Ознаке

, , ,

Тешко да је исход избора за председника Републике, одржаних у Србији у недељу 2. априла, могао бити другачији. После жестоке, скупе и нелојалне кампање, коришћења државних ресурса и свог премијерског положаја, разних ситних неправилности широм земље – необично може бити што Александар Вучић, председник Владе а сада новоизабрани председник Републике, није остварио још убедљивију победу.

Александар Вучић (Фото: Фонет)

То не може много да утеши опозиционе кандидате који су – сви скупа – освојили 13% мање гласова од изборног победника. Можда за утеху може да им послужи и то што је широка, и политички разнородна, коалиција која је подржавала Александра Вучића као свог председничког кандидата добила неколико стотина хиљада гласова мање него на парламентарним изборима претходне године – али, руку на срце, и много солидније и успешније Владе би током пет година (колико је ова коалиција на власти) имале већи пад рејтинга.

Све у свему, председнички избори у Србији, и поред тога што су имали предвидиви резултат и нису довели до промена на државном врху, заслужују један детаљнији аналитички поглед. Прво, сам избор кандидата владајуће коалиције је необичан – формално председник Републике у Србији има релативно мала уставна овлашћења; она се своде на протоколарне дужности представљања земље у свету; он оличава јединство Републике и врховни је командант оружаних снага; додељује ордење и друге почасти; може да врати усвојене законске предлоге на поновно разматрање у Скупштину, али после другог усвајања мора да их парафира и тако потврди њихову законску снагу. И то је то. Међутим, специфичност положаја председника састоји се у томе што се он и поред релативно мале политичке моћи бира на непосредним изборима који практично показују која је личност политички најпопуларнија у том тренутку. Можда је то разлог што се председник Српске напредне странке и председник Владе Александар Вучић – са та два потентна положаја – определио да уђе у изборну трку за углавном протоколарну функцију председника Републике. А можда је кључни разлог сасвим предвидљиво очекивање да ће премијерско место заузети политички слаба фигура која ће бити под снажним утицајем председника – и председника владајуће странке – који ће и даље имати одлучујући утицај на парламентарну већину.

Друга занимљива специфичност ових избора јесу дешавања у опозицији. Опозициони кандидати нису били нарочито оптимистични пре избора – а имају још мање разлога да то буду по објављивању резултата. Али, како многи коментатори указују, избори су били прилика да се одмери снага међу опозиционим кандидатима и да се можда одреде стартне позиције за неке будуће коалиционе комбинације. Куриозитет избора је појава опозиционог кандидата Луке Максимовића, двадесетчетворогодишњака из Младеновца, недалеко од Београда, који раније није имао никакву политичку каријеру на националном нивоу. Он је предводио локални политички покрет у свом месту под псеудонимом Љубиша Прелетачевић Бели и остварио је изузетно добар резултат на одржаним изборима – нешто преко 9% гласова, чиме се сместио на треће место одмах иза новоизабраног председника Александра Вучића и опозиционог кандидата Саше Јанковића, либералног кандидата неупечатљиве појаве и дуготрајне бирократске каријере који за кога је гласало солидних 16% гласача. Лука Максимовић, односно Љубиша Прелетачевић, добио је приличну пажњу и у западним медијима – укључујући и британски Би-Би-Си – и можда се може тумачити као локални, омладински и хумористички одговор на неубедљивост политичког естаблишмента. Нешто слично што је успео покрет Пет звездица у Италији или Подемос у Шпанији (Подемос, додуше, са много озбиљнијом инфраструктуром и јаснијег идеолошког опредељења). Нажалост по оне који верују да један овакав покрет може да представља генератор снажних промена у политичком животу, европско искуство нас учи следеће – покрети „из базе против свих“ обично етаблирају снаге центра, окоштали политички мејнстрим, технократе посвећене евроинтеграцијама које се допадају Ангели Меркел. Није тешко погодити да је то у Србији нико други до – Александар Вучић!

