имају јаче речи, које, нажалост, многи и данас често и без уздржавања користе. Дакле, ако се „Србијанац” не враћа у употребу као увреда, који би могао бити други разлог?

Ако није етноним, „Србијанац” је демоним, то јест означава особу из Србије, грађанина Србије, који може, али не мора нужно бити Србин. Ово тумачење је логично и има пандана у неким другим словенским језицима (нпр. „русский” и „российский” у руском).

Но, ако је тако, зашто нпр. у Хрватској нису толико прецизни и кад говоре о себи – зашто не праве разлику између „Хрват” и „Хрватијанац”? Зашто говорити о„србијанским властима” уместо српским властима, али не говорити о „хрватијанским властима”?

Разлог је, верујем, двојак. Прво, инсистирањем на демониму уместо на етнониму ствара се утисак да је Србија ненационална држава (као САД, Британија, Швајцарска итд.), што она (као и већина европских држава), наравно, није. Национална држава је не самобитан симбол, она и практично окупља, организује и штити (бар у теорији) све припаднике нације коју представља. Без националне државе као природног стожера, и овако слабо српско национално јединство било би још више ослабљено. Дакле, инсистирање на демониму јесте својеврстан покушај подривања националног идентитета и јединства Срба.

Друго, они који користе „Србијанац” паралелно користе и „Војвођанин”, „Косовар” исл., и то равноправно, из чега проистиче да територија која се односи на „Србијанце”, Србија, не садржи Војводину, Косово итд. Циљ овога је не само исказивање непоштовања територијалног интегритета Србије већ и ментална припрема за будуће активно кршење истог; много је лакше цепати делове територије ако се претходно усталило мишљење да она није јединствена.

Како реаговати на ову појаву? Да ли треба и ми, говорећи о Хрватској, да почнемо да делимо њену популацију на „Хрватијанце”, „Загоријанце”, „Међугоријанце” итд.?

Против сам тога из естетских разлога. Довољно је да разумемо мотиве иза данашње политичке употребе ових демонима и да се потрудимо да они не загаде наш свакодневни језик. Добар је и савет мог пријатеља који, кад год га у Хрватској питају да ли је „Србијанац”, одговара: „Да, уколико сте ви Хрватијанац.”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 6. 2015)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Колико ми је познато међу Хрватима израз Србијанац се највише одомаћио у време Павелићеве усташке НДХ. Павелић је највише инсистирао на томе да не постоје Срби, већ Србијанци. Истовремено је израз Србијанац поред Павелићеве националне одреднице имао и строго територијалну. Такав приступ од стране усташке Хрватске је био „лукав“, јер ако Србијанци постоје само у Србији, онда Срби „званично“ не постоје нигде изван Србије. Наравно, ово је само моје опажање, које не мора да буде историјски и политички утемељено, али бипо би интересантно да се овај аутор и други са експертизом у овој области позабаве импликацијом израза Србијанац из угла усташке НДХ и угла неоусташке данашње Хрватске. Друго интересанто опажање (опет из мог угла) јесте да су у НДХ постојале два националистичка приступа „србском питању“. Павелић није могао да поднесе чињеницу да Срби уопште постоје на „хрватским територијама“, али није имао толико проблема са постојањем Православне цркве, све док је она „хрватска“. Тако је Павелић био иницијатор оснивања прве „Хрватске православне цркве“, која је имала за циљ да „похрвати“ све православце, јер „Хрватска православна црква“ подразумева да су сви њени чланови аутоматски „Хрвати православне вероисповести“- видимо да је у данашњој неосташкој Хрватској та Павелићева идеја поново заживела, односно да је пре пар година поново успостављена ХПЦ. Супротно Павелићу про-усташки бискуп Степинац није имао толико пуно проблема са постојањем Срба, све док они прихватају католичанство, односно пристају буду „покрштени“. У суштини обе варијанте воде у нестанак србске етничке групе и изворне православне вере, јер „хрвати православци“ временом постају католици, док покатоличени Срби временом постају Хвати- што нам доказује историја. Обашка. што савременаподела Срба на „Србијанце и Србе“ ствара раздор у оквиру нашег етничког бића, што и јесте циљ оних који нам намећу такву вештачку поделу… Миодраг Новаковић

    Свиђа ми се

  2. Tako sam gledajuci emisiju,OKO rts cuo da postoje i hrvatski srbi od novinara Papica glavni urednik Nenad Stefanovic,dali po njima onda postoje i srbijanski srbi i srbijanski hrvati.

    Свиђа ми се

  3. Па ако ћемо право, и владика Николај је користио израз “Србијанац“, у време Великог рата и то без комплекса, тај појам је служио да раздвоји Србе из Србије од још неослобођене браће из пречанских крајева.

    Аргумент који најчешће користимо у одбрани од језичких офанзива из Хрватске (које су неспорне) једноставно нису добри.

    СрбиЈА – Србијански

    ХрватСКА – Хрватски

    Из граматичких разлога, немогуће је рећи Хрватијански и сл.

    Напросто, државе из нашег окружења, не поседујући заветне идеје о НАЦИЈИ, користе политички појам националности (nationality, како пише у сваком пасошу) и покушавају да, изједначујући националност с административним припадањем држави, примене то и на нас (из разних разлога, од којих ниједан, бојим се, није добронамеран) .

    А ми, уместо да бранимо заветни појам нације, упадамо у провинцијска наклапања о језичким зачкољицама.

    Хрвати и реч “четник“ користе у скроз кривом контексту, нећемо ваљда и њу да избацимо из речника?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s