Ознаке

, ,

За разлику од председнице владе, не „поштујем“ „пријатељство“ с Русијом, заправо с Путиновом диктатуром. Царистичка Русија нас је увукла у Први светски рат. Бољшевичка у комунизам. Стаљинистичка у политичко-емотивну патологију која се преноси генерацијама.

Никола Самарџић

Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети. „Пријатељство“ скупо плаћамо, предајом енергетских ресурса, и слуђивањем јавности која се, као и руска, исушује одливом мозгова: како „расте“ извоз у Русију, како ће неки Борат да „пусти“ ФИАТ, дугови Србијагаса, итд. Неподношљиво је лупетање о духовној „блискости“ два опустошена народа. Русија не зна како да се избори са својом величином, док Србија скапава у фрустрацији изгубљених граница и пропалих шанси, који никад нису постојале. У односу на подложност Путину, који једва да нас хоће, и не зна куд би с нама, осим да тргује нашом глупошћу и несрећом, „деведесете“ су биле величанствене: ратовали смо за „велику Србију“, нисмо бирали средства, избрукали смо се и (привремено) пропали, издали смо Југославију (коју није хтео ни Тито, осим као скупину личних функција и привилегија), али смо очували интегритет, у свим наказним облицима у којима се тумачио и реализовао.

Калининград је руска енклава на Балтику, до 2016. економска област с развијеном високотехнолошком индустријом, али су санкције ЕУ наједном зауставиле иначе интензиван економски раст. Њени потенцијали остали су остали изузетни, и њима Србија, потенцијална балканска руска енклава, никад неће располагати. Подвлачење под европске санкције Путиновом режиму бесмислено је и у светлости искуства са европским санкцијама из 1991. које су опустошиле српску економију. Партнерство с Мађарском и њеним кокетирањем с Путином опомиње да је Орбан занемарио наслеђе револуције из 1956, које је невидљиво и у мађарско-српској билатерали. Не могу да предвидим све последице таквих одлука, ни за Србију, а нарочито не за Мађарску, чије би нам доследно европско опредељење помогло више од овог лутања у магли, гуске да не помињем.

„Ослонац“ на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала, враћа нас у некултуру Агитпропа, и оставља на периферијама развијених система. Супротно најавама, и срећом, председница српске владе почела је да води политику, али не верујем да је амбасадор Чепурин, чепркајући по нашој спољној политици, објаснио зашто његова влада малтретира припаднике дела популације коју она, на понос и бенефит Србије, отворено заступа, зашто прогони, хапси и убија проевропске опозиционаре и новине. Пред овим јадом од српске опозиције, изузетно поштујем отпор диктатури руских либералних снага и мислеће јавности. И јасна ми је, ако некоме у Влади није, дилема ЕУ или Русија: демократија или тиранија, слободна економија или енергетска аутархија, интеграција или изолација. Наш тренутни избор је, да ли ћемо бити једнаки европској или руској сиротињи. Ако ни то није јасно, питајте ове мигранте, на коју ће страну они.

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Данас, 7. 7. 2017)

Advertisements