Слободан Антонић: Сачувати се од лажи

Просечни читалац Политике, баш као и просечни читалац Времена, само на основу онога што налазе у листовима које купују, тешко да су у прилици да разумеју свет у коме живе – ни његову прошлост, ни његову садашњост, ни његову будућност. Ти читаоци данас морају да се служе интернетом и да прате, рецимо, шта на Strategic Culture Foundation пише  Џ. Џ. Џатрас или П. К. Робертс, како би могли да разумеју шта се збиља дешава у САД, па и у свету. Као што им и за истинско разумевање онога што се дешава у Србији није довољно само читање ових листова, већ морају да прате и алтернативне портале, попут ФСК, НСПМ, Стање ствари и друге   

Слободан Антонић

Најпре се Време подсмевало Политици што је објавила текст непостојећег „доктора“, после се Политика ругала Времену што је помешало зоолога Макса Вебера са истоименим социологом (и то чак на насловници) – а сачувати здрав разум, у поплави неистина и лажи, за читаоца је постало све тежи посао.

Политику и Време с правом сматрају ретким озбиљним листовима на нашем медијском тржишту и готово последњим бранитељима професионалних стандарда. Онда је Политика, која је некада проверавала чак и писма читалаца за рубрику „Међу нама“, објавила ауторски текст извесног „доктора Петра Величковића, форензичког психијатра из Монтреала“, аутора за кога се после испоставило да не постоји (видети овде). Након смењивања Љиљане Смајловић већ је била приметна извесна професионална деградација овога листа (о чему сам на ФСК писао овде), а овај случај тај утисак некако је само потврдио.

Међутим, потом је у једном делу наше јавности уследило ругање и сеирење над овом грешком, уз настојање да се Политика путем ове омашке сасвим „закопа“. Б92 је прогласио да постоји „случај Политика и фантомски аутори“ (овде), Цензоловка је писала о „бламу Политике за сва времена“ (овде), а Време је објавило аналитички текст „Траговима `Војка и Савла`“ (овде), у коме се каже да „Политици као да није довољно бруке у ближој и даљој прошлости“ и да „све заједно неодољиво подсећа на чувене `Одјеке и реаговања` који су овдашњи јавни простор затровали толико да се и дан-данас боримо против дугорочних последица“ (!?).

Штавише, истакнути колумниста Времена отишао је тако далеко да је о Политици написао да „људи који је праве заправо не постоје, мада вероватно постоје накупине беланчевина којима у личним картама пишу одговарајућа имена. Њен главни уредник зове се Александар Вучић“ (овде). То је свакако стилски ефектна метафора, уз то не сасвим и нетачна, али која ипак садржи и једну потенцијално опасну дехуманизацију оних људи који нам се не свиђају („накупине беланчевина којима у личним картама пишу одговарајућа имена“!?).

Није прошло много, а Политика је дошла у прилику да може Времену да узврати по принципу „ругала се шерпа лонцу“. На насловној страни Времена, 17. августа (овде), као портрет Макса Вебера одштампана је слика истоименог холандског зоолога (овде). Политика је одмах објавила заједљиви коментар „Крокодилски портрет Макса Вебера“ (овде), у коме се каже да се „недељник Време прекјуче истопио као сладолед у августу“ будући да је ухваћен да „мучи мукицу како изгледа портрет знаменитог немачког социолога Макса Вебера“, иако је претходно „под даирама и зурлама“ „сеирило“ и „џекирало се“ због Политикине много мање погрешке.

Објективни посматрач мора да жали и Политику и Време, а највише српског читаоца. Сви правимо грешке, које подразумевају да каткада изричемо или преносимо неистине. То се десило овога пута како Политици, тако и Времену и потписник овога текста последњи је који би се бацио каменом на њих.

Проблем је ‒ све остало, заправо саучесништво у пролиферацији лажи – смишљеном ширењу неистина којима се хоће „променити свест“ читаоца и тако му онемогућити да разуме и брани сопствене интересе.

Узмимо као пример исти број Политике у коме је објављен поменути коментар „Крокодилски портрет Макса Вебера“. У њему је штампан и „Културни додатак“, подлистак за који је одавно примећено да је у тој мери „другосрбијанизован“ да више личи на својевремени Данасов подлистак „Бетон“, него на традиционални додатак о култури и науци који Политика издаје од 1957. године.

