Ознаке

, , , , ,

Иван Чоловић: „Видовдан и часни крст“, књига за сва времена

У полемици са Светиславом Басаром историчар Милош Ковић је као доказ да овај говори о стварима у које се не разуме навео и то што се Басара позива на књигу Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, не знајући да је та књига данас „увелико превазиђена“ („Напуштам Басарину фарму“, Данас, 14. април 2017). Превазиђена као научно дело и као књига која садржи данас застарелу критику политичке инструментализације косовског мита. Као издавач трећег (1998) и четвртог (2007) издања Поповићеве књиге – које је још у продаји – морам да се јавим и да оспорим Ковићево мишљење о њој, јер они који су књигу купили могу, верујући Ковићу, да закључе да им издавач продаје застарелу лектиру, робу чији је рок употребљивости истекао.

Велика грешка писца „Видовдана“, каже Ковић, грешка која наводно показује да је ово дело научно превазиђено, у томе је што он „није знао да већ у средњем веку код Срба постоји култ светог Вида, свеца који се славио 15. јуна“, о чему сведоче разни хагиографски и иконографски извори. Одмах да кажем, ово мишљење о Поповићевој књизи, заједно са документима којима је поткрепљено, у ствари није изворно Ковићево. Он је то преузео од историчара уметности Миодрага Марковића (не помињући га). Зато привремено остављам Ковића и окрећем се Марковићу.

У тексту „Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку“ (Зограф, 31, 2006-2007) Марковић је изнео тезу да је име овог сицилијанског мартира било „непрекидно присутно у свести српског народа“, да је за Србе у средњем веку Видовдан био слава светог Вита, а затим, после проглашења кнеза Лазара за свеца, његова и Лазарева. Не знајући колико су Срби везани за Сицилијанца Вита, Миодраг Поповић је прихватио наводно застарело мишљење да је код њих, пре него што су примили хришћанство, био раширен култ паганског Вида, бога светлости и ратног јунаштва и да је овај култ, заједно с другим паганским култовима, био обновљен у време османске владавине. Зато је Поповић заслужио Марковићеву строгу оцену да је његова књига о Видовдану „спис веома скромне научне вредности“. Нису боље прошли ни други истраживачи – међу њима и Веселин Чајкановић и Душан Бандић – који су у српској усменој традицији налазили сведочанства о „белом Виду“ и паганском пореклу Видовдана. Све је то неутемељено, произвољно, закључио је овај њихов критичар, што је оцена која има посебну тежину ако се има у виду да је Миодраг Марковић (1962, Гацко) у међувремену постао члан САНУ.

Његов текст о светом Виту заиста оставља утисак да га је родила чиста наука, истинољубива и неумољиво прецизна. Са безброј цитата на старословенском, латинском и десетак других језика, узетих из ретких књига и рукописа, из манастирских архива и библиотека, с обиљем црквених термина, минеја и чти-минеја, типика и пролога, месецослова, травеја, наоса… са преко сто фуснота, Марковићев текст већ на први поглед делује тако учено да читалац има само да се смрзне и унапред прихвати све што ту пише. Међутим, пажљиво и сумњичаво читање и овде, као и увек, вреди труда, а у овом случају показује да иза кулиса цитата, фуснота, минеја, чти-минеја и других лаицима мање познатих термина стоји једна доста лабава конструкција српског националног памћења, такозване „свести српског народа“, у којој је важну улогу добио свети Вит, као светац којим су наводно Срби од кад постоје заокупљени.

Зашто је Марковићу важно да ово докаже? Шта ће му уопште свети Вит? Толики труд да се овај мање-више непознат и неважан светац убаци у српску свест? Изгледа бизарно, али ипак није несхватљиво. Светац Вит Марковићу врши један важан посао, помаже му да се истакне и препоручи као научник који је коначно распршио лаж о старословенском богу Виду, доказао да с овим паганином Срби немају ништа. Сицилијанац Вит, наводно непрекидно присутан међу Србима, треба да посведочи да су они и у средњем веку и касније, у време Турака, били одани хришћанским вредностима, да се никад нису враћали некаквој митско-паганској „старој вери“. Перманентно Србима близак свети Вит показује да ни у турско време нити касније у XIX и XX веку није у српском народу постојао пагански култ Видовдана, а још мање пагански косовски мит, као што тврде Миодраг Поповић и њему слични, који таквим ненаучним тврдњама штете угледу српског народа као непоколебљивог и у најтежим временима непосусталог следбеника Христове вере.

