Ознаке

, , , , , , , ,

Да је Србија земља вукоје*ина најбоље се може разумети изучавањем садржаја доктората чија је заједничка тема „Улога наших Вукова у развоју домаће и светске револуције“. Докторати су, заједно са докторским титулама, доступни изабраној групи потрошача по сниженим ценама. Као да су рађени у кухињи скупштинског ресторана.

Да погледамо улогу наших Вукова у њиховом доприносу револуционарном развоју народа сербског. Од Бранковића, преко Караџића, Драшковића па све до млађаног Јеремића.

Оно што је за све њих карактеристично јесте изузетна наклоност Западу. Изузима се, наравно, Бранковић који је, за време одсудне битке против Истока, био војно неутралан.

Вук Караџић је, на пример, чак из Беча учио Србе како да говоре и како да пишу. Резултат његових просветарских напора најбоље се очитује управо у исписаним ценама на јеловнику већ поменутог ресторана. Ниво цена, исписаних заједно са докторским титулама, у потпуности одговара нивоу говора у самој Скупштини. То је нешто најниже што би се могло замислити. Багатела. Рекло би се да је распродаја, а није. У питању је акција.

Вук Драшковић

Вук Драшковић је са чувеном командом са балкона Народног позоришта, и то оног који гледа на улицу а не на политичку сцену, ушао у анале свих светских војних енциклопедија. Заповедајући српској браћи и сестрама да крену у јуриш на Милошевићеву Бастиљу, није могао очекивати да ће ту наредбу ревносно извршити НАТО авиони на крилима Милосрдног анђела. Ипак, то се, на опште изненађење, десило. Додуше са малим закашњењем. А пошто нико не зна ЗАШТО?, војни историчари су овај пример уврстили у одељак енциклопедије под стручним називом: „Извршење војних заповести са задршком“.

У знак захвалности за поштено и стручно извршен задатак, Вук је, као министар спољни, НАТО армади писмено дозволио да се слободно шета по Србији, са примедбом да не залази на сред земље Србије. Тамо се играју делије.

Вук Јеремић се прво прочуо као идејни творац писменог захтева Међународном суду правде у Хагу за мишљење поводом Декларације о једностраном проглашењу независности Косова. Одговор суда, округао па на ћоше, многи из редова антиевропске коалиције и онда, као и данас, сматрају државним дебаклом. Јеремић се теши да је то Србији нанело мање штете него њему самом. Младост, лудост, говорило се.

Оно што Јеремићу тешко допире до центра за равнотежу јесте несхватање да је сваки „Марш на Дрину“, уколико креће са Запада, унапред осуђен на пораз. У то су се уверили и Поћорек и Павелић, па, ако хоћете, и Алија. Зато је извођење овог марша на сцени УН, управо због географског одређења, наишло на најразличитије коментаре како у свету, тако и шире.

Вук Јеремић

Вукемић, изјавом да ће, уколико се на предстојећим председничким изборима, уместо њега у други круг буде пласирао Саша Народни, свој камен темељац срдачно уградити у кулу Јанковића, уноси значајну дозу оптимизма за све оне који се боје вука још. Без обзира што Десница, наследник куле по женској линији, не зна шта ради Левица.

Мали српски Вукови, односно Вучићи, настављају прозападну пропадајућу константу развоја српског.

Они који упорно гледају рекламне предизборне спотове, живе у нади да ће у споту са авионом, у коме се премијер изненада буди и преузима, како Тачи поручи македонским Шиптарима, ствар у своје руке, због техничке грешке у управљању летилицом, доћи тренутак када ће Вучић наставити да спава. И пилоти, наравно.

Како год окренеш, Србији, или спас, или бомбе, могу доћи само из авиона. То су, уосталом, изворни принципи. Зато Срби и певају: „Од извора два принципа воде на две стране.“ И то без алтернативе.