У овом подлистку „Културног додатка“ (стр. 2‒3) штампан је, између осталог, интервју с немачким историчарем Робертом Гервартом (Robert Gerwarth, овде), под насловом „Да ли је Србија изашла из Првог светског рата“. Овај релативно млади (р. 1976) и, судећи по слици (овде), сасвим лепушкасти (дакле, потпуно модеран:) историк, објашњава српској публици да су „државе настале на рушевинама Аустроугарског или Османског царства и саме биле мини-империје које, за разлику од старих империја, нису знале како да поступају са мањинама“. „Тако је било и у Југославији“, где су Срби, по Герварту, „створили утисак о репресији“. „Не желим да кажем да су империје биле савршене, нису биле, али мало која држава јесте“. Међутим, „Османско царство је све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“. Српска „Југославија“ наравно таква није била.

Оно што изазива револт није толико безобразни немачки покушај историографског ревизионизма Првог светског рата, колико полтронско и аутошовинистичко прихватање те ревизије од стране новинарке Политике. Она не само да Герварту, на његово „откриће“ да су „етничко чишћење“ заправо измислиле „националне државе“ (постимперије) после Првог светског рата, поставља питање „Да ли је (овај начин размишљања) присутан и данас ако се чује да Србија и Косово размишљају да размене територије“ – пазите: Србија и Косово да „размене територије“!? – него ни речју није у стању да одговори на свемирску лаж Герварта и ревизионистичке немачке историографије како је „Османско царство све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“.

Занимљиво је да је управо Политика, у априлу 2017, као додатак штампала докторску дисертацију Иве Андрића (видети овде), у којој се лепо описује како је изгледала та османлијска „идеја суживота“: „Kао једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили“, пише Андрић, „важио је ислам“, тј. „Kанун-и-раја (збирка закона за рају)“. Ево неких одредби:

„01 Хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице.

02 Они не смеју поправљати своје цркве.

03 Они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе.

05 Свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство.

10 Према муслиманима понашаће се са поштовањем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања.

11 У погледу одеће и обуће не смеју се носити као муслимани.

13 Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.

14 Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.

15 Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.

16 Не смеју носити широк појас.

17 Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо.

18 У својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено.

19 У њима (могу) само полугласно да певају.

20 Смеју само тихо да се моле за покојнике.

21 Муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање.

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут“.

Добро, можда Политикина новинарка која је мирно саслушала тврдњу Роберта Герварта како је  „Османско царство гајило идеју да различити народи могу живети заједно“ није читала додатак Политике из априла 2017. године. Али, јамачно је чула за ђакона Авакума, кога су ти исти „толерантни“ и „мултикулти“ Турци набили на колац у Београду 1814. године.

Е, каква је то само била „толеранција“ и „идеја суживота различитих народа“! Усред Европе Бетовена, Бајрона и Тарнера, негде од Стамбол капије (данашњег Народног позоришта), па све до Батли џамије (данашње Народне скупштине) стојало је, те 1814, коље с многобројним хришћанима који су се сатима и у самртном ропцу копрцали, док су им изгладнели пси одгризали ножне прсте (овде). Баш лепа илустрација Гервартовог описа толерантног и мултикулти  Османског царства!

Наравно, новинарки Политике ништа од тога није било при памети, већ само питање како Србија и „Косово“ могу да да „размене“ територије. Е то је оно што је страшно, бедно и опасно, а не толико штампање текста непостојећег аутора. Страшно је што Политика преко свог „Културног додатка“, а посебно преко спољнополитичке рубрике, активно „другосрбијанизује“, односно „атлантизује“, свест српског читаоца.

Просечни читалац Политике, баш као и просечни читалац Времена, само на основу онога што налазе у листовима које купују, тешко да су у прилици да разумеју свет у коме живе – ни његову прошлост, ни његову садашњост, ни његову будућност. Њима се, на пример, Трамп систематски приказује као десничарски лудак који подржава „расистичко насиље“ у Шарлотсвилу. О моћи и агенди „дубоке државе“ која потапа Трампа – или га гура у ратни екстремизам – читалац Политике и Времена не може да зна готово ништа. Читав свет особених идеологија, безочних медијских манипулација, борбе за моћ и за светскоисторијску доминацију, за публику Политике и Времена једноставно не постоји.

