Ознаке

, ,

Милош Милојевић

Са насловне стране овог недељника својевремено су се церили и Хашим Тачи и Насер Орић, кога је могуће основано оптужити да је лично учествовао и/или наређивао убиства цивила. Не сећам се да је медијска пажња која им је пружена наишла на овако снажну осуду

Како револуција политичке коректности гута своју децу

Ако сте заинтересовани да видите како изгледа напад јуришника захваћених хистеријом политичке коректности онда треба да испратите случај насловне стране НИН-а од 20. јула текуће године. Јурнуло је и старо и младо, и власт и опозиција, да брани оне који нису нападнути и да не спомене оне у чију је одбрану (супротно властитим идеолошким опредељењима) стао овај либерални београдски недељник.

Није ово прва медијска хистерија у тзв. „грађанистичком табору“. Један талас наишао је и прошао у мају ове године. Подсећам, тада је Саша Јанковић, некрунисани краљ грађанске опозиције, у јутарњем програму на телевизији Н1 страхујући по свој прилици да му не мазну име политичког покрета рекао водитељки „ако Вам то кажем, мораћу да Вас… пољубим“.

Игром случаја, нисам био у прилици да пратим у „реалном времену“ згражавања, пренемагања и изливе разочарања поводом овог мучког сексистичког насртаја. Живот зна да буде тежак, интернет није радио неколико дана како треба. Но, развој ситуације сам пратио преко средстава јавног информисања, РТС-а и Пинка. О целој ствари потоњи је извештавао толико жестоко да је неупућени посматрач (укључујући и моју маленкост) могао да помисли да је горе споменути Саша Јанковић уживо напаствовао сироту жену.

Срећом по њега, нас и, разуме се, њу – тако нешто се није десило. Умеренији критичари су се ограничили на то да са огорчењем и осећајем моралне надмоћи осуде Јанковића за сексизам. Тако је Удружење новинара Србије на свом интернет сајту објавило коментар новинарке Тамаре Скрозе у коме стоји да је „та ствар изазвала хаос у ФБ редовима“ и то „с добрим разлогом“.

Саша Јанковић на ТВ Н1

Ако са мало мање програмиране острашћености а са мало више разборитости бацимо поглед на ова два, по много чему слична, случаја можемо да дођемо до закључка да је за њих могуће рећи све, само не можемо да су се одиграли са „добрим разлогом“. Јер никаквог доброг разлога нема, нити има икаквог случаја.

Иако сам неретко критичан према ономе што објављује НИН због неумесно навијачких либерално-прозападних позиција које заузима (о чему је опширно писао Слободан Антонић), чини ми се да су овде они двоструке жртве: с једне стране их притиска медијско–политичка кампања у коју су се укључили неки од водећих припадника напредњачког политичког конгломерата, а с друге су ударили Твитер/Фејсбук душебрижници који деле њихове вредносне узусе. И док први део ове офанзиве не изненађује – напредњачки властодршци заиста користе сваку прилику да омаловаже, маргинализују и унизе сваки медиј критичан према њиховој политичкој пракси – други је далеко занимљивији. НИН је, као егземплар истрошених либералских мантри постао жртва испразног, патетичног и празног моралисања, пример како револуција политичке коректности халапљиво прождире своју децу и како се олако лепе гнусне оптужбе – укључујући да је лист омаловажио жртве холокауста.

Осим тога, цео случај илуструје у каквој се конфузији налази морално расуђивање људи који верују да су репрезенти популарно назване „пристојне Србије“: ако неко заиста верује да су људи попут Милана Ћулибрка и Николе Томића хтели да омаловаже страдале у немачким концентрационим логорима онда он заиста има скучену способност да интерпретира стварност. А ако не верује, и опет наступа са овим и оваквим ставовима, и то је врло занимљив маркер социјално–моралних струјања, на шта ћемо се вратити нешто касније.

Шта се заправо десило

Касно послеподне у среду, најављен је нови број недељника НИН. Од четвртка на киосцима, од вечерас код вашег колпортера. Уобичајена реклама, која се понавља из недеље у недељу.

