Ознаке

,

Без икакве осуде, већ са жалом, можемо посвједочити да живимо у времену које би могли назвати по реченици што бјеше изговорена испред бање Витезде: „Господе, немам човјека“… Тужно је што се у општој клими која влада намећу изокренуте вриједности;  да је лагање добро јер те може помакнути ближе циљевима материјалне природе. Сентенца која се често користи у нашем сленгу „Снашао се“ прећутно одобрава сваку врсту преваре, злочина, гажење преко лешева јер статусни симболи у виду аутомобила, станова, гардеробе…

Као што можемо видјети кроз литературу која је дошла до нас писци, хроничари и др. за своје вријеме често наводе да је најтеже од кад је постао свијет. Још када се то гледа кроз религиозну призму та се времена називају апокалиптична, па се кроз анализу дешавања најчешће долази до закључка да је крај ту близу, пред вратима. Ово се може објаснити  и са субјективним осјећајем свакога човјека, јер ваистину послије смрти овај свијет завршава своју мисију из перспективе преминулог, а човјек доживљава својеврсну апокалипсу. Наравно, то је само једно објашњење и не мора да буде пресудно. У самом Светом писму стоји да већ живимо задња времена, да је отпочело  финално одбројавање. Опет, у истој светој књизи налазимо објашњење од самог Господа шта ће све претходити крају. Информација о тачном или приближно тачном датуму  славног другог доласка Господњег није подијељена нити са анђелима нити са људима.

Оно што је дефинитивни показатељ лоших времена је недостатак љубави, саосјећања и милосрђа. У православном неписаном предању душа послије смрти да би стигла до самог Господа мора проћи 30 митарстава или царина на којима се износе докази о животу човјековом у разним аспектима. Постоје митарства за лаж, убиство, крађу… Каже се да је потоња царина везана за дјела милосрђа.

У Јеванђељу и касније у светоотачкој литератури милосрђе је изузетно апострофирано, и оно покрива мноштво људских грехова. У Старом завјету Господ децидирано говори Израиљцима: „Милост хоћу а не жртвоприношење“.

Невјерујућим људима и атеистима грозно звуче ријечи да је болест Божија посјета. Одмах би, како је и обичај нас незахвалних људи, оптужили Господа за наше недаће и суровост коју Он примјењује према нама. Сјетимо се, кад нам се деси нешто лоше, колико смо пута узвикнули „Боже што сам ти ја згријешио па да ме овако кажњаваш“. Из самог тог усклика се види наша исповједна позиција – у шта и како ми то вјерујемо.

Први дио реченице исповједа нашу непогрешивост, отуда велико чуђење у отвореном питању Творцу, те аутоматско прање руку од наше одговорности.

„Почетак мудрости је страх Господњи“ – збори Св. Писмо, али у овој нашој реченици не примјећујемо тај почетак мудрости. Прихватити Господа као нелажног и праведног судију, прихватање Њега као апсолута и чињеницу да „правда Божија држи села и градове“ јако је тешко за модерног човјека. Од најранијих дана, од самог образовног система па до банализације која му се нуди кроз медије, стилове живота и кроз саме људске односе човјеку се сервира нешто потпуно другачије.  У нашој реченици имамо страх, али не онај који нас приводи мудрости, већ имамо страх од једног тиранина чији је суд потпуно неправедан јер: „Што ти згријеших  те ме овако кажњаваш“? Ем што је неправедна, већ је казна и неадекватна „јер нисам крив а ти ме оволико нагрди“.

Овакав став и исповједање није ексклузивно везано за невјерујуће људе, баш напротив.  Тако да не можемо категоризовати људе по том критеријуму, пошто нам је свима било да смо Ескими, Африканци, муслимани, хришћани, црнци, бијелци у самоме срцу усађен морални закон. Савјест нам непогрешиво говори шта је добро и шта је зло.

Узели смо за примјер болест као Божију посјету. У уму вјернога човјека можда неће у датом тренутку бити јасно због чега се  то догодило. Али исто тако ће се сјетити да Бог промишља о свакоме човјеку на овој планети и да је често (али не и увијек) Његов промисао недокучив за обичан људски ум. Некад су потребне године, некада трен, а некада није довољан ни цијели живот да се схвати.