Ти читаоци данас морају да се служе интернетом и да прате, рецимо, шта на Strategic Culture Foundation пише  Џ. Џ. Џатрас (овде; српски преводи на ФСК овде) или П. К. Робертс (овде; српски преводи на НС овде), како би могли да разумеју шта се збиља дешава у САД, па и у свету. Као што им и за истинско разумевање онога што се дешава у Србији није довољно само читање ових листова, већ морају да прате и алтернативне портале, попут ФСК, НСПМ, Стање ствари и друге.

И то је проблем – мејнстрим медији све слабије раде свој посао информисања. Читалац је засут лавином дезинформација и штетних лажи. Професионални стандарди падају, али и отпорност публике на манипулацију, смишљену дезоријентацију и на превару. Србија као полуколонијално друштво посебно је подложно овој врсти супресије.

Без јаких мејнстрим медија Србија неће моћи да зна шта јој се дешава. Интернет алтернатива тренутно донекле одржава фронт здравог разума и слободе – интервју с Миланом Гутовићем гледало је 280.000 људи (овде), а алтернатвни сајтови све су посећенији. Али с правом се можемо запитати – да ли објективна и поштена медијска сцена у једној „демократској“ земљи мора овако да изгледа?

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 22. 8. 2017)

Advertisements

7 thoughts on “Слободан Антонић: Сачувати се од лажи”

  1. Хвала проф. Антонићу за овако ласкаве речи и стављање (вашег и) нашег Стања ствари у три сајта на српском језику (од којих је један руски) 🙂

    Просечни читалац Политике, баш као и просечни читалац Времена, само на основу онога што налазе у листовима које купују, тешко да су у прилици да разумеју свет у коме живе – ни његову прошлост, ни његову садашњост, ни његову будућност. Као што им и за истинско разумевање онога што се дешава у Србији није довољно само читање ових листова, већ морају да прате и алтернативне портале, попут ФСК, НСПМ, Стање ствари и друге

    Свиђа ми се

  2. Ах, како ме душа боли ради урушавања и разтемељења већ вековног, најписменијег, најозбиљнијег и најдостојанственијег српског дневног листа, српске „Политике „…У дане ове, са јадним и бедним, полуписменим и бескарактерним козићем, са крпом од човека на месту главног уредника, са ништавним и осујећеним, јаловим и неталентованим “ прцком “ јакшићем, са булументом пискарала ( радичевић, мишић, гуцијан, спалевић, пешић, вукасовић, вукотић, са аницом која разуме економију – како каже болесни вучић, са бескрупулозним и бљутавим менаџеркама, са већином колумниста ниткова и никоговића – зоран радовановић им је заједничко (в)име,) ( у другу заграду за пример хоћу да метнем часна, писмена и поштена, истинољубива имена новинара Самарџије, Бачевића, Ракочевића), “ Политика “ јесте заиста тек вучићева терапија, дипломски рад лакираног конобара бебе поповића, тек парадигма нестајања саме Србије у самопорицање, самозаборав и самопрезир…Но, целовито је моје слагање са уваженом господином Антонићем да су сајтови СТАЊЕ СТВАРИ, ФСК, НСПМ баш оно што штампана “ Политика „, са старим заглављен, старим фонтом, са старим распоредом страна, без идиотских страна “ спектра „, са повећаним бројем фељтонских страна, црно – белим фотографијама, старог формата и прелома, јесте била, треба да јесте, и сутра да бива…
    П. С.
    Захваљујући овим дивним, озбиљним, истиноносним и правдољубивим сајтовима, те делимично и данашњом “ Политиком „, доживљавам себе као српског читаоца српске, горостасне “ Политике „…
    П. С.
    време, данас и остало ђубре нема се ради чега коментарисати…

