Ђакон Ненад Илић: Стратегија даждевњака

Уместо да очајавамо због слабости институција од којих очекујемо помоћ, да би се заиста покушало нешто у борби против корумпираног и болесног система можда може да се пође и путем који бисмо могли да назовемо „стратегијом даждевњака“

Једноставан модел за дизање неоружаног устанка у условима тихе окупације. За искористити, за бацити, за дорадити – или просто заменити бољим. Може и за ништа од свега тога.

Осећамо се беспомоћно.

Бавимо се многим стварима, а ни једну не успевамо да решимо.

Постајемо све информисанији а све нам је теже да било шта променимо.

Очајавамо због стања у земљи а немоћни смо да ишта поправимо.

Друштвене мреже нам помажу углавном само да ублажимо сопствену фрустрацију, по цену да нам виртуални живот све више замењује реалност.

Уместо да очајавамо због слабости институција од којих очекујемо помоћ, да би се заиста покушало нешто у борби против корумпираног и болесног система можда може да се пође и путем који бисмо могли да назовемо „стратегијом даждевњака“.

Кад се жели промена лошег стања у земљи размишља се или о прављењу неке нове партије или о, обојеним револуцијама, или о насилној промени коју срећом није лако организовати и не постоји за њу ни расположење код нормалних људи а ни групација или институција која би могла да је поведе.

Да би до промене дошло, незадовољни људи морају да се некако окупе и организују.

Тајно удруживање је стара делатност али у нашим специфичним условима са модификованим остацима служби безбедности наслеђених из комунистичких времена и урођеној склоности нашег народа да се игра „балканских шпијуна“, такво удруживање нема велике шансе.

Онима са довољно новца и моћи који би могли тајно да се удруже и који се иначе и удружују поводом увећавања личне користи не пада на памет да мењају нешто у чему су заузели добре позиције.

Уместо тајног удруживања, могу се искористити и легални методи типа удружења грађана, који не морају увек бити и формализовани.

Групе грађана могу се окупљати и окупљају се повремено поводом решавања одређених конкретних проблема и то нико не сматра нелегалним и претерано опасним по систем.

Искусни властодршци рачунају на ограниченост сваког таквог окупљања које интересује само неки мањи или мало већи сегмент иначе пасивног друштва, тако да такво груписање не изазива посебну пажњу и труд власти да га растури. Ретко има ту и неких резултата незадовољника, па све заједно служи само као још један вентил за издувавање опаснијих провала народног незадовољства.

Деру се људи, буне, пишу петиције – па на крају или се деси неки мањи уступак или се све растури. Појела маца.

Ми Срби смо иначе склони да се петљамо у више ствари одједном. Сви смо потенцијални стратези, тренери, разумемо се у све и свашта, али обично површно и баш тако да нам то онемогућава да се позабавимо једном конкретном ствари, ако нам она није задата као наш посао или нешто друго што не тражи нашу слободну одлуку.

Кључни обрт у „стратегији даждевњака“ састоји се у томе да свако у маси онога што га притиска изабере једно конкретно питање, тему, проблем и да нађе неколико људи којима је тај проблем такође најбитнији. Колико год проблем био локалне природе, искрено окупљање са жељом да се он реши има потенцијал. Обично тај потенцијал страда због тога што људи немају превише наде да ће тај проблем у корумпираном друштву, оптерећеном са много већих проблема, моћи да се реши. И сем кад се вођења дохвати неко са пуно енергије, ентузијазма и слободног времена, решавање проблема не оде далеко. Заједничка енергија спласне већ при почетку замишљене акције.