Да ли смо се запитали: Попуштајући болест на нас, можда је Господ спријечио неко веће зло? Да ли нас Господ овом болешћу коју је допустио да нас погоди чисти од лоших поступака, мисли и жеља? Лежећи у болници са другим људима, дјелећи заједничку муку, наше срце постаје мекше, пријемчивије за туђу муку и бол, па и ми саосјећамо са болнима и ватрено молимо Господа Исуса Христа да излијечи и њих и нас? Можда је ова болест упозорење да од сада боље чувамо  оно што добисмо на дар – живот? Ова нас мука научи да будемо стрпљивији, захвалнији, милостивији?

Бог је дао човјеку потпуну слободу, и самим тим Он не управља човјековим животом по принципу аутомата или робота, јер да је тако сасвим би на мјесту била наша горња реплика o неправедном кажњавању.

То погрешно вјеровање који се човјеку намеће у форми „судбине“ и не схватајући ријечи „да човјека вара и мами сопствена жеља“ и да „Бог не куша никог“ брка наше лончиће те на оптуженичку клупу стављамо Бога, судбину, „живот проклети“… У нашем суду нема милостивости јер полазимо од премисе да смо ми чисти и оправдани и да је несрећа која нас је снашла сурова казна, потпуно незаслужена, лишена сваког промисла и лишена добра у крајњој инстанци.

Постоје примјери када човјек ваистину страда на правди Бога, али како и то да схватимо, ако не вјерујемо у Божији промисао и да је Господ творац свакога добра?

„Ево Петар ни мрава није згазио, а погледај шта му се десило“ – небројено пута смо тако нешто чули. Лишени исправне вјере и расуђивања овај нас други примјер баца у потпуно разочарање, у неким приликама и у очај те ми на оптуженичку клупу опет изводимо Творца пребацујући му да уништава добре људе. Због овакве замјене теза да се мало сувопарно изразим, Господ нам је дао лијек у виду књиге. Књига о Јову нам кристално јасно предочава демонску замку, мишљења „пријатеља“, став „најближих“ и Божију правду. Зашто те књиге нема у образовном систему? Ех, па те књиге нема ни у новим, блиставим рукотвореним храмовима који преплавише земљу…

Без икакве осуде, већ са жалом, можемо посвједочити да живимо у времену које би могли назвати по реченици што бјеше изговорена испред бање Витезде: „Господе, немам човјека“… Тужно је што се у општој клими која влада намећу изокренуте вриједности;  да је лагање добро јер те може помакнути ближе циљевима материјалне природе. Сентенца која се често користи у нашем сленгу „Снашао се“ прећутно одобрава сваку врсту преваре, злочина, гажење преко лешева јер статусни симболи у виду аутомобила, станова, гардеробе… доказују оправданост таквог дјеловања. Ситуациона етика је прихватљива, пожељна и намеће се као стандард у друштву у којем живимо. Она излази и из црквених олтара па се домови молитве претворише у домове трговине.

Као друштвена норма намеће се и „истанчана себичност“ да би се уништила саборност, те се човјек помоћу самољубља доводи у ропско стање, и гле он због тога бива сретан, не схватајући да су га везали сопственом вољом.

Зло је заиста заузело водеће мјесто, лица нам постају камена и неосјетљива, док смрт коси неуморно. Довољно је погледати статистику саобраћајних удеса, само то је довољно да се сваки иоле здравомислећи човјек најежи и упита шта се ово дешава. Многи од нас се скривају иза оне тако баналне, давно прочитане, али увијек актуелне „утјехе“: „Добро је, нисам ја“, „Ма, неће се мени то десити“ док истовремено призивамо ту исту смрт, проклињемо ближњег, мислима га бијемо, черечимо, убијамо… Да ли спомињати абортусе и друге видове насилне смрти који нас окружују? У Црној Гори се дешава нешто чега никада није било, почели су људи умирати у Острошкој светињи, тамо гдје су слијепи прогледали, болесни се излијечили, људи падали са литица и преживљавали, тамо гдје је живот побијеђивао смрт… Да ли ћемо се запитати, замислити?

Добро постоји, иако се протјерује из друштва, образовања, медија, људских одношаја… Оно крвари али није поклекло, бије битку против зла у људским срцима. Због чистог срца можда једног у милијарду ова планета дише и живи.

Како би лијепо било да поред тог једног стане још неко од нас.

А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова.
У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.
Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.
А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш?
Одговори му болесник: Господе, немам човјека да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе прије мене.
Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи!
И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше…
Блага вијест, Јован 5.1-5.9

(Народно.ме, 1. 7. 2017)

Advertisements