Ознаке

, , ,

Лутер није био само анти-латин, него и фанатични антисемита. Њемачки философ Карл Јасперс је написао да је нацистички програм предодређен у Мартину Лутеру, који је Јеврејима посветио језиве параграфе. Први велики погром 1938. године, Кристална ноћ  била је описана као почасна операција у част Мартина Лутера поводом 450. годишњице његовог рођења. На изборима 1933. Хитлер се појављивао на плакату гдје су Лутер и кукасти крст постављени заједно

Осам стотина фигура Мартина Лутера на изложби у Витембергу августа 2010. (Фото: Peter Endig/AFP/Getty Images)

(Ел паис, 23. 7. 2017)

Легенда каже да је 31. октобра 1517. августински монах Мартин Лутер (1483-1546) саблажњен срамним догађајима који су се дешавали у Цркви и огорчен због продаје индулгенција на врата храма у Витембергу закуцао 95 теза које су оспoравале власт Рима. Од тог догађаја навршава се 500 година и Њемачка раскошно прославља ову годишњицу. Меркел и Обама су већ одали почасти Лутеру 25. маја на Бранденбуршкој капији, а истог датума је отворена и спектакуларна изложба у Витембергу. Ово, тек, примјера ради, наводимо неке од најзначајнијих догађаја. Од завршетка Другог свјетског рата значајне годишњице из Лутеровог живота (рођење, упокојење, 95 теза, божанско просвјетљење током олује 1505. итд) једва да су имале икаквог значаја. Међутим, сада се све промјенило. Зашто?

Догађај који се десио на вратима цркве у Витембергу оваплоћује митску и ритуалну важност коју је имао Мартин Лутер за некадашње Свето Римско Њемачко Царство. Још одавно се сумња да је Лутер уопште икад закуцао тезе – историјски извори о овом провокативном чину се појављују доста касније, након што се почела глорификовати и мистификовати личност Мартина Лутерa и раскола који је изазвао. Али, иако није тачно, барем је одлично смишљено![1] Чини се, да нам је далеко мање херојски послати поштом – што се највјероватније и десило – протестни текст епископу у Мајнцу. Иако би данас овакав гест (слања поштом) угушио сву театралну помпезност догађаја, у оно доба био је много епскији – јер је сваки човјек 16. вијека знао да је то једини прави начин на који се упућивао позив на двобој нпр. када би један витез јавно увриједио другог и потом га позвао на дуел. На то се морало одговорити, јер у случају изостанка одговора, био би заувијек осрамоћен. У Лутеровој личности има једна компонента „невитешке“ храбрости, која је веома значајна за разумијевање историје Њемачке, и, немојте се изненадити, за историју Шпаније.

Лутерански раскол је манифестација једног политичког проблема, али како је стављен у вјерско поље, у потпуности је заклоњено његово право разумијевање. Преко овог раскола од првог часа изражава се њемачки национализам и због тога је Мартин Лутер прослављан и величан у Њемачкој сваки пут кад се тај национализам појави. Од Другог свјетског рата никакав значајнији начин није прослављана ниједна лутеранска годишњица. Током 1983. без икакве прославе у Њемачкој је прошла петстота годишњица рођења Лутера, а која се тако помпезно прослављала у Бизмарково вријеме. Тако је, на примјер, 10. новембра 1883. сам цар Вилхелм I предводио коњичку параду у част 400 година рођења Мартина Лутера у Ајслебену.

