Ознаке

, ,

Пре неки дан одем да преузмем нову електронску здравствену картицу. На шалтеру, после провере, службеница устаје, напушта радно место и одлази у канцеларију која је на другој страни сале да би донела и предала ми споменуту картицу. То се понавља када после провере и беспотребне шетње доноси и предаје ми нову картицу моје супруге.

Зашто картице нису ту на шалтеру, у њеној близини? Чему та беспотребна шетња и губљење времена? Да ли то значи да у тој удаљеној канцеларији седи чувар картица?

Колико је таквих у државној администрацији?

Врло је и познато шта се све дешавало када су почели да мењају старе здравствене књижице за нове електронске. Сви знамо колики су били редови и дезорганизација. Опште лудило, да би се на крају у Министарству за државну управу „досетили“ да се другачије организују, да је могуће пријавити се електронски. На крају су укључили и пошту, путем које је било могуће послати захтев за нову електронску здравствену картицу.

Ко је био дужан да осмисли систем који најмање кошта и који омогућава грађанима да без малтретирања и улудог трошења времена остваре своје право?

Да ли су поменути, заиста, зарадили своје плате?

Шта је урађено када је ДОС дошао на власт?

Очистио је и најурио, на више начина, све оне који су запошљавани у администрацији док је Милошевић био на власти.

Тако је створен зачаран круг који се завртео и који траје до данашњих дана.

Свака нова власт је гледала да се бројчано, у највећој мери, реши претходне администрације. Онда почиње запошљавање својих партијских „стручњака“ и послушника на свим најважнијим местима у администрацији.

Нормално, свака власт схвата Србију као свој плен, па се сходно томе и понаша. Тако смо дошли до огромног броја административаца и запослених у јавним предузећима који живе на буџету Србије и који га исисавају немилосрдно.

Да ли се плата зарађује бежећи са посла, седећи по кафићима, шетајући по ходницима, испијајући безброј кафа и одређивањем паузе како се којем службенику прохте.

И онда би још веће плате и још боља радна места, а у принципу, пола би их требало најурити јер су баласт и јер од њих нема користи, само штете.

Овде нећу ништа рећи о просвети, здравству и култури. Познато је на којим су мукама људи који раде у тим друштвеним делатностима. Сви знамо каква нам је просвета, како се лечимо, каква нам је култура и како се све то минимално финансира, тек да би се преживело.

Све се то издржава са ово мало производње у приватном сектору и кредитима ММФ-а које Власт издашно користи за камате већ узетих кредита, мало за себе а за народ шта остане.

Какве су плате у приватном сектору и каква је политика запошљавања?

Ту је све јасно и све је постављено на своје место.

Да ли ће кафеџија запослити келнера који не зна свој посао или га поткрада?

Да ли је могуће да у фризерском салону ради фризер који не зна да шиша?

Да ли ће ико запослити стругара, металоглодача, заваривача, лимара, столара који не зна свој посао?

Неће сигурно, јер у приватном сектору мора да се ради да би се зарадило. Ту нема велике економске науке коју нам продају економски паметњаковићи.

Значи, направити производ (новостворена вредност), продати га на тржишту, платити радника, принадлежности држави и развијати фирму ако је могуће. У целом том ланцу приватни сектор нема никакве помоћи од државе која се појављује само када кажњава, или ако нису плаћени сви порези и прирези. Треба их прикупити да би сви остали, који нису у приватном сектору живели, а неки и уживали.

Да ли се у приватни сектор рачуна и сав овај белосветски олош који Власт молећиво доводи и финансира нашим милионима евра да би овде отварали фирме?

Ти исти, потом, третирају раднике као робове, дајући им мизерне плате, малтретирају их на разне начине, убијајући у њима људско достојанство и сваки могући отпор. Да ли плаћају све оно што су дужни држави?

Познат је случај радника „Гоше“ који је пресуди себи у тренутку очаја не видевши више никакву животну перспективу, понижен и гладан. Ко је требало да брине о тим људима који годинама нису примали плату, а морали су да долазе на посао плашећи се отказа. То су људи изопштени из друштва о којима нико не брине!

Иначе, „Гоша“ је продата страном инвеститору који годинама није давао плате радницима као што није плаћао ни Држави све оно што је дужан по закону. Власт и администрација су ћутали и ћуте? Тако су постали саучесници у злочину који се чини над овим радницима.

Да ли је некоме познато да је администрацији плата каснила и један секунд?

И на крају!

Пре неки дан на радију 2М у емисији „Економија у пракси“ коју води Драган Радовић, када му је гост био проф. Слободан Комазец, поставио сам питање:
– Колика је размера пљачке у Србији на годишњем нивоу?
Одговор: Таман колики је и буџет Србије!

Знате ли колики је буџет Србије?

Лако је сазнати, речено је у емисији, као што је таксативно и наведено на којим ставкама буџета се немилице краде и које су суме у питању.

Значи, пљачка је невероватних размера. Власт народу отима и закида где год је то могуће, не поштујући елементарне људске норме, а камоли законе!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Зекаоница, 14. 3. 2017)

Advertisements