У „стратегији даждевњака“ група која се бави својим, једним проблемом бира друге групе које се баве само једним проблемом, ако им се проблеми тих других група чини колико-толико смисленим и да би и они требало да се реши. И даље се група бави само својим, једним проблемом – али улази у повезаност са другим групама „једног проблема“ и позајмљује своје гласове тим групама као што и оне стратешки позајмљују своје гласове њој. Тако група која се бави на пример очувањем парка у свом кварту престаје да буде изолована. Постаје део мреже у којој су и група родитеља која се бори за ограничење уплива ЛГБТ организација на образовни систем, групе која се бори за решавање неког еколошког проблема. Ниједна група не соли памет другој групи нити улази у расправу о „ситним цревцима“ што је иначе овде специјалност.

Групе слободно бирају друге групе с којима ће се умрежити, с тим да се подразумева да им је у интересу да се повежу са највећим бројем група – свим оним чија тема им није страна. Довољно је да чланови групе мисле да има смисла да се и то питање друге групе, које није њихово изворно, реши. Добра вежба у солидарности која је заправо интересно покренута. Појединци могу бити чланови више група. То им, с обзиром да су групе основни субјекат у целој активности, не доноси никакву „политичку“ предност осим што одговарају на више својих потреба.

Као јарке пеге на даждевњаку – групе су одвојене али повезане заједничком стратегијом и стратешким циљевима.

Друштвене мреже на којима често велики део енергије трошимо узалуд могу да постану веома корисне, скоро неопходне, у повезивању група.

Заједнички наступ пред државом, не тражи професионално вођење које увек може бити брзо и лако корумпирано него пре свега фронтални наступ свих група заједно, са листом растућих захтева. Лопта се пребацује властима јер оне морају да делегирају професионалце, корумпиране или не. У правилима „стратегије даждевњака“ важно је подвући само неколико правила, од којих су упорност стрпљење међу најважнијима (не могу сви захтеви одједном доћи на ред), као ми не-повлачење из стратегије даждевњака оних чије је питање решено. Једна од најважнијих ствари које ми треба да схватимо је потреба доброг одржавања нечега. Једнократна акција никад не завршава ствар у потпуности.

И даље свака од група пре свега бави решавањем свог изабраног проблема, али јој је интерес да цела мрежа добије на снази пошто је онда и решавање сваког појединачног проблема вероватније. Добија се грађанско, непартијско повезивање и корен покрета који може да обједини грађанско незадовољство без страначког повезивања које одговара систему, пошто га је лако корумпирати и контролисати. Да се коначно дође до каквог-таквог притиска на власт, за који у садашњим условима опозиционо страначко деловање није способно. А шта ће се даље из свега изродити – Бог зна. Важно је само да се запамти да било какав покушај прављења странке не долази у обзир. А како се организује покрет који заиста ојача – о томе кад се то деси.

Ништа није тајно – насупрот. Јасно је видљиво. Као пеге на даждевњаку.

Даждевњаке не нападају предатори. Не зато што су опасни и јаки, него зато што су отрован залогај за оног који покушава да их поједе. Не морају брзо да трче и да се сакривају пошто њихов изглед упозорава.

Даждевњак је дуговечна зверка. Због релативно ниске телесне температуре, даждевњак има успорен метаболизам, тако да може веома дуго да издрже без хране (читај – без посебног финансирања).

Даждевњак је имао и велики симболички значај кроз историју. У време старих Римљана било је раширено веровање осим да се ради о веома отровној животињи, да даждевњак може да преживи ако се баци у ватру, као и да може да је угаси.

У средњевековној хришћанској симболици даждевњак је отелотворење чистоће. Означава разумног и светог човека који је толико испуњен вером да уклања око себе ватру и врелину жудње и горућу врелину порока. Отуд он означава чедност, правичност, невиност, храброст, асоцира симболички на Исуса Христа и на пламенове Духа Светог.

Код Јужних Словена је постојало веровање да даждевњак може тако гласно да писне да човек оглуви.