Кандидатуре

На спољнополитички аспект ових избора осврнућемо се касније, а сад се морамо вратити на сам почетак – председничке кандидатуре. Пошто се Александар Вучић веома добро снашао у улози председничког кандидата, изненађујуће делује чињеница да је он у више наврата током дужег временског периода тврдио како му не пада на памет да се кандидује на председничким изборима. Заправо, пошто је и досадашњи (и тренутни) председник Републике Томислав Николић победио на изборима 2012. године – као кандидат тада опозиционе Српске напредне странке – многи су очекивали да би он био логичан избор своје некадашње странке за председничког кандидата и на овим изборима.

Кандидати на председничким изборима 2017. (Фото: МОНДО, илустрација/Марио Милојевић)

Изгледа да је то једно време мислио и Томислав Николић – иако се крајем прошле године није експлицитно изјаснио да ли (не) улази у председничку трку. Ту могућност је споменуо полунеформално на Сретењском пријему, на црквени и државни празник којим се у Србији обележава почетак Првог српског устанка и обнова нововековне државности, а то су муњевито пренели новинари Спутњика. Вест се муњевито проширила интернетом – и пошто је тада било извесно да ће се кандидовати и Томислав Николић – поставило се питање да ли ће доћи до раскола унутар владајуће странке. Медији одани Александру Вучићу – а то је већина медија у Србији – засули су тренутног председника бројним јавним блаћењем, пишући о њему као да је предводник некакве антидржавне завере. Уследио је састанак Александра Вучића и Томислава Николића иза затворених врата – Николић је после тога навео да је спреман да подржи Вучићеву кандидатуру, иако се у саму кампању није претерано посвећено укључивао.

Тако је Александар Вучић, не обазирући се на раније вишеструко негирање да има намеру да се кандидује, постао председнички кандидат коалиције окупљене око владајуће Српске напредне странке. У тој коалицији се поред мањих странака, које већ неко време своју политичку судбину везују за СНС, нашла и Социјалистичка партија Србије која је раније увек имала сопственог председничког кандидата!

За разлику од СНС-а – код које је јавност могла лако да разазна како ће се разрешити краткотрајна криза око председничког кандидата – ситуација у опозицији је била сложенија. На либералном крају политичког спектра, Демократска странка, чији је ранији лидер Борис Тадић претрпео изборни пораз 2012. године и тако покренуо след догађаја који су водили учвршћивању власти СНС-а, није била спремна да истакне сопственог кандидата. Њен кандидат је тако постао Саша Јанковић. Пре неколико година Саша Јанковић је у широј јавности био углавном непрепознатљива фигура – правник по струци, који је више деценија обављао различите бирократске и бирократско-политичке функције, независно од тога која би странка или политичар били доминантни у српском политичком животу. Тако је у другој половини 90–их година обављао место секретара у Министарству за омладину и спорт, у добу које је међу либералним гласачима посебно омражено. Међутим, ова каријера обележена углавном неполитичним функцијама у дугим холовима државне бирократије није му узета за зло – напротив пригрлиле су га различите либералне и умерено левичарске организације у српској јавности, поред Демократске странке и Нова странка чији је лидер Зоран Живковић краткотрајно био премијер после убиства Зорана Ђинђића 2003. године. Осим две споменуте странке, Јанковићу су подршку пружили и мањи локални покрети (Локални фронт) као и организација „Не давимо Београд“ (усмерена против грађевинског пројекта „Београд на води“ и бројних финансијских и правних неправилности које прате његово извођење).

Јанковић је репутацију у јавности стекао обављајући дужност омбдусмана, односно заштитника грађана – што је једна (строго говорећи) правно-бирократска а не политичка функција. Његове изјаве повезане са случајем Савамала и бројним другим злоупотребама власти створиле су му – уз вешто коришћење друштвених мрежа – ореол непоколебљивог борца за правду против корумпираног режима иако је његов ризик био практично ништаван, с обзиром да је изабран на десетогодишњи мандат који је истекао ове године.

Бели Прелетачевић (Фото: Јутјуб)

Поред споменутих Јанковића и Луке Максимовића (алијас Љубиша Прелетачевић), међу опозиционим кандидатима се истицао Вук Јеремић, некадашњи министар спољних послова који је после своје политичке каријере у Србији остварио запажену каријеру у Уједињеним нацијама – председавао је Генералном скупштином, остварио читав низ важних контаката у високој међународној политици а приликом избора за генералног секретара ОУН заузео је друго место. Јеремић је дуго фигурирао у  српској јавности као личност која има значајан политички капитал и која би могла да у Србији оствари запажене резултате. Током свог министарског мандата он је био запажен као неко ко се жестоко опирао у међународној арени једнострано проглашеној независности Косова и Метохије и чија је борба – што је у српским околностима равно чуду – давала одређене резултате.

