Душан Ковачев: Књижевно сведочанство Младена Маркова о изразу „паор“

Младен Марков

Да читају, Војвођанске незналице би могле сазнати какав је смисао израз паор имао у Јужном Банату. Младен Марков је сачувао књижевно сведочанство о том изразу, забележивши га у роману „Истеривање Бога“ из 1984. г. Велики банатски књижевник родом из Самоша био је дописни члан илегалне ВАНУ коју су покушали да створе аутономаши, па је тиме сведочанство Младена Маркова од посебне важности пре свега за њих.

Нико више не зна о другом да говори.
Ни да пита, ни да мисли.
Младен Марков

Потомци бивших милитара, никад нису постали кметови. Многи потичу изсредњег и северног Баната, од предака који нису хтели да буду становници провинцијала, баш зато што нису хтели да постану паори. Познавали су они добро израз паор, али је контекст његове употребе био нешто другачији, везан за суревњивост провинцијала и границе, сељака и грађана, то јест паора и варошана, како их је банатски Балзак иронично разликовао.

Тема Марковљевог романа „Истеривање Бога“ је насиље над локалном средином при успостављању комунистичке власти од јесени 1944. до 1948. г. Радња се одвија се у селу Конак, истом оном селу у којег су се по поразу Аустро-угарске доселили преци данашњег лидера војвођанског аутономаштва.

Други део романа Младена Маркова „Истеривање Бога“ из 1984. године.

Израз паор се појаљује наглашено тек у другом делу романа, при опису спровођења ратара ухапшених због неизмирене обавезе предаје пољопривредних производа властима. Такве несрећнике је народ звао „житарима“. Тек када их понижене и везане спроводе кроз варош као „кулаке“, ратари јужног Баната о себи почињу да размишљају као о паорима. Улазећи у варош, одмах се сећају предности варошког над сеоским начином живота: „Како год окренеш, паорски је живот опак, прљав, а варошки чиста божја вересија“.

Употреба израза паор је у овом трагичном роману најава појаве дубоког осећаја страха који лични интегритет ратара уздрмава из темеља. Марков сведочи о ислеђивању којег нова власт спроводи над „житарима“ у вароши. Насиље власти у селу није могло да нашкоди личном интегритету сељака Тарајића. Чак ни батине његово лично достојанство нису уздрмале. Међутим, отргнут од родног села, у вароши му нелагоду изазива већ прозивање по презимену.

Већ први поглед Трлајићев поглед у очи непознатог униформисаног иследника рађа у његовој души страх који напредује: „Сад га већ спопаде страх. Неразјашњив, безразложни, али страх“ (…) „Хвата га све већи страх и некако паралише удове више него на почетку“ (…) „Више је наслутио него што је потпуно схватио да су његова кола суноврата почела да се котрљају низбрдо. Појмио је то пре неком далеком слутњом која се испољавала у безразложном страху пре него целим бићем“.

Дан пре него штоје преминуо, у интервјуу за НИН, Младен Марков је поручио: „Знају банатски паори на каквом су тлу, али их је немогуће разуверити да им неко са државног врха не пркоси намерно – па свако писмен види да треба очистити све ове километре дивних канала који су ту већ трећи век, још од Марије Терезије, да ова земља једину шансу има у пољопривреди, па што им онда одвлаче децу да им служе у мегалополисима?“

Подсетимо се: Чије партијско лено су постале ЈВП Воде Војводине у доба кад су се наши канали претворики у баруштине? Ко је распродао багере који су требали да их чисте и ко је наше новце трошио на запошљавање партијаша уместо на чишћење и одржавање канала нашег завичаја? Нису ли то управо они који су делили нашим ратарима налепнице за самоетикетирање на којима је писало: „И ја сам паор!“?

„Житари“ – класни непријатељи на принудном раду граде пут ка Албанији. Фото: Драгољуб Бадрљица.

Изворник текста: Петровград.орг

Опрема текста: Душан Ковачев

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Треба бити начисто са значењем речи “паор“. Моја мати је била пречанка, банаћанка, рођена крајем XIX века и ту реч је употребљавала у њеном основном значењу: “земљорадник“ – и ништа више. За српски језик, “паор“ је туђица – настала у пречанским крајевима, насељеним добрим делом и Немцима, и под утицајем немачког језика, бастардизацијом њихове речи “Bauer” (опет: земљорадник). Од њих су Срби учили тадашње напредне земљорадничке методе, па се и та реч у мало измењеном облику „прилепила“. У Холандији, где дугоооо живим то је “Boer” (изговара се као “Бур“) – значење исто и конотација зависно од контекста у коме се употребљава је углавном почасна: земљорадници су веома поштована професија! У вашој, садашњој, Војводини,одакле сте – на вашу срамоту и штету протерали немачке паоре, она је добила и политички призвук, како видим – и то је наравно гадно кад је “аутономаши“- који су најчешће потомци Титових путника из возова без возног реда злоупотребавају. Али – све се плаћа…

    Свиђа ми се

  2. Поштовани коментаторе. Нисти смо „протерали немачке паоре“, нити смо им „ми на своју штету“ учинили икакво зло, па нисмо обавезни да плаћамо то што је неко смислио да их исели у Немачку. Нити су они били Немци, већ дунавске Швабе. Оно што су немци урадили у Србији и штету коју су изазвали никад нису накнадили.

