Драгослав Бокан: Бесмислена фетишизација папства или Ко се боји папе још

То је, стварно, лудило. Право, нескривено испољење душевне болести најапстрактнијег и најбесмисленијег страха (од свих страхова) у колективној подсвести напаћене и преосетљиве српске душе. Мислим, све то са католицима и тобожњом спремношћу МА КОГА у Српској Православној Цркви да се покатоличи, клекне и подвргне (духовној и световној) власти римског папе

Ако читате интернет текстове на тему односа наше Цркве и папе, учиниће вам се са су Срби у Србији неки страшно лабилан, промени вере склон народ. И да међу нама постоји велики број „крипто-католика“, наводно спремних да, чим се укаже повољна прилика, покажу своје право лице и јурну да одбаце из себе све православно, утапајући се у светски океан римокатолика (све заједно са усташким Хрватима, с којима би се „љубили у бело лице“ и почели да живе, срећно и дуговечно, до краја заједничког, екуменизмом испуњеног, издајничког живота).

А пред њима, тим одушевљеним „српским папистима“, наткриљују се, по оваквом тумачењу, луциферијанске сенке наводно „проданих душа“ у епископским одорама (са све некаквим „црним папским прстеном“ на домалом прстићу и „ангелима таме“ уз своје побуњеничко, „антиправославно“ постојање).

И сви они само живе за тренутак, уче нас и плаше нас овдашњи пећински „кјуклусклановци“ да на асфалтну писту београдског аеродрома коначно крочи црвена папска ципелица и тако испуни сва она безбројна предвиђања и панична упозорења српске религијске „pulpfiction“ (петпарачке) фантастике. Јер, након „тога свега“ буди се (за овакав сценарио већ увелико спреман) Антихрист и онда почиње апокалиптички почетак „предвиђеног почетка Смака Света“ (са све карневалском сценографијом пуном смрдљивих оргија & бласфемичних ритуала, сатанског ватромета муња & громова на ружичастом небу, те содомо-гоморских рушења сличних експлозијама атомских бомби у великим градовима који се руше као куле од карата).

Тако изгледа веровање једне групе православних Срба у „велике и актуелне опасности од римокатоличких ујдурми“ и фаустовског унијаћења које, ето, „само што се није догодило“.

И они заиста верују да би неки њихови сународници, дуж обала обе Мораве и међ’ шумадијским и фрушкогорским пропланцима, кренули да масовно љубе и носе са собом у новчанику (уз фотографије деце и икону Богородице Тројеручице) пластифицирану сличицу Алојзија Степинца. И да би папа био тобоже свесрдно прихваћен у народу који нема живаца да истрпи ни своје непрестано клеветане епископе и мученог патријарха, у народу кога је тешко недељом пробудити и наговорити га да дође, бар једном у пар месеци, у најближу парохијску цркву (макар и закаснио и том приликом само узео хлебић нафоре на самом крају литургије)!

То је, стварно, лудило. Право, нескривено испољење душевне болести најапстрактнијег и најбесмисленијег страха (од свих страхова) у колективној подсвести напаћене и преосетљиве српске душе. Мислим, све то са католицима и тобожњом спремношћу МА КОГА у Српској Православној Цркви да се покатоличи, клекне и подвргне (духовној и световној) власти римског папе.

„Лудило мозга“, како би то рекли клинци…

И зато је тешко разговарати са било ким из ове групе душевно неуравнотежених апокалиптичара који, заправо, у дну душе прижељкују управо тај папски долазак у Србију (против чега пишу), да би по први пут нешто погодили и „били у праву“ са својим сулудим идејама некакве „духовне пропасти српског народа“ (као да се она већ није догодила под југословенством, комунизмом и бруталним „ко-се-снађе-снађе“ транзиционим капитализмом и либерализмом).

И тако живимо разједињени и овим невероватним, тотално измаштаним и нереалним разлогом још једне братоубилачке српске свађе. Поврх свих других, много опаснијих, реалнијих и конкретнијих.

Нешто се ужасно догодило са српским народом на његовом путу у бољу будућност (после трагичног силаска наших политичких предводника са отаџбинског пута 1918-те и 1945-те). Нешто тешко излечиво и трагично удаљено од сваке нормалне и нама бар мало наклоњене реалности.

Остаје нам само да се молимо Богу да нас спаси и помилује, овако грешне и излуђене – од самих себе.

Лако ћемо ми изаћи на крај са другима. Само да се од себе, оваквих, некако спасимо.

И да се унормалимо, по први пут након дуго, дуго времена.

P. S.

Само да подсетим оне који не знају, да је папа Војтила, Јован Павле Други (најантисрпскији од свих модерних папа) крочио на тло српске Отаџбине.

Дошао је у Бањалуку (који није мање српска од, рецимо, Београда), у посету тамошњим Хрватима.

Чисто да напоменем.