„Даждевњак“ се пише некако потпуно ћирилички и звучи баш српски.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

Advertisements

5 thoughts on “Ђакон Ненад Илић: Стратегија даждевњака”

  1. Стратегија даждевњака се користи у свету финансија и иако звучи српски није српски изум, али није лоше проучити

    Свиђа ми се

  2. Већ 67 недеља/седмица имамо пример “ДАЖДЕВЊАКА“, непрекидним,
    целодневним сведочењем ИСТИНЕ испред Владе Србије, због потапања Ваљевске Грачанице еколошки пеоблематичном акумулцијом бране “Ровни“.
    Сваке суботе /већ 67 пута/ организују се тзв. ЛИТИЈЕ, са стотинак учесника,
    са барјацима, иконама и крстовима…на миран, ненасилан начин, а да ни један
    од званичних медија /штампани, електронски/ то не објављује.
    Са овог скупа су позивани сви учесници других група са сличним захтевима,
    попут поборника невакцинисања сумњивим вакцинама, кејмтрејлова, ГМО хране,
    породичног живота, против продаје пољопривредног земљишта, природних
    изворишта вода и градских водовода већих градова…
    Све ово се налази на сајту “ИСИНОЉУБЉЕ“, и доступно је свакоме који жели
    да се придружи “ДАЖДЕВЊАКУ“ – “ИСТИНОЉУБЦИМА“.
    “ИСТИНОЉУБЦИ“ су се прикључивали свим горе поменутим групама када
    су организовали своје скупове, али нико од тих група није желео да се
    придружи “ИСТИНОЉУБЦИМА“, јер, једноставно, не желе да буде верских
    обележја – барјака, икона, крстова…, дакле не одговара им православна
    сценографија на њиховим скуповима?!
    На суботњим литијама одлази се до Патријаршије, са кратким задржавањем
    /не дуже од 15-так минута/, затим се Кнез Михајловом, поред Народног
    позоришта и Теразија долази до Парламента, испред “ЗИДА ПЛАЧА“,
    са краткм задржавањем, и после одавања почасти жртвама НАТО рата,
    одлази до РТС-а, где се емитује “СЛОБОДНИ ДНЕВНИК“, са горе поменутим
    темема /вакцинација, ЛГБТ, ГМО, екуменизам,,,, а све обрађено на начин
    који никда није био виђен на званичним медијима.
    Просто није могуће да се за ово окупљање испред Владе Србије и сваке
    субтњим литијама није чуло и видело.
    “ДАЖДЕВЊАК“ је већ присутан, али га медији бојкотују?!
    Зашто?
    Зато што сведочи ИСТИНУ, која многима није по вољи, и зато о томе
    нема ни помена у званичним медијима.

    ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ ЋУТАЊЕМ!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Ситуација у којој се налазимо захтева темељне културне-привредне политичке промене, реформе-јачање војске-полиције-државне безбедости, стручни менаџмент за стварање већинске масе, план који маса разуме-подржава-ИМА КОРИСТИ у само неколико тачака:

    1. Хумано друштвено уређење;
    2. Гарантована минимална примања-живот достојан живљења;
    3. Бесплатно школство-реформисано, потребама прилагођено;
    4. Бесплатне здравствене услуге-лекови;
    5. Стручно исправка друштвених неправилности-аномалија;

    У Србији не постоји ни једна опозиционе странка која има овај план, који није обећање лудом радовање, већ предлог народу да га слободном вољом подржи, јер има користи! У случају да већина то не жели, мораће и даље да живи као и до сада!

    Чињеница је да само ЗНАЊЕМ-ПЛАНОМ-МАСОМ-ВЕЋИНОМ излазимо из ситуације у којој се налазимо, што је без сваке сумње, ДУГОРОЧАН ПОДУХВАТ-ПРОЦЕС, заједничко дело ДУХОВНЕ ЕЛИТЕ И НАРОДА СРБИЈЕ!!!

    Свиђа ми се

  4. Урбано-грађански покрети који се баве локалним и свакодневним проблемима грађана углавном су либералне оријентације. Тешко је створити такав хомоген покрет јер долази до разилажења по кључним питањима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s