    Свиђа ми се

  3. Господин Антонић је потпуно у праву- треба се трудити да се сачувамо од лажи. Ја бих додао: и од арогантне тупавости. Његов пример о тврдњи Robert Gerwarth -а: „Османско царство је све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“ је добар пример за “лаж“. Наравно-то би можда и било тако како Robert Gerwarth тврди – али само под условом да раја прихвати положај отприлике у нивоу права неког пса, и у том случају је заиста „Османско царство све до свог краја гајило идеју да различити народи могу живети заједно“, а крај Османског Цартсва је био велико разочарење В. Британији. Ипак – за утеху јој је могло служити да је до 1920 г. она већ успела да смрси конце и Руској Империји.
    Пример “тупавости“ је држање “Политикине“ новинарке која није смела/умела да противречи Gerwarth-у, али да је смела/умела, не би ни била новинарка тог “најстаријег и најквалитетнијег“ листа, кога је неки С.Лекић добро окарактерисао као “Куртизану свих режима“, што сам прочитао на НСПМ-у (http://www.nspm.rs/hronika/slavisa-lekic-kurtizana-svih-rezima.html). Да, и ја сам – док сам био млад имао илузија о њој… Како је тешко прихватити разбијање сопствене илузије… као 12годишњак, стицајем околности био сам у прилици да двапут натенане прелистам целокупну (укоричену) “Политику“ негде од 1930 г. – 6-04-1941 г. (у тим годинама је била неприступачна у библиотекама, поготово мени – балавцу). То прочитавање ми је било негде 1951/52 г. Тада сам био задивљен, јер – мада дете окореле “реакције“ ипак нисам могао да верујем у приче родитеља да је за разлику од тог пакленог периода под комунистима, који смо проживљавали, живот пре рата био тако разноврстан и богат… Од тада, па дуго, био сам спреман да за “Политику“ (предратну) ставим руку у ватру, све док нисам сазнао да је њен власник, Рибникар, био комунистичка дроља и совјетски тајни агент. После тога, више ме ништа није чудило. И сада ми је савршено веродостојно све што о њој пише тај Лекић, мада сам свестан да је и “Данас“ у коме он то износи, исто тако дроља – само другог макроа, у тоалети другог дизајнера, мало чистија и намирисанија…. али смрад се не може сакрити ни у једном случају.
    Додатак примеру г-на Антонића о ауторском тексту извесног „доктора Петра Величковића, форензичког психијатра из Монтреала“, аутора за кога се после испоставило да и не постоји, који он сврстава само у “Политикину“ грешку, а ја у пример њене систематске арогантне тупавости, јер су ми позната бар још два примера таквог “квалитетног новинарства“ (а сигурно их има сијасет):
    1. Чланак о смрти једне принцезе из непостојеће куће Карађорђевић/јусупов, која се никада није ни родила, а камо ли умрла
    2. Чланак о кандидатури неког српског лекара за Нобелову награду – јесте да је тај хохштаплер постојао и својом бајком повукао “Политику“ за нос…
    У оба случаја, редакцији “Политике“ је била скренута пажња на те идиотске текстове и захтевана исправка – али онај ко мисли да су се те арогантне тикве жацнуле и исправиле, горко се вара. Оба случаја су затим документовано описана на НСПМ-у ( http://www.nspm.rs/kulturna-politika/genealogija-plava-krv-i-patka-za-novinare.html
    И http://www.nspm.rs/polemike/nobel-crv-sumnje-i…patka.html ). Резултат је, наравно био: појео вук магарца. Тај дневник и даље остаје куртизана свих режима и „најквалитетнији“, најстарији дневник…

    Свиђа ми се

  4. Слободан Антонић закључује :
    „Без јаких мејнстрим медија Србија неће моћи да зна шта јој се дешава . . . и с правом се можемо запитати – да ли објективна и поштена медијска сцена у једној „демократској“ земљи мора овако да изгледа?“

    Данас, 28 септембра, више од 150 медија и невладиних организација организују заједничку акцију „замрачења медија и друштвених мрежа“ којом желе да скрену пажњу јавности на то да је слобода медија у Србији на издисају.
    Чланови иницијативе позвали су медије, портале, веб стране организација, друштвене мреже грађана да замраче екране или да током тог дана обележе своја штампана издања црним знаком који симболизира, како се наводи, „медијски мрак са којим се већ годинама суочавамо у Србији“.