Осталим председничким кандидатима – укључујући и лидера тврдонационалистичке Српске радикалне странке Војислава Шешеља – нису даване нарочито високе шансе. Наиме, Шешељ већ дуже време кокетира са режимом Александра Вучића. То му је, познатом као тврдоглавом и непоколебљивом опозиционару, озбиљно нарушило рејтинг – што се врло јасно показало и на овим изборима.

Кампања: о чему се причало и медијска тортура

Кампања за председничке изборе била је релативно кратка, али брутално жестока. Постојала је изразита предност владајуће странке у расположивом медијским и финансијским ресурсима.

Да би се стекао увид у ову ситуацију навешћу неколико података из чланка посвећеног медијским приликама у предизборној кампањи новинарке Сандре Петрушић из београдског недељника НИН: у ударном Другом дневнику на националној телевизији РТС Александар Вучић је у периоду између 9. и 29. марта говорио 2.374 секунде, док је другопласирани Саша Јанковић био присутан свега 285 секунди. На Националном дневнику телевизије Пинк, прилично популарне међу српским гледаоцима, Вучић је имао прилику да своје политичке идеје износи укупно 17.334 секунди што је преко 90% времена посвећено предизборним дешавањима и далеко више од времена доступног свим кандидатима заједно. Вучић је имао ту предност што је као председник Владе (није поднео оставку) могао да води редовне послове, о чему су издашно извештавали сви медији – док је другим кандидатима даван искључиво простор у редовним предизборном програму. Занимљив је куриозитет да је 17. фебруара у Националном дневнику телевизије Пинк аплауз Александру Вучићу емитован пуна 3 минута и 46 секунди без икаквог пратећег коментара!

Да ситуација буде још необичнија, владајућа странка је без прекида оптуживала опозиционе кандидате да троше огромна средства за своје кампање – истовремено питајући одакле пристиже новац за ове потребе. По свој прилици, била је реч о тоталној измишљотини јер је број ТВ спотова који су емитовали опозициони кандидати ништаван у поређењу са гигантском кампањом кандидата владајуће странке.

Међутим, оно што посебно узнемирава није званична кампања већ таблоидна медијска тортура кроз коју су пролазили опозициони кандидати. Иако су њој били изложени сви опозиционари осим оних наклоњених Влади (попут Војислава Шешеља, опскурног Мирослава Паровића или Ненада Чанка), она је свој врхунац доживела у атацима на Вука Јеремића. Наиме, блаћење Јеремића и његове породице означава врхунац моралног суновраћења који су доживели српски медији. Два примера су посебно упечатљива: таблоид Информер и његов уредник Драган Ј. Вучићевић наводили су да је Јеремић на рачун своје супруге положио извесна финансијска средства за „наводно“ лечење у Сједињеним Америчким Државама; реч „наводно“ је коришћена да укаже како вероватно није реч ни о каквом лечењу него о некој нечасној финансијској трансакцији. Заправо, реч је о покушају Јеремића да добију потомство – нечасним понашањем таблоида наклоњеног Александру Вучићу јавност је тако ушла у интиму људи који никада нису повезивани ни са једном криминалном радњом или било којом финансијском контроверзом.

Али споменути случај није ништа у односу на оно што је уследило. Миленко Јованов, функционер Српске напредне странке, у саопштењу које је потом као своју изјаву пренела и СНС, означио је Наташу Јеремић, супругу Вука Јеремића и некадашњу водитељку Радио-телевизије Србије, као вођу највећег наркокартела у земљи! Уследила је конференција за штампу на којој је Наташа Јеремић, видно потресена, негирала ове бесмислене оптужбе. Уследио је и благ укор Александра Вучића страначком функционеру Јованову и извињење „грађанима Србије“ (не и Наташи Јеремић која је била мете ова грозне клевете). О каквој медијској кампањи је било речи прокоментарисао је у предизборном интервјуу за недељник „Време“ и Вук Јеремић: „Ја сам био мета врло агресивне медијске кампање у свим тим парадржавним медијима, где сте могли чути или прочитати разноразне ствари, од тога да сам био умешан у убиство гардиста, до учешћа у пљачкама, проневерама милиона државних средстава… То наравно нема никаквих додирних тачака са истином, али мислим да су, као и са многим другим стварима, баш претерали.“

У оваквој медијској ситуацији, где су избори окарактерисани као избор између злочестих сила које вребају на Александра Вучића, и погађате – Александра Вучића, није било претерано значајно о чему су кандидати у кампањи говорили.