P. P. S. 

Да се разумемо. Ја сам противник политикантског, наметнутог и идеологизованог „екуменског дијалога“, посебно док није ни почело да се решава српско-хрватско питање (са све демонском непокајаношћу наших најстрашнијих крвника и непријатеља). И ту немам никаквих дилема (али ни хистерично-фрустрираних страхова аутистичног и нехришћанско-кукавичког стања свести)…

Оно што може и мора да се уради је да се МИ, СРБИ, ОСЛОБОДИМО СТРАХОВА ОД ОНОГА ШТО НАМ НЕ ПРЕДСТАВЉА АМА БАШ НИКАКВУ ОПАСНОСТ: тога да је уопште могуће нас, Србе, покатоличити. Што је апсолутно немогуће и представља само облик лудила групе троглодитски примитивних квази-православаца.

О томе и пишем. О том апсурдном страху, појачаном специфичним празноверјем политикантског типа…

Кад је реч о „међуверском дијалогу“, верујем (као и иначе) „у Бога и Русију“ и уз њих се ничега не бојим (и као Србин и као православни верник).

А убеђени сам присталица заједничке борбе свих хришћана (у културно-политичкој сфери) против подивљалих атеиста и антихришћана модерног света. Јер и Честертон и Ортега и Гасет и Папини и Бресон и Хамваш и Вјачеслав Иванов и Бернанос и Жак Маритен и К. С. Луис… и те како могу да нам дају ваљане аргументе за многе наше дилеме и питања без одговора…

И, наравно, верујем у смисао цивилизацијских, протоколарних разговора наше Цркве СА СВИМА око светски важних питања (поготово када уз себе имамо и руску државу и Цркву, и Владимира и Кирила).

Тако стоје ствари по питању „екуменистичког дијалога“ (и опасности од истог, ако се пређе граница пристојности – која до сада није и никада, уверен сам, неће бити пређена).

У свему што радимо постоји и утицај Божије Силе и Његове Милосрдне Промисли, па нема разлога да нас било ко држи у апсурдном и бесмисленом страху од римског папе и римокатоличких мисионара.

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

7 replies

  1. ДРАГОСЛАВ БОКАН:
    “P. S.

    Само да подсетим оне који не знају, да је папа Војтила, Јован Павле Други (најантисрпскији од свих модерних папа) крочио на тло српске Отаџбине.

    Дошао је у Бањалуку (који није мање српска од, рецимо, Београда), у посету тамошњим Хрватима.

    Чисто да напоменем.“

    Одлично!
    Шта то жели да нам саопшти ДРАГОСЛАВ БОКАН?
    ЖЕЛИ ДА НАМ САОПШТИ ДА ПАПА НЕМА ПОТЕРЕБЕ ДА ДОЛАЗИ
    У СРБИЈУ/БЕОГРАД, будући да је већ био у Бањалуци – Републици Српској,
    – “на тло српске Отаџбине“!
    Тако је Драгославе Бокане, ПАПА НЕМА ПОТРЕБЕ ДА ДОЛАЗИ У СРБИЈУ/
    БЕОГРАД, пошто је БАЊАЛУКА/ РЕПУБЛИКА СРБСКА ЕКВИВАЛЕНАТ
    “српске Отаџбине“ и за СРБИЈУ/БЕОГРАД.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. ДРАГОСЛАВ БОКАН:

    „И, наравно, верујем у смисао цивилизацијских, протоколарних разговора наше Цркве СА СВИМА око светски важних питања (поготово када уз себе имамо и руску државу и Цркву, и Владимира и Кирила).“

    Врло лепа и охрабрујућа вест?!
    Папа прво да посети највећу Православну земљу РУСИЈУ, тамо да се оправослави и као ПРАВОСЛАВАНИ ХРИШЋНИН ВРАТИ У ВАТИКАН.
    Ако Га Његови из Ватикана неће назад, нека затражи “азил“ у Хрватској,
    јер ће тамо бити најбезбеднији “ПРАВОСЛАВАЦ“ на свету!
    Само, мало је незгодно што се тиче СПЦ, јер су “прваци“ СПЦ први позвали
    Папу у Србију.
    Може да се деси, да РПЦ учини “уступак СПЦ, па да Папа, најпре, посети
    Србију/Београд, па када се виде какве су реакције “пучанства“, онда и
    РПЦ позове Папу у Русију/Москву, под условом да “гулија“ много не таласа.
    Свашта је могуће!
    Ипак, боље је да Папа прво песети Русију, тамо се “оправослави“, посети и
    све остале Православне земље, а Србију заобиће у великом луку, осим
    ако јавно СТЕПИНЦА ПРОГЛАСИ ЗЛОЧИНЦЕМ /по руководно-командно-благосиљјућој одговорности/ за ГЕНОЦИД НАД СРБИМА у Првом, Другом и овом започетом Трећем светском рату /“ниског интензитета“/ који је у току, а крај му се не назире!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. ДРАГОСЛАВ БОКАН:

    “Тако стоје ствари по питању „екуменистичког дијалога“ (и опасности од истог, ако се пређе граница пристојности – која до сада није и никада, уверен сам, неће бити пређена).“?!