У историји 1883. године Емилио Кастелар[2] пише: „протестантски народи су свечано и свеопште прославили четиристоту годишњицу рођења Лутера“ те „иако се католици и протестанти нису могли договорити о вјерској прослави, усагласили су се да прославе патриоту.“ Још је значајнији коментар који је написао у курзиву: „ Ми Шпанци и католици по рођењу, који нисмо лутеранске вјере и германске расе, можемо без скрупула да прослављамо онога који је започео слободу мисли и науке, и започео модерне револуције, у чијем подвигу смо сломили наше сужањске ланце и прогласили универзалност правде и права.“ Не морамо ићи тако далеко у Витемберг, пак или  читати текстове о спектакуларној изложби. Оно што се сад тамо прича је исто ово што нам је још онда приповједао Кастелар: Лутер – отац вјерске слободе у Европи, Лутер – херој чији је подвиг без премца ослободио овај континент од мрака и ропства. „Сломили смо наше ланце“ каже Кастелар. Лутеру дугујемо ништа мање него „правду и право“ јер је сад сасвим јасно да их ми Шпанци нисмо ни имали. Баш је симпатично тврдити да синови Рима не познају Право, јадници.

Петсто година Лутерове реформе

И наравно, ако Лутер ломи ланце, да ли то значи да су ланци стварно били и да их је неко поставио? Ако нам доноси слободу мисли, да ли то значи да то није постојало и да је слободу неко забрањивао? Нема никакве потребе да се тај уопште именује јер је већ ту, вјечито присутна тамна и злокобна католичка Шпанија. Да би херој Лутер могао постојати, мора да постоји и монструм коме се он супротставља. Ако нема монструма, нема ни хероја. Свако ко данас посјети Витемберг, или било коју од бројних изложби и прослава које се одржавају у Њемачкој, чак иако је Шпанац и католик, заправо посебно ако је Шпанац и католик, не види тамну сценографију која омогућава да се види њемачки сјај. Кад кажем католик, не мислим нужно на вјерника. Вјера је ирелевантна у овом контексту. Мислим на оне који су рођени у једној земљи са католичком културом. Ова њемачка превара је увијек и непрестано требала као најнужнији услов без кога нема њеног раста и величања да Југ Европе и Медитеран буду мрачни и заостали, неморални и декадентни, лијени и лажљиви. Управо је у Лутерово доба придјев welsch – непрезицан географски појам који се односио на југ – почео да значи латински и римски, зао и неморалан.

Ипак, „лутеранска слобода“ не може да издржи неку детаљну и објективну анализу. Почела је тако што је одмах изазвала застрашујући рат, који се назива Рат сељака и који је оставио преко 100 хиљада мртвих на пољима Светог Римског Царства. Зато што су сељаци, заиста, повјеровали у надахнуте Лутерове бесједе и других проповјединка, који су позивали против нагомиланог богатства земљопосједника, иза којих је стајао Рим, као гарант свих неправди. Ово је изазвало такву друштвену побуну, каква се касније у Европи није видјела до Француске револуције. Њемачки принчеви, чија је намјера, у принципу, била успротивити се Цару, нису сматрали да ће се подршка антисистемској борби (против Карла V[3] и католичанства) окренути против њих, али на крају морали су да се супротставе народном устанка гигатнских размјера. Неки од револуционарних проповједника и клирика попут Мицнера, који је назван теологом револуције, остали су до краја вјерни својим принципима и били су погубљени, док је Лутер, ипак, одлучио да преживи. Од почетка 1525. Године, те и након смрти Хутена и Сикингена, двојице вођа револуције, који су га била сакривали, Лутер се ставио у службу њемачких принчева и инспирисао је брутално насиље с којим су њемачки феудални господари угушили ову сељачку побуну: „против хорди убица и лопова умачем своје перо у крв, њихови чланови морају бити удављени, уништени, прободени мачем, јавно или у тајности, као што се убијају бијесни пси.“

Од тада се Лутер преобразио у ватреног браниоца феудалних олигархија, у теолога заосталог феудализма, који је држао Њемачку у сиромаштву и назадовању, које је било превазишло Шпанију и већи дио Југа Европе. Окупација које су вјерским путем извршиле ове олигархије су спријечиле уједињење Њемачке и омогућиле неприродно преживљавање феудалног система у овом дијелу Европе. Готово сви знају да је феудални кметски систем у Русији био на снази све до 19. вијека, али се игнорише да је био на снази, такође, и у Њемачкој, посебно у протестанстским областима. Једна од првих држава које су укинуле кметске законе била је католичка Баварска 1808., док се тај процес није десио све до половине вијека у источним дијеловима (Њемачке). Добро, толико о томе да је Лутер класни и друштвени ослободилац. Сад ћемо да видимо како је Лутер духовни и ментални ослободилац.

Вјерска слобода или слобода мисли (проучавања Библије) су двије лингвистичке иконе приписане Лутеру, а које немају никаквог упоришта у стварности, како прво доказује логика, а потом и историја.

Наводно, слобода мисли значи да сваки хришћанин треба да комуницира директно са Богом преко светог текста, без грешног и неморалног посредника као што су „Римљани“, тако Лутер назива римокатолички клир, иако су они по народности били једнако Швабе као и он. Ако је то тако, одмах постоји једна директна посљедица: нестанак свештенства будући да је непотребно. Докази показују да се то никад није десило јер Лутер није радио на уништењу цркви, него је створио нову цркву. Нити је Лутер престао да буде поп, нити  је смањио њихов број у Светом Римском Царству. Напросто, формирао се нови свештенички слој који је, такође, водио стадо тамо гдје оно треба да иде. Напросто, сада ти пастори служе искључиво локалном феудалцу, (а не неком папи странцу или цару који је, такође, из welsch свијета) и који је онај који свештеницима даје плату. Ако му добро служи, као што је служио Лутер, онда ће и добро живјети. Живјеће заправо и много боље, него што је живио са „Римљанима“, тако је Лутер од саксонског принца као први доказ захвалности примио у власништво свој бивши манастир у Витембергу. То је једна лијепа палата у којој се настанио са својом новом женом, родбином и дјецом. Он је био рођен у једној веома сиромашној породици, и такве раскоши, као августиунски монах, у стварности, никада не би ни имао. Али, овде се нећемо бавити Лутеровим оштрим критикама против раскоши у којој су живјели римокатолички свештеници.

Вјерска слобода је вјероватно најнесрећнији лингвистички тотем Мартина Лутера. Овај израз је без престанка узвикиван наспрам католичког мрачњаштва и његове државе бранитељице Шпаније. Не треба чак много ни размишљати јер одмах се види гдје ће тачно зауставити лутеранска слобода. Да је вјерска слобода икада заиста и постојала, барем теоретски, ваљда би римокатолици или барем неки други протестанти имали права на њу. Ако је један хришћанин слободан да тумачи свети текст, онда је и католичко тумачење једно од могућих и треба бити прихваћено, односно требало би бити прихваћено у оквиру вјерске слободе коју су Лутер и његови сљедбеници проповједали. Ако људска логика, није покварена до сржи, онда је то тако. Међутим, сигурно је да је нови клир направио једну нову варијанту хришћанства која је била једина дозвољена, док су сви остали били прокужени и прогоњени, посебно католици, али такође и анабаптисти, калвинисти, менонити итд.

Међутим, вијек за вјеком, Лутер пролази кроз европску историју имун на истину, дјела и логику. Сваки читалац може да укуца на интернет претраживачу: Лутер вјерска слобода, и увјериће се. Ако то уради на енглеском и њемачком језику, биће забезекнут. Но, и ми једнако можемо повести ову перверзну игру ријечима мало даље и развалити историјске аргументе који су општеприхваћени. Можемо рећи да је вјерска слобода у лутеранском смислу оно што су урадили Исабела Кастиљска и Фердинанд Арагонски у Шпанији (с Јеврејима и муслиманима) тј наредили да сви поданици морају имати исту вјеру као њихови феудални владари. Овај појам познат као cuius regio, eius religio (чија земља, његова вјера) је дао правни основ њемачким принчевима да натјерају масе на својим посједима да постану протестанти, без обзира да ли су то хтјели или не, и не увијек уз помоћ убједљивих и мирних проповједи. Међутим, јасно је да Исабела и Фердинанд не могу да буду оци вјерске слободе, иако су учинили апсолутно исто што и лутерани, али ово је само због тога, као што каже Кастелар, „јер ми нисмо лутерани, нити припадамо њемачкој раси.“

Овде већ морамо да се запитамо, зашто су њемачки принчеви имали тежњу да се преобрате у протестантизам? Ово није тешко објаснити, али као што смо већ горе рекли, морамо се вратити на вјерско поље, на поље моралне супериорности и на горе наведене тотемске појмове које је протестантизам упорно инсистирао да постави у овом крвавом сукобу. Готово једна четвртина свих материјалних добара у Светом Римском Царству промјенила је власника, од конфискација црквене имовине, па до заузимања посједа оних који су напустили протестантске територије јер су одбијали да прихвате насилно превјеравање. Све до Руске револуције, није било такве пљачке у Европи. Но, наравно, то не називамо тако, јер једно је имало теолошку позадину, а ово друго идеолошку, односно у коначници – морално оправдање. Свакако, ово се неће приповједати посјетиоцима велике изложбе у Витембергу!

Лутер није био само анти-латин, него и фанатични антисемита. Њемачки философ Карл Јасперс је написао да је нацистички програм предодређен у Мартину Лутеру, који је Јеврејима посветио језиве параграфе: „Морамо прво подметнути ватру у њихове синагоге и школе, и затим покопати и затрпати смећем све што ватра није узела, тако да нико поново не види ни њихов камен ни пепео.“ Први велики погром 1938. године, Кристална ноћ  била је описана као почасна операција у част Мартина Лутера поводом 450. годишњице његовог рођења. На изборима 1933. Хитлер се појављивао на плакату гдје су Лутер и кукасти крст постављени заједно. Прославе лутеранских догађаја за вријеме нациста су биле спектакуларне. Са скоро истом ревношћу Лутер је надахњивао и оправдавао спаљивање вјештица, које је у Њемачкој иза себе оставило, према Хенингсену, преко 25 хиљада жртава. Овде набрајамо толике хиљаде, милионе мртвих везаних за ову тему, тако да је боље не бројати.

Но, нема се чега стидити. Њемачка без прикривања прославља Лутера јер се тако осјећа добро, јер је Лутер отац њемачког национализма и њемачке цркве и због свега тога има… теолошку индулгенцију. Од како се ујединила, и од како је дошао евро као магични еликсир, Њемачка је у новој фази и без конкуренције остварује неприкосновену хегемонију у Европи. Енглеска се искрцала с европске барке, а Француска није у стању да се суочи са недискутабилном швапском супремацијом. Ни Шпанија, ни Италија чини се не схватају колико је нужно да се супротставе овој хегемонији и просто слиједе ствари као изгубљене, без могућности да превазиђу комплекс инфериорности који је наметнут прије неколико вијекова. Због свега овог долазимо до велике теме које овде извире: а то је морална супериорност насупрот свињарског непротестантског свијета у коме живимо, која се толико узима као апсолутна истина да су многи наши часописи, као у доба Кастелара, са задовољством придружили радосној лутеранској прослави, толико слијепи и толико изгубљени у сопственој инфериорности, како данас, тако и прије стотину година.

Мариа Елвира Рока Бареа

Мариа Елвира Рока Бареа (María Elvira Roca Barea, 1966) је филолог и аутор књиге Imperiofobia y leyenda negra 

Са шпанског превео: Дејан Мачковић


[1] Прим. ДМ: Шпанска изрека.

[2] Прим. ДМ: Политичар писац историчар, предсједник Прве шпанске Републике.

[3] Прим. ДМ: Шпански краљ који је уз помоћ наслеђивања постао њемачки император.

Advertisements