Део медијских напада на Вука Јеремића

Укратко, Вучић је у кампањи инсистирао на „стабилности“, инсистирајући да би избор кандидата из неке друге странке био погубан за државу односно за политику коју је он мукотрпно изграђивао претходних неколико година. Иако је у Србији релативно недавно постојала оваква ситуација – када је председник Владе био Војислав Коштуница а председник Републике Борис Тадић – ништа се посебно погубно није десило, тако да је тешко докучити шта је Александар Вучић подразумевао под „очувањем стабилности“. Њему наклоњени таблоиди су ову тему разрађивали до апсурда, означавајући опозиционе кандидате Сашу Јанковића, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића као заверенике који су спремни да земљу уведу у грађански рат! Вучић је такође као своју предност истицао резултате Владе, посебно у сфери економске политике, и међународну подршку коју ужива. Такође је покушавао да својим потенцијалним гласачима покаже своју личност – па су на телевизији гостовали и његови стари родитељи, док је малолетна ћерка је дала кратак интервју за престонички лист Блиц. Ови упливи у приватност и покушаји да се непоколебљиви премијер прикаже као сасвим обичан и духовит човек понекад су деловали гротескно.

Критика Александра Вучића је била кључна тема других опозиционих кандидата. Саша Јанковић је своју критику концентрисао око нарушавања институција правне државе. Борба за „пристојну Србију“ и „правну државу“ су главне пароле његове кампање. Лука Максимовић није ни имао кампању. Неки коментатори означавају његов изборни наступ као симбол анти-политике који у крајњој консеквенци погодује владајућим странкама јер не нуди никакву политичку алтернативу. Вук Јеремић је наступао са умерено десних позиција, инсистирајући да се противи чланству Србију у НАТО и подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији. Он је такође оштро критиковао Александра Вучића, указујући на могуће криминалне радње са којима је повезана његова породица. Врло је могуће да је то један од кључних разлога зашто је анти-кампања провладиних медија посебно снажно кидисала на њега.

Међународни фактор: пријатељи и још бољи пријатељи

Међу успехе Владе које Александар Вучић штедро експлоатише у својим политичким наступима, међународни углед државе је нешто што се редовно наводи. Вучић се у предизборној кампањи сусрео са Ангелом Меркел, немачком канцеларком али – што је у српском јавном мњењу далеко значајније – и са руским председником Владимиром Путином.

Ангела Меркел и Александар Вучић (Фото: Влада Републике Србије)

Путин је примио Александра Вучића у званичну посету у Москви 27. марта. Састанак очигледно није имао претерано велики практични значај. У српској јавности су већ дуго присутне информације о набавкама наоружања из Русије (посебно борбених авиона) али за сада се са реализацијом ових договора одуговлачи. Руски председник је изјавио да се нада како ће се српско-руски односи развијати у пријатељском духу „ма како се развијала политичка ситуација“. Пожелео је и успех Вучићу на изборима, што је можда била само куртоазна изјава, али је протумачена као политичка.

Руски председник у српској јавности има велику популарност и представља снажан политички ауторитет, који је очито послужио да се генерално прозападна политика коју води Александар Вучић аболира и прикаже у повољнијем светлу за онај део бирачког тела наклоњеног Русији.

У медијском смислу, Вучић није одолео да ове две посете капитализује на упечатљив и истовремено гротескан начин – у телевизијском студију током његовог гостовања у позадини су стајале огромне слике Ангеле Меркел и Владимира Путина између којих се налазио његов портрет. Аутору ових редова измиче како би требало протумачити ову визуелну симболику.