    ПОЛИТИКА не учествује у овој акцији.

    Али, скоро истовремено, ПОЛИТИКА објављује 26 09 2017 један неуобичајено дуг и тешко разумљив чланак у рубрици „друштво“ : УЈЕДИЊЕНИ У ДЕЗИНФОРМИСАЊУ ЈАВНОСТИ – истражили Марко Матић и Антидот тим.

    Свиђа ми се

  5. ……Као што им и за истинско разумевање онога што се дешава у Србији није довољно само читање ових листова, већ морају да прате и алтернативне портале, попут ФСК, НСПМ, Стање ствари и друге ……..
    ++++
    Да, поштовани професоре.
    А да ће грађани у овом логору још веома кратко време моћи и да мисле својом главом, показаће примена једног од пројеката које је донео из “ колевке демократије “ онај који је од убица наших грађана већ примио аванс за потпуно уништавање наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине, као резултат његове претходне посете.

    „Oppositional Defiant Disorder ili skraceno ODD

    Američko udruzenje psihijatara smatra za mentalni poremećaj svako razmišljanje koje stavlja sumnju na pitanja dominantne paradigme, koja drži javnost u skladu sa opšteprihvaćenom matricom ponašanja.

    Ako pojedinac osloboditi svoj um od okvira koje je prihvatilo javno mnenje, ako je budan i postavlja pitanja, ako sumnja u ispravnost sistema, ako želi da se isključi iz matrice (čitaj : ustanovljenih pravila-) – to je vrsta mentalne bolesti, navodi se u najnovijem izdanju Dijagnostičkog i statističkog Priručnika za duševne poremećaje Američke psihijatrijske asocijacije.

    Ovaj priručnik definiše novu bolest koja se se zove „Opozicijski prkosni poremećaj“ (Oppositional Defiant Disorder ODD – akronim na engleskom), a opisuje kao „dosledni obrazac ponašanja – neposlušnosti, neprijateljstva i prkosa“ što predstavlja simptome koji uključuju neposlušnost i prkos posebno prema autoritetu, te stav u kojem pojedinac ima tendenciju da se ljuti, da se buni i ne slaže te da se ponaša uznemireno i/ili izazivački.“

    https://beleznica.wordpress.com/2013/03/31/americki-lekarski-prirucnik-ako-je-neko-protiv-sistema-on-ste-poremecena-licnost-i-treba-ga-leciti/

    Време ће показати, колико нас ће преостати на које би могла да се примени позната изрека Рене Декарта “ Мислим, дакле постојим „.

    Свиђа ми се

  6. РУСИ И СРБИ У МРАЧНОЈ СТРАТЕГИЈИ ЕВРОПСКИХ И АМЕРИЧКИХ РАСИСТА И ИМПЕРИЈАЛИСТА

    Имајући у виду да су Маркс, Лењин , Черчил, Хитлер и Клинтон као
    представници европског и америчког реакционарног, безбожног, илуминатског, масонског, интермаријумског, фабијанско- бундистичког естаблишмента захтевали уништење србског и руског народа. Маркс је страствено мрзео Русе. У Руско -Турском рату стао је на страну турских империјалиста. За Маркса су православни словенски народи били олош. Он је 1848. године „захтевао од Немачке да зарати са Русијом и да је уништи…“ – “Marx called the Slavic people a “rabble and looked forward to the time when Germany, together with Hungary and Poland, would destroy Russia… He wrote on June 12, 1848 demanding ‘a war with Russia’ … in which Germany can become virile…” (Види: Allan C. Brownfeld, The racism of Karl Marx, СDL, Baton Rouge. La., USA, August 1981. p. 7).

    Маркс је био расиста, масон, сатаниста, идолатриста, окултиста и илуминатиста. Он је у једном писму, које је упутио своме блиском
    сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:

    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ – “Marx, for axamle, wrot to Engels on Jyly 30,
    1862 obout one of the leaders of socialism in Germany and his rival, Fedrinand Lasalle, whom he referred to as that “Jewish Nigger, Lasalle”. He wrote: It is now absolutely clear to me that, as bot the shape of his head and his hair texture shows – he descends from the negroes who joined ‘Moses’ flight from Egypt (unless his mother or grandmather on the paternal side hybridized with a nigger)… the pushiness of the fellow is also nigger-like…” ( Види: Nathaniel Weyl, Karl Marx; Racist, Arlington House, 1980; John Robison, Proofs of a conspiracy against all the religions and governments of Europe carried on in the secret meetings of free masons, illuminati, and reading societies…, Boston, U.S.A., 1967; Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill).

    Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, илуминатски, бундистички, фабијански и бољшевички баљезгар, који се у најтежим моментима руског и србског народа у Првом светском рату сврстао на страну империјалиста, наших највећих непријатеља. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипмломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).

    Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еугена Гонде у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже:

    „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin,
    Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist
    states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half
    of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of
    Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and
    help its postwar reconstruction…” ( Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles
    Conference, New York, 1981).

    Ради историске истине, ваља рећи да је Лењин путем злочина узурпирао власт у Русији и да му је Плеханов упутио пророчке речи на митингу првог Кадетског корпуса у Петрограду 1917. године:

    „Не сумњам, друже Лењине, да ћете ви отети власт, залити Русију крвљу и натурити јој привремени план. Али ће против вас устати нова сила, ново учење. Мени још није јасно каква ће то бити сила. Само знам да ће она вас збацити а заједно с вама пропашће и социјализам“
    .
    Међу извесним србским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Винстон Черчил, торијевац, масон, фабијанац и илуминатиста. Њему су Срби били главни кривци што је сјајна руска офанзива генерала Брусилова у Галицији 1916. године сломила реакционарну и империјалистичку армију Аустро-Угарске.

    Није тајна да је Черчил био расиста, аустрофил, империјалиста и непријатељ србског народа, што се види и по његовој изјави да су „мрски србски свињари“ изазвали пропаст Аустро-Угарских трупа у Галицији – “Winston Churchill in The Unknown War indicates that, not only were the Austro-Hungarian casualties heavy, but also the abortive attempts to conquer the ‘hated pigfarmers of Serbia’ cost the Austrians their best chance to avoid the destructive Russian invasion of Galicia by winning a decisive battle in the first two months of the great war…“ ( Види: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, стр. 708).

    У овом контексту вредно је указати и на књигу француског публицисте Рајмона Картјеа, која је објављена под насловом “РАТНЕ ТАЈНЕ ОТКРИВЕНЕ НА СУЂЕЊУ У НИРНБЕРГУ”, где дословно стоји:

    “ На то питање одговара један меморандум од 2 априла 1941 године (докуменат 1.017 П.С.). Требало је да Русија буде рашчлањена и подељена на седам држава.

    Немачки гео-политичари, који су давали Хитлеру савете, узимали су најпре у обзир Велику Русију, тј. Централну област чије срце представља Москва. Та област је још у доба првих царева представљала срж и оружје руске моћи, огромну ћелију из које је никао панславизам. Било је неопходно ослабити је. Предвиђене
    су три могућности:

    1) Тотално уништење јеврејско-бољшевичке управе, без настојања да се она замени једном модерном и интелигентном управом;
    2) Економско ослабљење које треба да буде постигнуто конфискацијом складишта, индустриских постројења и транспортних средстава;
    3) Прикључење широких подручја суседним политичким и административним јединицама: Украјини, Белорусији и Донском Базену.

    ‘Белорусија и Дон су, стоји у немачком документу, сиромашне и заостале области. Оне не забрињавају Рајх и зато није штетно оснажити их и повећати под условом да се држе под надзором. Услед тога, Белорусија треба да буде повећана прикључењем области Калињина, а Дон прикључењем области Саратова. Москва ће се наћи тако на двестапедесет километара од границе Велике Русије.’

    Украјини се намеравало дати, у границама могућности, право На аутономни национални живот. Намеравало се да се претвори у економски и политички вазалну државу и укључити је у црноморску унију. Поверила би јој се двострука, часна и поверљива мисија прехрањивати Рајх и константно држати Москву у шаху.
    Друго подручје узимано у обзир био би Кавказ. Његова етничка и језична
    шароликост је огромна. Услед тога, било је лако поделити га на велик број малих суверених државица обједињених магловитом федеративном везом. Међутим, Баку и његова територија богата петролејом требало је да остану, на овај или онај начин, под немачком контролом.