    Ево како ствари стоје по питању “екуменистичког дијалога“, виђено
    на примеру “Католичке цркве“ из Велике Британије, која је ПРЕШЛА
    СВЕ ГРАНИЦЕ ПРИСТОЈНОСТИ И МОРАЛНОСТИ!

    „Католичка црква тврди да су жртве сексуалног злостављања биле сагласне и неће да плати одштету!

    Од Видовдан –
    24. августа 2017.

    Католичка црква у Британији у сарадњи са локалним властима, одбија да плати одштету за злостављање малолетних лица од стране католичког свештенства под изговором да су жртве биле сагласне, јавља британски Индипендент.

    Локалне власти и католичка црква су пронашли рупу у закону коју користе да избегну плаћање одштете за 700 жртава злостављања.

    Адвокати који заступају жртве наводе да је све чешћи случај изврдавања закона позивањем на „сагласност“ жртве злостављања. Тако наводе случај малолетне дванаестогодишње девојчице коју је напасник прво напио па одве у шуму и потом злостављао. Девојчици је ускраћена одштета јер је „добровољно“ отишла са напасником у шуму.

    Портпарол Архиепископпије у Соутворку је рекао да црква не жели коментаристати појединачне случајеве из поштовања приватности подносилаца захтева за одштету“?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Слика говори више од хиљасду речи,
    један снимак из нафталина, па просудите сами,
    може и неки коментар, што да не?

    Свиђа ми се

  5. Пошто је Драгослав Бокан добио привилегију, одобрење и благослов да
    беседи у храмовима, а скоро смо били сведоци једне такве “беседе“,
    могао би и ову беседу да одбеседи “уживо“, у малој цркви Светог Саве на
    Врачару, поред гроба ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ, који је пао као жртва,
    страдалник и мученик због противљења Унији СПЦ са Ватиканом.
    Тада је био тзв. КОНКОРДАТ, а сада је “то исто, само мало другачије“ –
    “ЕКУМЕНСКИ ДИЈАЛОГ“, слично, по метода преговарања, са “УНУТРАШЊИМ
    ДИЈАЛОГОМ О КСОВУ“.
    Свака случајност је случајно -“случајна“!
    У вези са гробом Патријарха Варнаве, има једна врло упадљива разлика
    у поређњу са гробовима Патријрха Павла / манастир Раковица/, Патријарха
    Германа /Црква Светог Марка/, Митрополита Михајла /Саборна Црква/.
    На свима је ужежено кандило /свакодневно/, а на гробу Патријарха Варнаве
    кандила уопште нема, а гроб је прекривен неким изанђалим и избледелим
    пурпурним прекривачем.
    Раније је на гробу Патријарха Варнаве увек било прислужено кандило, са
    скромним цвећем и неком малом Иконом, а сада тога нема, а зашто???
    Да можда то кандило не чађави наговештавајуће добре односе Варикана и
    СПЦ, да можда не омета ЕКУМЕНСКИ ДИЈАЛОГ “СЕСТРИНСКИХ ЦРКАВА“???

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  6. Благословен, благородан и благадотан је само онај разговор са кривоверцима, јеретицима и шизматицима који започиње њиховим покајањем, искањем опроста и молитвом да их Свемилосни Бог Једносуштни, Троипостасни и Неразделни, Једини Безгрешни, са кривог пута и ђавоиманости изведе и уведе у себе, кроз себе, собом – на Пут, Истину и Живот, Једном, Саборном, Апостолском, Богочовечанском Црквом, којој је Душа Дух Свети, а Глава Господ Исус Христос, Светом Православном Црквом…Целовитост тако започетог разговора биће радост Православне браће ради повратка одбеглих у стадо, и заједничарење и саборност у Богочежњивости и Боговосхићавању, и Православних и оних што су се у Православље, Богу хвала и слава вавек, покајани и новорођени вратили…Да ли на такав разговор мисли, и такав разговор осећа и живи брат Бокан?

    Свиђа ми се

  7. Не заврших коментар пређашњи…
    Ако брат Бокан тако мисли, осећа и живи разговор са јеретицима римокатоличким, онда нека то јасно напише, беседи, иште, међу народом проповеда, делима казује…Нека првог међу јеретицима и кривоверцима римокатоличким, самозваног и самопроглашеног за непогрешивог, папу јеретика, позове на покајање, на исповедање, сведочење и живљење ИСТИНЕ, Благовестија Господњег, Староотачке, Старопредачке Истине, Богослужења, Саборних, Православних Догмата, Символа Вере… Ако тако не мисли, не осећа и не живи разговор са јеретицима римокатоличким, тек, нека ћути, нека ћути и не празнослови више, да нас Аристоте листовштином и томизмом, баналном метафизиком и бесловесном, иманентном објективацијом и испразношћу не развлачи к’о геак слину (последње је пример његове вербалне зизјулисовштине)…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s