Али је далеко недвосмисленија симболика посете Герхарда Шредера Србији 24. марта и његово учешће у председничкој кампањи.  Шредер је наиме био канцелар Немачке у време када је ова држава, као чланица НАТО, учествовала у бомбардовању Савезне Републике Југославије. Дан када је посетио Србију заправо је била годишњица почетка НАТО агресије, током које је страдао и већи број цивила и током које су Србија и Црна Гора претрпеле значајна материјална разарања. Да иронија буде већа, Александар Вучић на чијем је предизборном скупу Шредер говорио био је 1999. године министар Владе задужен за информисање. По свој прилици ни овако провокативан потез није нарочито окрњио Вучићев рејтинг. Поједини коментатори су, поводом овог случаја, духовито примећивали да Вучић по свој прилици хоће да види шта све може да уради а да његови гласачи не реагују (очито много тога).

Резултати и послеизборне перспективе

Када се сагледају политички процеси у Србији претходних месеци, резултати избора не треба да чуде. Опозициони кандидати су се надали и борили да издејствују барем одржавање другог круга (који се одржава када један кандидат не освоји натполовичну већину гласова) али им то није пошло за руком. Излазност је била уобичајена, и поред очекивања Саше Радуловића, једног од председничких кандидата и лидера покрета „Доста је било“, да ће већи број кандидата значити и већу излазност гласача. Према за сада доступним резултатима (обрађено је 97,42% бирачких места) Александар Вучић је добио 1.953.481 глас (55,02%), Саша Јанковић 580.914 (16,36%), Лука Максимовић 334.859 (9,43%),  Вук Јеремић 200.984 (5,66%) и Војислав Шешељ 159.912 (4,5%). Остали кандидати су добили значајно мањи број гласова. Међу њима, пријатно изненађење избора је Милан Стаматовић, вишестурки председник општине Чајетина, који је до сада углавном био активан на локалном нивоу. Добио је 41.591 глас (1,17%).

Увид који су у политичко стање нације дали ови избори не делује нарочито повољно, посебно са десних политичких позиција. Слободан Антонић, социолог и политички аналитичар, писао је о резултатима ових избора као о „опомени патриотама“. Према његовој оцени ови избори су „озбиљан индикатор слабости патриотских снага“. Ђорђе Вукадиновић, народни посланик и уредник угледног опозиционог портала НСПМ, написао је како је „бављење српском опозицијом под Вучићем помало морбидан, да не кажем некрофилан посао“.

Слободан Антонић

Александар Вучић, разуме се, оваквом ситуацијом може да буде задовољан – посебно јер је испунио главни циљ, а то је победа у првом изборном кругу. Заправо, постављајући слабог премијера он је у идеалној позицији – не сноси значајнију политичку одговорност а може да доноси практично све кључне политичке одлуке. Посебно стога јер се резултати Владе о којима Вучић самохвалисаво говори могу показати као фантазмагорија – Драгољуб Жарковић, уредник угледног недељника „Време“ тако указује да повољни економски показатељи зависе од неколико фактора (курса долара, цена нафте на међународном тржишту и промене камата на међународном финансијском тржишту) на које Србија не може да утиче и који могу да преокрену ситуацију. Бити на положају премијера у таквим приликама може да буде прилично неугодно.

Ови председнички избори су показали колика је моћ медијске машинерије која стоји на располагању Александру Вучићу. Он је у прилици да у потпуности делегитимизује политичку расправу и да вештим коришћењем медијских механизама усмерава расположење јавног мњења. Поред тога политичка борба се приказује као персонални обрачун – битка за једну личност (која је пригрлила већи број функција) и против ње.

Међутим, положај председника Републике – иако у оваквој констелацији снага може да буде пријатнији од позиције председника Владе – не мора да буде потпуно лагодан. Наиме, послеизборни протести, који се већ готово недељу дана одржавају у више градова у Србији, показују да постоји снажно незадовољство не само политиком Вучићеве владе већ и начином на који су спроведени председнички избори. До сада су ови протести окупили и до двадесетак хиљада људи у Београду и неколико хиљада у другим српским градовима. Још увек је прерано давати процене какво ће бити њихово политичко исходиште.

Текст је писан за „Вишеград пост

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.