    Од Средње Азије и Туркестана Немци су хтели да начине једну муслиманску државу, која би била савезник и помоћник Великог Рајха. Та држава, стоји у документу 1.017 П.С., пружаће могућност вршења притиска и представљаће евентуалну оперативну базу против Индије.
    Преостале су балтичке области, Остланд, то јест целина територије коју захватају Литванија, Летонија и Естонија. Требало би, стоји у меморандуму, извршити пребацивање знатног дела летонске буржоазије и инфериорних класних група Летоније ка центру Русије. Затим ће се приступити насељавању отпорног становништва немачког порекла. По уклањању непожељних елемената биће могуће
    издвојити белик број колониста од поболшких Немаца. Може се такође предвиђати и насељавање Данаца, Норвежана и Холанђана, па чак – после победничког завршетка рата – и Енглеза. У току једне или двају генерација та нова област немачке колонизације моћи ће бити укључена у Рајх.’

    Немачка победа требало је, дакле, да има за последицу потпуно уништење моћи Словена. Услед тога она је требало да доведе до огромних територијалних измена и џиновских покрета народа. Ни запад Европе није био поштеђен. Немачка би раселила мале државе немачке расе, као Холандију и Данску, у циљу пребацивања њиховог становништва у источне степе. А Енглези сигурно нису ни помишљали на то да им је одређена улога сарадника у експанзији германизма у Литванији Естонији…” ( Види: Рајмон Картје, Ратне тајне откривене на суђењу у Нирнбергу, Београд, 1951, стр. 184-185).

    Од тада па до наших дана, ваља рећи да нема битне разлике у политици према Србима и Русима између Хитлера, Клинтона, Холбрука и гебелсовке Медлин Олбрајт, која као бивши државни секретар САД није сакрила емоције када је говорила да богатства Сибира не припадају само Русији него и Америци… (Види: Madeline Albright, The mighty & the almighty, New York, 2006).

    Тако је мислио и Хитлер. Он је у књизи “Моја Борба” ( Mein kampf), дословно рекао:

    „Ако треба да се заузме нека нова територија у Европи, то треба углавном да иде на рачун Русије. И још једном имала би нова немачка имерија да крене истим путем којим су се кретали Тевтонски витезови, овог пута да стекну земљушта за немачки плуг, помоћу немачког мача, и да тако нацију снабду насушним хлебом“ (Види: Adolf Hitler, Mien Kampf, Munchen, 1936, стр. 742; Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79).

    Хитлер је за остварење освајачких планова у Европи у говору од
    22. августа 1939. године на митингу у Оберсалцбергу цинично подсетио своје специјалне једнице СС-а на турски геноцид над Јерменима, који и њима треба да служи као модел, дословно је рекао:

    “Убијајте без сажаљења, мушкарце, жене и децу… На крају крајева, ко данас више говори о истребљењу Јермена…” – “Adolf Hitler cynically recalled the genocide of the Armenians, wich was to serve as a model for those to come. At a rally with his special units of the S.S. at Obersalzberg on August 22, 1939, Hitler instructed them “to kill without pity, men, women and children… After all, he observed, who speaks any more today of the extermination of the Armenian…” – (Види: Transcript of The Nuremberg Trials as reported in the New York Times, November 24, 1945, – Транскрипти Нирнбешког Суда према извештају New York Times-а od 24. новембра 1945).

    Ради историске истине, Хитлер је јасно одредио циљ напада на Совјетску социјалистичку унију на састанку са Герингом, Кајтелом, Резенбергом и Борманом 16. јула 1941. године, када је дословно рекао:

    „Не може бити говора о стварању војне силе западно од Урала, чак и кад би требало да се боримо 100 година да то створимо. Све балтичке покрајине морају постати делови Рајха. Крим и покрајине око њега (северно од Крима) морају исто тако бити присаједињене Рајху. Предео око Волге као и обладаст Баку, морају исто тако да се присаједине Рајху. Финци захтевају Карелију. Ипак, с обзиром на велика налазишта никла, полуострво Кола мора да се уступи Немачкој…“ (Види: Нирнбешка пресуда, Београд, 1948, стр. 79-80; International Military Tribunal (Nuremberg) – Judgment and Sentences, The American Journal of international Law, January 1947, стр. 172-333).