    Уосталом, прочитајте о чему се ради:
    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/aleksandar-vucic-u-backom-jarku-proglasio-nemce-domacinima-srbije/

    Уз дужно поштовање према вашоје мајци која је рођена почетком претходног века, о смислу, значењу и употреби израза паор обавестите се из радова српских књижевника, публициста, историчара и етнолога прошлог и претпрошог века.

    Свиђа ми се

  3. @Душан Ковачев- Рашчланимо Вашу реакцију. Кажете:
    1. „Нисти смо „протерали немачке паоре“, нити смо им „ми на своју штету“ учинили икакво зло, па нисмо обавезни да плаћамо то што је неко смислио да их исели у Немачку…“. Сувише буквално размишљате. Сигурно под “ви“ нисам подразумевао народ, него ваше послератне власти (против којих није било никакавих побуна).
    2. То јесте било на општу (вашу) штету, јер они Немци (Швабе) који су имали разлога да се плаше су се на време евакуисали, а остали су они који су веровали да им не прети опасност, јер углавном и нису били ЛИЧНО ни за шта криви. А било је то на вашу општу штету, јер су то били способни паори, добри домаћини који би – да су остали, још како доприносили друштву и држави далеко више него титовски башибозук из “возова без возног реда“, који вас је после тога зајашио – а њихови потомци вас и даље јашу (под претпоставком да сте Ви потомак изворних “пречана“).
    3. “Неко“ није смислио да их “само“ исели – него их је прво под нељудским условима сабио у концентрационе логоре, у којима их је много помрло. Исељавање је уследило доста позније.
    4. Што се обавезе плаћања тиче – или не, о томе нисам ни реч казао…
    Сада ово – кажете: “Нити су они били Немци, већ дунавске Швабе. Оно што су немци урадили у Србији и штету коју су изазвали никад нису накнадили“. Занимљиво и врло пикантно… јер:
    1. По вама, дакле, дунавске Швабе нису Немци, него ваљда Патагонци, или Ескими? Ако већ тако (потпуно искривљено) размишљате – па, какву онда они везу имају са штетом и оним што су Немци урадили у Србији? Саберите се мало…
    Даље: Оно што наводите о Вучићевим речима нема тотално никакве везе са мојим коментаром.
    Коначно: етимолошки сам потпуно у праву, јер обрни-окрени, српска реч “паор“ јесте настала на основу бастардизације немачке речи “Bauer”, и обе у основи значе само једно: “пољопривредник (сељак, ратар, тежак….“). Остала изведена значења – на страну.
    Напомена: Немам апсолутно никакаву везу ни са Немцима, ни са “дунавским Швабама“, а ни са Патагонцима или Ескимима.

    Свиђа ми се

  4. Етимолошки сте у праву и то не спорим нити сам спорио. Говорим о смислу и значењу тог израза у српском језику о чему постоје књижевна сведочанства. „Башибозук `возова вез возног реда`“ (како Ви пиштете) су огромном већином били пристојни људи, погорелци, досељени овде вољом власти а не својом вољом. Страховито су страдали од нациста и њихових помагача.

    Није било комуниста само међу колонистима, било их је једнако и међу староседеоцима.

    „Пречани“ је термин који се тек од недавно употребљава, захваљујући раду Дејана Микавице.

    Нисам рекао да су дунавске Швабе „Патагонци“ нити „Ескими“. Не будите малициозни. Немачком народносном групом су се прогласили тек уочи Другог светског рата, ступивши у Културбунд из којег су оружано напали сопствену државу.

    Не спорим да су у логорима под контролом војске често били у нељудским условима. Били су гладни, али у то доба је био гладан сав народ. Освете је било. Међутим, у тим логорима их нико није масовно стрељао, гушио отровним плином, спаљивао у крематоријумима или бацачима пламена, нико над њима није вршио медицинске експерименте, није правио од њих сапун, нити их сматрао „нижом расом“. Чак ни комунисти нису вршили одмазде стрељајући их 100:1.

    Репатријација дунавских Шваба у Немачку као Немаца је плод договора трију великих сила, заснована на одлуци САД, Брианије и СССР, у складу с Потсдамским договором и Париским споразумима. Оперативно је спровођена условљавањем немачке владе Конрада Аденауера после Другог светског рата. Дакле, чак ни комунистички режим није протеривао ово становништво својом вољом.

    Нисам постављао питање о Вашим везама са Немцима и не знам зашто потежете то питање, као ни зашто потежете питање јесам „заиста“ потомак „извворних `пречана`“. То сматрам неумесним.

    Свиђа ми се

  5. Кад се говори о паорима, не треба заобићи подунавске Швабе – изузетно вредне и организоване фармере који су населили Банат, спустивши се низ Дунав.

    Недавно је у селу Бачки Јарак подигнут споменик страдалим подунавским Швабама (нашим грађанима немачког порекла, фолксдојчерима). Крајем Другог св. рата село Бачки Јарак је претворено у концлогор који је постојао од 2 дец 1944 до 17 апр 1946. За тих 17 месеци у њему је умрло око 7 000 особа, углавном цивила, жена и деце – од глади, болести и злостављања.

    Споменик је у облику великог мермерног крста са натписом :
    „Овај споменик чува сећање на наше суграђане, подунавске Швабе, који су у логору за интернирање у Бачком Јарку страдали и нашли овде вечни мир. Нека почивају у миру, ми их нећемо заборавити“.

    Сви мртви имају право на споменик. Немци воде рачуна о својим страдалницима и труде се да им свуда поставе и одржавају споменике. Ако хоћемо да наши страдалници имају достојне споменике, морамо то омогућити и другима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s