Ознаке

, , , ,

Професор Слободан Антонић у анализи насловљеној „Од зла на горе“ (Геополитика, март-април 2017) пише о председничким изборима у Србији, али доноси и један дубљи историјски увид о нашим владарима (и онима којима је допуштено да нама владају). У наставку доносимо кључне делове његовог текста.

Слободан Антонић: Од зла на горе

И тако, наша држава све је слабија, све мање је суверена, са све слабијом демократијом и све лошијим вођством. А тако је некако, нажалост, последњих сто година. Краљевина Србија је, grosso modo, била солиднија, а за Србе и боља држава од Краљевине Југославије, Краљевина Југославија била је боља од СФРЈ, СФРЈ била је боља држава од СРЈ, а СРЈ од данашње Србије… Још за време Милошевића наша земља излазила је на море и имала је солидну војску и очувану индустрију. А сада?

И наши владари као да су све лошији, како се који ређа у последњих сто година. Добар државник је онај који је, најпре, реалиста, ко разуме свет око себе и своје друштво, затим, онај који је добар патриота, ко воли свој народ и чврсто се бори за његову независност и за пуни државни суверенитет; и најзад, на трећем месту, добар је онај државник који је демократа, који не жели да на силу „усрећује“ свој народ, већ тражи сагласност и подршку друштва за кључне, стратешке одлуке.

Код врло мало наших вођа све три наведене особине биле су у равнотежи и складу. Коштуница је, на пример, био добар патриота и демократа, али некако није схватао реалност, био је идеалиста, наивно занет књигама о америчкој и европској демократији.

Слободан Антонић

(…)

Но, Коштуница је поверовао да је стара демократска Америка ова данашња плутократска Империја и да је класична демократска Европа ова данашња олигархијска ЕУ. Када је дошао на власт, мислио је да ће нас „наши западни пријатељи“ одмах прихватити као равноправне партнере, чим се демократизујемо, и да нам неће отети Косово. „Нико Данцима не узима Гренланд, иако су тамо Ескими у већини“, слушао сам из Коштуничиног окружења. „Зато што је Данска демократска земља.“

Од Коштунице сам лично чуо, уочи референдума у Црној Гори о „независности“, да му је Солана дао гаранције да ће референдум бити организован „по највишим демократским стандардима“. Био је веома разочаран када се показало да је референдум све само не демократски, а да ЕУ и САД ћуте. Био је разочаран и у Солану који се „показао као неискрен“, рекао ми је.

Зато што као политичар није био довољно реалистичан, Коштуница је и поред искреног патриотизма и привржености демократији – на крају остао забележен не као творац нашег Устава, већ као неко ко је „изгубио“ Црну Гору, и као неко под чијом су управом „наши демократски савезници“, САД и ЕУ, и званично подржали сецесију Косова.

И тако, ако по наведена три критеријума (реализам, патриотизам-суверенизам и демократизам) гледамо наше владаре и државнике у последњих сто година, као да постоји видљиви тренд опадања – краљ Петар за Србе је био бољи од краља Александра, краљ Александар бољи од кнеза Павла, кнез Павле бољи од Тита, Тито од Милошевића, Милошевић од Коштунице, Коштуница од Тадића, а Тадић од Вучића…

(…)

Но, да се вратим на председничке изборе. И у вези с њима стиче се утисак да не желимо да поменути тренд срљања у пропаст, тренд све горих вођа, зауставимо и да, коначно, учинимо нешто за сопствено добро. И Руси су од Стаљина имали све горе лидере – Хрушчова, Брежњева, Горбачова, Јељцина. Но, после Јељцина, за време ког је земља ударила о дно, на чело Русије дошао је Путин. Тако је силазна путања заустављена, преокрет се догодио и земља је почела да се обнавља и да расте…

Без дебате о битним политичким питањима – која би артикулисала визију и стратегију нашег избављења; без поштене утакмице кандидата – која би дала најбољег лидера; са инфантилном јавношћу којом владају корумпирани и имбецилни таблоиди; са декадентном интелигенцијом која се одродила од народа и замишља да ће је њен другосрбијански „грађанизам“, аутоколонијализам и аутошовинизам произвести у поседнике салонских салон а по Паризу и Лондону (одакле ће управљати Београдом, Нишом и Прокупљем) – све то је знак да резултат и предстојећих председничких избора, нажалост, тешко може бити добар.

Наравно, не би требало бити дефетиста. Важно је да свако до нас изврши дужност: да посведочи своје вредности, да покаже да се не мири с пропадањем земље и народа, са судбином „од зла на горе“. Важно је да то радимо не само на овим изборима, већ увек и на сваком месту, све док се не пробуде запретене снаге нашега народа. И док жеља за променом не ојача толико да се преокрет коначно и догоди.

Цео текст прочитајте у штампаном издању Геополитике март-април 2017.

Наслов и опрема: Стање ствари

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Advertisements