    Немци су желели и уништење српског народа. Распарчали су етничку територију српског народа и дали је својим савезницима Хрватима, Албанцима, Бугарима и Маџарима. При томе потпуно су поступили по тезама хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, јер им је план био идентичан: разбити српско етничко и историско подручје. Немци су становнике Црне Горе прогласили за посебан народ, у становништву Јужне Србије видели су Бугаре. Немци су у свему
    прихватили хрватску усташку тезу да на подручју тз. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од србске Војводине Немци су хтели да направе нову државу која би се звала “Dunauland”. Немци су Албанцима дали србске историске покрајине Косово и Метохију. То им је дао и Покрајински комитет КПЈ за Србију. Немци су били против краља Петра II и монархије, као и
    председник Фрeнклин Рузвелт и премијер Винстон Черчил. Такође, и Комунистичка Партија Југославије је била је у томе програму доследна у свима конгресним и земаљским коференцијама, резолуцијама и одлукама, да на линији отвореног дефетизма разбије Југославију и српски народ.

    У таквим плановима и намерама, Хитлер је у говору од децембра 1943. године, дословно рекао:

    „Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини ми се паметно да овај народ још посебно охрабљујем у његовим тежњама… Проучите још једном своје предлоге с обзиром на све ово што сам Вам ја данас рекао, па ћемо о томе поново говорити…“ (Види: Herman Neubacher, Sonderauftrag Suedost, 1940/1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten, – Musterschmidt-Verlag, Goettingen, 1956).

    Такође, полазећи од чињенице да Балканско полоуострво граничи са англо-америчким Средоземним морем и да несумњиво има велики стратегијски значај за виталне интересе Сједињенених Америчких Држава и Енглеске.То је између осталих историчара констатовао и проф. Милорад Екмечић у једном чланку, где између осталог стоји:
    „Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).

    Велике силе имају и велике институте на којима се проучавају делекосежни планови и намере њихових виталних интереса. Џан Кенеди, председник САД, колумбусов витез 4 степена, одржао је говор у току 1961. године у којем је нагласио да се Сједињене Америчке Државе „не бране на обали Сан Франциска, него у југо-источној Азији…“ – The basic decision in Southeast Asia is here. We must decide whether to help these countries to the best of our ability or throw in the towel in the area and pull back our defenses to San Francisco and a „Fortress America concept… The battle against Communism must be joined in Southeast Asia…” (Види: The Kennedy years, Newsweek, July 12, 1971).

    Јасно je, да је и Балканско полуострво у виталној интересној сфери Сједињених Амнеричких Држава. Зато су разбили, осакатили и окупирали србски народ. Разбили су и Југославију изнутра и споља у коју су деведесетих година ХХ столећа стигле и окупационе трупе НАТО пакта, да заувек збришу Србе, једини демократски народ са здравим национализмом, који је живео у бившој Југославији, да би заштитили своје империјалистичке и дугорочне корпоративне планове и намере, експлоатацију гаса и нафте из Каспијског залива. Србима су директно и индиректно објавили рат до тоталног истребљења.

    Да поменемо, већи део касписког нафтовода би финансирала америчка влада и њене корпоративне компаније “OVERSЕAS PRIVATE INVESTMENT CORPORATION” and “SOUTH BALKAN DEVELOPMENT INITIATIVE” , као што је пројектовано 1996. године ( Види: Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Пјер-Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).

    Очито је, да између комунистичких и Хитлерових планова и намера, као и данашњих европских и америчких империјалиста у односу на политику према србском и руском народу ни данас нема никакве разлике.

    У комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је чланак у јануару 1941 године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске
    Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског
    интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, стр. 6).

    Више је него очигледно да су реакционарни „руски“ као и „српски“
    комунисти-интернационалисти били на задатку европских и америчких расиста и империјалиста којима су помогли да остваре геостратешке планове и намере, трајно су разбили и осакатили Србе и Русе и лишили супстанце стварајући на њихов рачун нове народе.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s