Изненађујућа је била насловна страна. На њој је црно–бела фотографија капије концентрационог логора са злокобник натписом „Arbeit Macht Frei“. Изнад слике је тема на коју се односи и слика: Тајни уговори и јавна брука а испод наслов „Радни логор Србија“. Повод за овај темат су недавни штрајкови у више предузећа широм Србије и посебно ситуација у крагујевачком Фијату која је имала највећег одјека међу владајућим политичарима и медијским посленицима.

Спорна насловна страна НИН-а

Указивано је како штрајк радника угрожава и плаши стране инвеститоре (што је изјавио, између осталих и социјалиста Ивица Дачић), како су радници неодговорни и како им мањка патриотизма. Мало је недостајало да чујемо како је реч о поткупљеним битангама који судбину целе државе доводе у питање због неколико хиљада динара личног дохотка.

Као добра илустрација положаја радничке класе у Србији може да послужи и вест из руководства кинеске компаније Хестил, у чијем власништву је смедеревска железара. Како преноси Данас, управа је тражила од Владе Републике Србије да измени радно законодавство и да омогући лакше отпуштање и већу доступност радницима. Хестилу, пише даље, није спорна висина личног дохотка само ако би менаџмент могао да оптерети раднике додатним обавезама.

Сви ови догађаји били су повод да НИН употреби једну снажну метафору обесправљености и понижености, као и метафору цинизма моћних према униженима, да илуструје у каквом се положају налазе српски радници.

Реакције властодржаца биле су потпуно предвидљиве. Председавајући Народне Скупштине Маја Гојковић рекла је како „насловна страница заслужује осуду сваког нормалног и пристојног грађанина Србије“ (па и ње? – примедба аутора). Главни скупштински говорник напредњака Александар Мартиновић надовезао се оштрије: „Рођену државу у којој живиш, деца ти живе, примаш плату, поредиш са Аушвицом, ћутиш на умрлице живих људи. То је врхунац лицемерја у којој се дави такозвана демократска еманципована Србија.“ Ни Зорана Михајловић није крила своју горчину, као ни констернирани Ивица Дачић.

Као што рекосмо, и са друге стране политичко–идејног спектра реакције нису биле нимало благе. На сајту Цензоловка објављен је коментар новинарке Антонеле Риха. Риха се пита шта су читаоци помислили када су видели насловну страну са споменутим натписом.

Занемаримо историјску педантерију – на пример ауторкину тврдњу да је „радни логор“ још један еуфемизам за масовно убијање, коришћен од Аушвица до Јасеновца не би ли прикрио стварни циљ – „коначно решење“ расистичке идеологије“. Историографијско изучавање холокауста је превише сложена и разграната дисциплина да би се могла адекватно приказати на неколико страница текста (многи су покушали ових дана то да изведу уз помоћ далеко мање словних знакова, резултати су очекивано тежак подбачај). Суштина њеног става јесте да је НИН прибегао таблоидној насловној страници да би повећао тираж, да уредништво није било спремно да стане иза своје одлуке већ се извињавало читаоцима који су се може бити нашли увређени.

У чему је проблем?           

О целој контроверзи се брзо огласио и колегијум НИН-а. Милан Ћулибрк је упутио извињење јавности: „Апсолутно нам није била намера да увредимо жртве холокауста, већ искључиво да критикујемо Владу Србије за непоштовање важећих закона о раду и штрајку, које је сама предложила. Свеједно, очито је да постоје читаоци које је повредила провокативна илустрација на насловној страни и њима се извињавамо“.