Такође, кад је присутан и у источној, а не само у западној цркви – где је постојање његовог култа неоспорно – свети Вит може да буде згодан симбол јединства и духовне повезаности „ српских земаља „. Била је та повезаност некад и политичка, онда када су – подсећа нас Марковић – Диоклетија, Далмација, Травунија и Захумље били делови државе Немањића, али нека се зна да је духовни темељ повезаности и даље ту и да га симболизује и нешто што пре Марковића нисмо знали – свесрпско, источно и западно, обожавање светог Вита. Тако, на пример, Марковић истиче да је „неку цркву светог Вита на Корчули српски краљ Стефан Првовенчани доделио око 1220. године манастиру Свете Марије на Брачу“, док је једна овом свецу посвећена црква била у средњовековним Дријевима, на Неретви, „који се налазио у саставу српске државе све до времена краља Стефана Дечанског“. (Марковић, 43) Сад је и мени јасно зашто сам се на Брачу, па богме и на Неретви, увек осећао као код куће.

Иван Чоловић

Ако се сад вратимо Ковићу, видећемо да је он оригиналнији мислилац кад нам ставља до знања да је „Видовдан и часни крст“ књига превазиђена и као критика политичке употребе косовског мита. Она је, каже Ковић, „Поповићево политичко разрачунавање из 1978. године са ‘видовданским култом’„. Само неупућени – као што је Басара – могу данас да наставе битку против национализма коју је пре четири деценије водио Поповић. Да је то био давни обрачун једног југословенског комунисте са српском буржоазијом треба да посведоче Поповићеве речи да је видовдански култ настао „под притиском економских императива српског грађанства, продирања на југ и освајања Косова“.

По томе што је навео погрешну годину првог издања Видовдана и што је и овај кратак цитат погрешан – јер у оригиналу стоји „политичко-економских императива“, а не „економских императива“ – види се да Ковић није пажљиво читао Поповићеву књигу. Али је зато пажљиво одмерио шта из реченице коју је цитирао треба да изостави, а изоставио је њену другу половину, где пише: „Видовдан је пре свега симбол крваве, беспоштедне освете над свим што је турско, муслиманско уопште“.

Зашто је ово прескочио? Због недостатка „карактера“? Пре ће бити да је помислио да ово о освети над Турцима и муслиманима може некоме да зазвучи познато, на пример, некоме ко није заборавио да се генерал Ратко Младић, кад је „ослободио“ Сребреницу, и кад је његова војска ликвидирала преко осам хиљада заробљених Бошњака, похвалио да је то била дугоочекивана освета над Турцима у Босни. „Ево нас 11. јула 1995. у српској Сребреници“, рекао је тада Младић и додао: „Уочи још једног великог празника српског поклањамо српскоме народу овај град и напокон је дошао тренутак да се после Буне против дахија Турцима осветимо на овом простору“. Самом Ковићу – као човеку који је био сведок одбране на суђењу Ратку Младићу у Хагу – ова његова славодобитна изјава, као и генералово осветничко дело у целини, морају бити добро познати.

Али, изгледа да Ковић свој допринос Младићевој одбрани види у томе што ће порећи да је ово генералово јуначко „ослобађање“ Сребренице пример беспоштедне освете „над свим што је турско и муслиманско“, односно као пример видовданског култа о коме је писао Миодраг Поповић у „Видовдану и часном крсту“. Сведок Младићеве одбране, Ковић себе види и као сведока одбране и оних данашњих српских вођа за које се понекад тврди да манипулишу косовским митом и видовданским култом. Глупости, поручује он, полемишући са Басаром, критика видовданског култа у савременој Србији је исфорсиран повратак на данас увелико превазиђен обрачун југословенских комуниста са српским грађанством од пре четрдесет година.

Али, упркос Ковићу и његовој одбрани Младића, а захваљујући, између осталих, и Младићу и његовој освети над сребреничким „Турцима“, Поповићева књига и даље има шта да нам каже о времену у коме живимо, о нашим вођама и јунацима, о срамоти и беди до којих су нас довели осветнички пориви и пљачкашки апетити неких од њих, посебно оних који су се заклињали и који се и данас заклињу у Видовдан, Лазара и Обилића. Свако ко ишта зна о овим „косовским јунацима“, прочитаће Поповићеве речи о разорном дејству видовданског мита – његово упозорење да, ухваћен у мреже овог мита, „дух човеков може доживети ново Косово: интелектуални и етички пораз“ – као нажалост остварено предсказање.

Да је „Видовдан и часни крст“ и у наше време врло актуелна лектира сведочи и чланак једног сарадника портала Српска политичка мисао, објављен пре неколико година (Петар М. Анђелковић, „У Србији само камен није крив“, 20. децембар 2011). „Чудне ли коинциденције“, пише у овом чланку, „нимало случајно (иако ће се одмах душебрижници огласити да је то теорија завере) друго издање ове књиге појавило се 1998. године у издању сорошевски финансиране библиотеке Двадесети век, у време велике медијске хајке која је припремала евроатлантску „хуманитарну интервенцију“.

Дакле, ако ми досад нисте веровали да је ова књига и данас актуелна и важна, сад кад сам вам пренео ово мишљење о улози Поповића и његовог издавача у пропагандној припреми бомбардовања Србије 1999. године, верујем да ће они који је још немају пожелети да је купе. Има је још мало, пожурите.

(Данас, 30 .4. 2017)

Милош Ковић: Витез или трговац

Иван Чоловић, стари мегданџија, накнадно се укључио у моју, како он каже, „полемику“ са Светиславом Басаром (Данас Недеља, 29. 04 – 02. 05, стр. XII).

Занимљиво је да он „полемиком“ назива оно што сам ја, због Басариних псовки, доживео као кафанско вређање и разрачунавање достојно Фарме. Све је, ваљда, ствар критеријума и доброг укуса. А о укусима се, кажу, не расправља. Вратимо се, зато, чињеницама.

Чоловић је издавач трећег и четвртог издања књиге „Видовдан и часни крст“ Миодрага Поповића, коју сам у „полемици“ назвао „увелико превазиђеном“. Он зато, као прави трговац, уверава купце да им „не продаје застарелу лектиру, робу чији је рок употребљивости истекао“. То, међутим, доказује помоћу занимљиве логичке операције – политичким и моралним дисквалификовањем критичара. Чоловић наиме тврди да „рок“ робе коју продаје није „истекао“ зато што је онај ко то тврди био „сведок одбране“ на суђењу команданту Главног штаба Војске Републике Српске, генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу. И то је главна поента његовог текста. Не подсећа ли нас Иван Чоловић на ону чувену продавачицу, која сваку сумњу у квалитет робе на њеној тезги тумачи моралном недостојношћу сумњала?

Милош Ковић

 

Чоловић, брз на увредама, ниједном речју не оспорава моје аргументе. Басара је, наиме, тврдио да је, читајући „Видовдан и часни крст“, сазнао да Видовдан „не само да у време косовског боја није постојао као појам – петнаестог јуна 1389. обележавао се пророк Амос – него да је након што је измаштан и пуштен у оптицај, у календар СПЦ уписан као празник тек 1892, што ме је још тих давних дана навело да закључим да је и такозвана видовданска етика лажовска, да је, последично, и српска видовданска историографија лажовска и митоманска и да се можда у томе крије кључ мистерије зашто су Срби толико подложни политичкој идолатрији, митоманији и лагаријама“.

На овај учени и одмерени исказ одговорио сам доказима да су Срби, упркос томе што Миодраг Поповић тврди да ни они ни „источна црква“ нису поштовали Светог Вида, још у средњем веку, на дан 15. јуна (28. јуна по новом календару), славили овог свеца. Када сам се већ поново јављам за реч, додаћу да података о томе има и из доба турске власти. То последично оспорава главни део Поповићевих конструкција (књига врви од исказа типа „рекло би се“, „по свему судећи“ „изгледа да“, итд) о Виду или „Световиду“ као српском паганском, крволочном божанству. У међувремену се показало и да древни, индоевропски епски узори Косовског предања заиста постоје; они, међутим, измичу чоловићевској политичкој (зло)употреби. О свему томе пише низ стручњака, који су дали свој критички суд и о књизи „Видовдан и часни крст“ (Јеремија Митровић, Димитрије Богдановић, Александар Лома, Миодраг Марковић). Њихова имена до сада нисам наводио, да би били поштеђени блата које моји „сабеседници“ из Данаса разбацују у свим правцима.

Чоловићев лични напад на Миодрага Марковића потврђује да сам био у праву. Уместо да оспори чињенице којима је Марковић, у чланку о култу Светог Вида код Срба у средњем веку, доказао превиде у књизи „Видовдан и часни крст“, Чоловић се опет послужио политичким денунцијацијама. Професора Миодрага Марковића је, тако, оптужио да је српски националиста, зато што је показао да је за Србе средњег века Свети Вид био хришћански светац, који се славио 15. јуна, а не пагански бог рата, и зато што се усудио да помене оно што је опште позната историјска чињеница: да су Дукља, Травунија, Захумље и Паганија били у саставу државе Немањића. Узгред, Чоловић погрешно цитира Марковићеве исказе, јер овај помиње „манастир Свете Марије на Мљету“, а не „манастир Свете Марије на Брачу“.

У одговору Басари нагласио сам, такође, да је закључни део „Видовдана и часног крста“ писан као политичко разрачунавање са „политичко-економским императивима српског грађанства, продирањем на југ и освајањем Косова“, као и са „српским и југословенским (унитаристичким) национализмом“ који је, по Поповићу, надахнут штетним „видовданским култом“, подразумевао и спремност на „клање“. За дивно чудо, овде Чоловић мене оптужује да сам погрешно цитирао Поповића, јер пишем „економски императиви“, уместо „политичко-економски императиви“. У штампаном и интернет издању мога чланка у Данасу, међутим, јасно пише „политичко-економски императиви“. То би значило да је у ствари Чоловић погрешио у цитирању мог цитата из Поповићевог текста. Па нека се сада Чоловићеви читаоци, купци и муштерије сналазе у овој веселој рашомонијади.

Када ми је већ овим нападом Чоловић пружио прилику за то, додаћу да завршни део „Видовдана и часног крста“, са све марксистичким фразама, осудама „српских грађанских партија“ и Видовданског устава из 1921, звучи као реферат са Дрезденског конгреса КПЈ (1928), на коме је, сетимо се, мало фалило па да „великосрпска буржоазија“, уз сва непочинства, буде оптужена за гушење Спартаковог устанка, покољ домородаца на америчком континенту и комадање Кине.

Главна поента Чоловићевог препада је, опет, веровали или не, у причи о погрешном цитирању, као да му после свега тога није доста. Он наиме, као какав психијатар, тврди да сам из Поповићеве реченице о „политичко-економским императивима српског грађанства“ и „освајању Косова“ намерно изоставио део који гласи: „Видовдан је пре свега симбол крваве, беспоштедне освете над свим што је турско, муслиманско уопште“. У Поповићевом тексту, међутим, не стоји „пре свега“, него „постаје“. Чоловић опет погрешно цитира. Има ли, после овога, потенцијални купац икаквих разлога да верује овом старом трговцу?

Зашто бих намерно изостављао део реченице који додатно потврђује оно што сам написао о политичкој намери Поповићеве књиге? Чоловић није у стању да то јасно артикулише, али изгледа да тврди да сам хтео да прикријем своју везу и везу „видовданског култа“ са злочинима у Сребреници? Има ли потребе да оповргавам овакве бесмислице?

Узгред, нити је Миодраг Поповић доказао везу „видовданског култа“ с краја 19. и из прве половине 20. века са „клањем“ и „крвавом осветом“ над муслиманима, нити је Иван Чоловић показао како је то „видовдански култ“ водио ка Сребреници. Ова врста уопштавања исто је што и тврдња да је Куран крив за покоље сребреничких муслимана, предвођених Насером Орићем, над Србима у селима општина Братунац и Сребреница, или за њихове погроме и покоље над Србима у истим селима за време Првог и Другог светског рата. Или када бих тврдио да су америчке идеје о „изабраном народу“, или америчко схватање либерализма и демократије одговорни за геноцид над староседеоцима на америчком континенту. Или за уништење Срба у Крајини и на Косову. Или када бих тврдио да су левичарске идеје морале да воде ка партизанским покољима над класним непријатељима и сарадницима окупатора у Југославији 1944-1945.

„Видовдан и часни крст“, дакле, јесте увелико превазиђено дело. Његов аутор Миодраг Поповић је, међутим, пре свега радовима о Вуку Караџићу и српском романтизму иза себе оставио значајно научно дело. То се за Ивана Чоловића, наравно, не би могло рећи. Уз то, Миодраг Поповић је страдао као патриота и човек од уверења. Питање је, међутим, како би партизани данас третирали људе као што је Иван Чоловић. Њега, наиме, штедро награђују и подржавају у његовој јуначкој борби против српског национализма, државе чланице НАТО, које су разориле Југославију, које сада разарају Србију, које су изазвале страдање и патњу југословенских народа и сада вуку цео Балкан у нове сукобе. То су државе које су побиле, протерале и опљачкале стотине хиљада Срба, које су напале Србију и окупирале де јуре њену територију, Косово и Метохију. Историја коју би да пише Хашки трибунал, неупитан академски ауторитет за Ивана Чоловића, срачуната је на то да, у интересу САД и НАТО, жртвама усади кривицу. То су стари механизми, испробани, рецимо, над Индијанцима који су, уочи уништења, приказивани као канибали, или над Јеврејима у Хитлеровој Европи, оптуживаним за људске жртве и светску заверу. Културолошка предодређеност Срба за злочине и претварање њихових највреднијих традиција у изворе зла долази из те кухиње. Преко злочина над Србима и преко ратних похода НАТО армаде широм света, праћених масовним страдањима цивила и незапамћеном пљачком, Иван Чоловић прелази ћутке. Је ли ћутање овог витеза француске Легије части и носиоца немачке Хердерове награде знак одобравања.

(Данас, 14. 5. 2017)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

КЛИКНИТЕ НА СЛИКУ АКО ЖЕЛИТЕ ДА КУПИТЕ

Миодраг В. Поповић: Видовдан и часни крст

Advertisements