У америчкој држави Арканзас, судија Бејкер, забринута за здравље осуђеника на смрт, зауставила је егзекуцију смртне казне због седатива којима је истекао рок употребе. Са њеном одлуком су се, први пут у својој дугогодишњој робијашкој каријери, сложили и сами осуђеници.

Велики диктатор: Једини коме ни САД нису могле ништа

Још једном се, дакле, показало да је брига за човека основно начело америчке демократије.

Сматра се, међутим, да би држава Арканзас са пуним правом могла уложити жалбу на овакву одлуку Бејкерове. Задатак осуђених је само да издахну, сматра се у држави Арканзас, а све остало је државни посао у који нико са стране нема право да се меша.

Најеминентнији стручњаци из ове области предлажу да се, у сличним ситуацијама, на осуђеницима примењује хируршки седатив који одмах зауставља рад срца и плућа док би егзекутори узимали седатив за заустављање рада мозга. Лек који се успешно примењује у најширим владајућим масама Сједињених Држава.

Бејкерова је ипак навела неколико проблематичних случајева дуготрајно болних егзекуције у Алабами, Аризони, Охају, Оклахоми и тако даље широм Америке и белог света где су на снази амерички закони.

Управо због превелике људске бриге да се све заврши happy end-om, у случају вешања диктатора Садама Хусеина, конопац, којим је Садам обешен у центру Бејрута, предходно је прошао све ригорозне контроле хигијенско-техничке заштите на раду. Садам је на онај свет отишао потпуно убеђен да му се ништа лоше не може десити.

Са Гадафијем и Милошевићем се мало забрљало, али они су били такви диктатори да, било какаво прихватање хуманих захтева, не би дозволило да се егзекуција изведе на било који други начин. Уосталом, и то је боље, него да су их, као Бин-Ладена, бацили рибама у дубоко море америчке администрације из које ни сам Трамп не успева да се искобеља и да исплива на површину предизборних обећања у које се наивно понадао скоро сав поштени свет. Свако надање је лудом радовање.

За диктатора Николае Чаушеског се тврдило да је био тако нежног срца и огромне љубави према свом животном сапутнику Елени да се стрељање није могло ни замислити без учешћа загрљеног брачног пара у надахнуто режираној представи са смртним исходом. Пар је остао загрљен до гроба, а после је, као и Румунија, свако отишао на своју страну.

Америчке хуманитарне организације су поздравиле употребу „мајке свих бомби“ која је на Авганистан бачена баш због америчке забринутости за територијални интегритет и угрожавање виталних интереса америчког народа. Бомба је примила у мајчино окриље тек неколико десетина усмрћених авганистанских срећника.

Да би се знало ко је газда у кући, Руси су се одмах јавили са „бомбом оцем“. Уколико би дошло до насиља у породици, мајка бомба, као најчешће угрожена страна, своју „сигурну кућу“ би могла потражити у Северној Кореји или Сирији. Србија се још не помиње.

Ким Џонг Ун у Северној Кореји и Асад у Сирији, пошто су сазнали за „мајку бомбу“, могу да одахну са великим олакшањем јер постоји мајка која и о њима брине.

Остаје још да се види каву би судбину могао очекивати диктатор Путин и, можда, још неки ако би га игде на свету било и ако би га неко могао уочити и на њега прстом (на америчком обарачу) указати.

Categories: Сатиристика

Tags: Драгослав Пакић, САД