Објашњење/извињење НИН-а

Проблем за овим извињењем је што глодур НИН-а не каже за шта се тачно извињава. Да ли зато што верује да је уредништво урадило нешто лоше или зато што се одређен број људи можда нашао увређен? Ако је ово прво онда је то требало недвосмислено подвући. Ако је ово друго, онда је реч о збиља великом проблему: психолошко стање увређености код неке групе не би требало да буде извориште посрамљености, барем не код једног медијског посленика. По мом суду то је најмучнији утисак ове контроверзе: главни уредник се извињава неименованим особама а притом је вероватно и он свестан да нема због чега! Да хистерија политичке коректности нема тако злокобну снагу, Ћулибрк би могао да каже нешто попут: „Жао нам је ако се неко нашао увређен нашом насловном страном, за тако нешто нема разлога. Само би крајње цинично и злонамерно тумачење наше насловне странице могло да сугерише да је реч о порицању или омаловажавању жртава холокауста.“

Наравно, да је оваква изјава у српском јавном простору готово немогућа – пошто је увређеност једино на шта се морални језик ослања, онда се тој увређености мора подилазити, како би се остало у пристојном друштву.

Драгослав Дедовић је у опсежном коментару, објављеном и на сајту НИН-а и на сајту Цензоловка отишао, најдаље у оптужбама. Према његовим речима НИН је паролу „рад ослобађа“ претворио у „ружну паланачку досетку“. Дедовић пише да „ако је Србија године 2017. концлагер (правопис изворан, прим. М.М), онда је аутор те „метафоре“, хтео он то или не, постао близак Тису Кристоферсону који је 1973. написао озлоглашену брошуру „Лаж Аушвица““. Закључује да „насловница НИН-а, хоћеш-нећеш, такође доводи у питање сигуларитет Холокауста“ (правопис изворан, прим. М.М).

Заиста бисмо морали да се потрудимо да пронађемо грозније извртање чињеница, замену теза и бесрамнији низ оптужби од оних које је Дедовић изрекао! Никоме није пало на памет да је Србија 2017. концлогор. Она то није ни у једног упоредивом смислу. Идеја насловне илустрације, како је разумем, јесте да укаже на сурову циничност којом власт приступа радницима у Србији. Метафора је оштра и контроверзна, али је зато убојито жестока!

Хтели-не хтели, нацистичка историја нам је оставила један фонд визуелних симбола, остатака материјалне културе, парола, израза који су дубоко продрли у оно што бисмо могли назвати „Западном културом“. Када неки медиј објави карикатуру турског председника Реџепа Ердогана са хитлеровски стилизованим брчићима нико не помисли да је Ердоган Хитлер и да намерава да отпочне нови светски рат (што не може све и да хоће), већ је то визуелно упечатљиво указивање да је у питању један ауторитарни режим. Ако једна оваква илустрација озбиљно наруши сећање на немачке жртве у Другом светском рату (а Дедовић каже да хоће), онда постоји неки фундаменталан проблем у таквој култури сећања.

Међутим, најзлокобније у Дедовићевом коментару је што аналогијом између НИН-а и Тиса Кристоферсона он делегитимизује у јавној сфери читав низ питања која представљају легитимно истраживачко (и дебатно поље) у историографији о холокаусту. Каже Дедовић да „порицатељи холокауста“ релативизују овај злочин указивањем да није реч о јединственом догађају већ да су се масовна смакнућа дешавала и другде и у друга времена. Не улазећи у ову сложену тему, указујем само да је и један Раул Хилберг, истакнути историчар страдања европских Јевреја, избегавао термин „холокауст“ не желећи да се страдање Јевреја издвоји из историјских околности, и да се на тај начин онемогући разумевање узрока који су до тог страдања довели. Мало је тема из тумачења историје холокауста која оштро не дели историчаре – а ипак њих нико због тога не означава порицатељима или банализаторима холокауста. Јер они то нису. Као што то није ни уредништво НИН-а.

И на крају, подсећам читаоце, да су се са насловне стране овог недељника својевремено церили и Хашим Тачи и Насер Орић, кога је могуће основано оптужити да је лично учествовао и/или наређивао убиства цивила. Не сећам се да је медијска пажња која им је пружена наишла на овако снажну осуду? Чудно је онда да је једна капија, успела да генерише толики бес јавности. Јер капије, познато је, не убијају, колико год злокобне биле поруке које су на њима исписане.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements