Ознаке

, , ,

Горан Козић: Шта је Љиљана Смајловић урадила за „Политику“

Тако и бивша уредница „Политике” у опозиционом недељнику прозива изабраног председника што није решио статус „Политике”. Ало, сестро, па ти си била уредница „Политике”! Шта си ти урадила за „Политику” осим што си је опљачкала својом, нормалном човеку незамисливом, платом? Шта си ти урадила за „Политику”?

Факсимил дела текста објављеног 15. маја у „Политици”

Стварно сам смешан. Шта је за „Политику” могла да уради бивша шефица Деска сарајевског „Ослобођења” која је енергију показала само једном када јој је Тадић као председник распршио сан у којем она, у костиму модне линије „Десанка Максимовић”, постаје амбасадор Србије у Вашингтону.

Цео текст прочитајте ОВДЕ

(Политика, 15. 5. 2017)

Љиљана Смајловић: Груб напад

Нови колумниста Политике Горан Козић обратио ми се 15. маја у листу „Политика“ са себи карактеристичним агресивним просташтвом („Ало, сестро, шта си ти урадила за Политику, осим што си је опљачкала…“).

Окидач је била моја изјава другим листовима да је држава одговорна за стање у медијима којим управља. „Држава сноси одговорност јер није расплела власничке односе ни у Политици, ни у Новостима. Кад кажем држава, мислим на Александра Вучића“, дословце сам рекла.

Изненађена сам Козићевом амбицијом да брани премијера од те јасне чињеничне тврдње коју, верујем, ни сам господин Вучић не би оспорио, без обзира на претходне петљавине Бориса Тадића са продајом ВАЦ-овог удела у Политици. Сумњам да новоизабраном председнику може да прија одбрана човека који је у редакцији Политике између осталог запамћен и по приређивању злогласних „Одјека и реаговања“.

Љиљана Смајловић

У време када сам ја водила редакцију, господин Вучић се није мешао у њено уређивање. Не знам шта се у међувремену променило, али Уредништву бих добронамерно скренула пажњу да је лоше срочило редакцијску ограду на Погледима, која гласи: „Прилози објављени у рубрици Погледи одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа“.

Ставови колумниста се ретко до краја подударају са ставовима уредништва, али увек изражавају уређивачку политику листа. Објављивање Горана Козића и Ђорђа Мартића, волела то Политика или не, израз је уређивачке политике листа. Заједно са многим другим читаоцима, и ја се жарко надам да се Козићеви и Мартићеви ставови не поклапају са ставовима редакције, али одлука да се њихови текстови објављују у Политици управо је израз уређивачке политике листа.

Горан Козић ме пита шта сам ја урадила за Политику. Рекла бих да сам, некада и уз отпоре у колегијуму, укључујући и отпор садашњег вршиоца дужности главног уредника, увела завидну количину различитих погледа у лист. Тај плурализам је у прошлој деценији бурно критикован, но данас и јавност прихвата да су добре новине дужне да објављују широк распон различитих мишљења.

Захвална сам господину Козићу што ми је својим грубим нападом у Политици од 15. маја пружио драгоцену прилику да објасним разлику између своје уређивачке политике, и ове чији су адути он и Ђорђе Мартић.

Начело разноврсности нипошто не подразумева обавезу да се објављују аутори попут ове двојице. Просташтво, огавне инсинуације и оптужбе без доказа никад нису за штампу. Нису били за штампу ни деведесетих, када их је Политика први пут почела објављивати, а поготово не би смели бити данас, кад Политика опет жели да буде лист уређене, пристојне Србије.

Без обзира на природу мојих неслагања с Александром Вучићем око Политике, тешко ми је да верујем да он стоји иза повратка говора деведесетих у наш најбољи и наjугледнији лист, јер му то нипошто није у интересу.

Знам да нарочито води рачуна о томе како ће га историја запамтити. Али ако не припази, уместо по Кинезима у Смедереву и аутопуту кроз Таково, могао би бити упамћен по гашењу Танјуга и враћању Политике у Милошевићеву еру.

Новинар

(Политика, 23. 5. 3017)