Никола Н. Живковић: Скојевско писање Бошка Јакшића о СПЦ и митрополиту Амфилохију

Никола Н. Живковић

Никола Н. Живковић

Пре неколико дана у најстаријем српском дневном листу прочитах један прилог који говори о митрополиту Амфилохију. Како је текст свакидашњи, који се, дакле, ни по чему не разликује од пропаганде Запада против српског народа, –  коју сам, успут да приметим, годинама из Берлина пратио као публициста немачких медија (а од 1990. до 2010. године и за „НИН“) – нисам уопште обратио пажњу на аутора тог чланка. Помислио сам да наш лист преноси неког познатог србофоба из Немачке, Сједињених Држава или Енглеске. А таквих сам буквално прочитао неколико стотина. Погреших. Чланак је потписао човек који носи српско име и презиме.

Ево тог прилога:

„Митрополит и предводник милитантног крила Српске православне цркве, владика Амфилохије, поново је показао да не одустаје од световне политизације која не само да руши секуларне темеље државе већ у континуитету повлађује националистичкој десници, а Србију гура на пут колизије са суседима.“ (Бошко Јакшић: „Експлозивни молебан“ („Политика“, 16 јануар 2017).

Зашто сам ипак узео перо у руке? Чланак ни по чему не заслужује пажњу! Нити је нешто ново речено, а нити је, по мени, добро написан. Једина његова заслуга састоји се у томе, да је аутор „из нашег сокака“, како је Небојша Васовић духовито приметио, дајући такав  наслов једној својој књизи.

Шта смо у овом прилогу сазнали о Амфилохију?  Да је он „предводник милитантног крила СПЦ“, да он „руши секуларне темеље државе“, да „Србију гура на пут колизије са суседима,“ да је Амфилохије „владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште“, а сем тога, „много тога што он каже приписује се српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом“. Аутор замера Амфилохију да даје „политичке изјаве“.

Када пажљиво прочитамо овај чланак, видимо да у њему има много озбиљних оптужби, дељења жестоких етикета – али никаквих доказа. И ја сам прочитао текстове и беседе владике Амфилохија, о којима пише споменути аутор „Политике“. Но, ја нисам нигде могао да нађем реченицу, која би оправдавала оптужбу да се црногорски митрополит именује као „предводник милитантног крила СПЦ“, да он „руши секуларне темеље државе“, или да „Србију гура на пут колизије са суседима“. Интересантно да се ни чланкописац није потрудио да цитира било које спорно место, које би говорило у прилог његове тврдње. Уосталом, барем једном месечно Римски папа даје „политичке изјаве“. Па шта? Сем тога, да ли уопште постоји нека неутрална, неполитичка изјава?

А када говори да „владика који је 1991. Аркана и његову парамилитарну дружину благословима и здравицама испраћао на ратиште“, то мени делује неукусно и прљаво. Аркан више није жив и не може да се брани. Но, постоје Срби, а које сам и ја у Бијељини упознао, који су ме уверавали да је Аркан спасао Србе Семберије од геноцида, који не би ништа био мање страшан од онога из Другог светског рата, у доба Независне Државе Хрватске. Јер ако је тачно да је Аркан спасао Србе, онда не видим у томе ништа лоше да  је Амфилохије ту „дружину благословио“. Истина, читао сам и друге, мање похвалне приче о Аркану, но то нимало не сме да ме спречи да прећутим и овај податак.

„Политикин“ новинар показује и завидни ниво непознавања српског језика. Тако „српској цркви која је у сукобу са непризнатом црногорском црквом“, оно „српској“ и „црногорском“ пише малим словима. А ђаци у петом разреду основне школе знају да треба да се те речи пишу великим словима.

Аутор „Политике“ такође показује да не познаје елементарне ствари из историје цркве. Просто није тачно да је СПЦ у „сукобу са непризнатом црногорском црквом“. Чињеница је, да „Црногорска“ православна црква није призната нити од једне канонски православне цркве у свету. Чак је не признаје ни Ватикан. Правилно би, дакле, било казати да је „самопроглашена Црногорска православна црква“ у сукобу са легитимним представницима православног света.

Како је Запад почео да бомбардује Србију, прво медијски, већ концем осамдесетих година прошлог века, а затим и војно, он се управо служио овим речником. А Србима нимало наклоњени Запад, чак не треба много ни да се труди, већ просто преписује шта такви аутори, ево, из Београда, већином из „невладиног сектора“, пишу о Србима.

Оно што је опасно у овој причи јесте чињеница да се излажу оптужбе, које су потпуно неосноване. Просто се већ деценијама говори да су Срби „криви за све“. И онда пролази свако пљување по свему што је „српско“, а да се нико не потруди да проверава истинитост изнетих тврдњи.

Није проблем аутор чланка. Јасно је, верујем, многим читаоцима да је његова логика, тако се мени чини, готово идентична са временом дивљања „скојеваца“ из титоистичког времена, где је било сасвим слободно свог идеолошког противника не само осудити на затворске казне, већ и физички ликвидирати. Злочини режима Јосипа Броза против свештеника и монаха СПЦ последњих деценија доступни су и широј јавности. И то је управо она позадина о којој чланкописац „Политике“ ћути. Колико је УДБА Јосипа Броза убила свештеника СПЦ? А колико из редова римокатоличке цркве или муслимана муфтија и хоџа? Уместо да говори о страдању Срба и СПЦ у последњих неколико деценија – јер без тога најзад није могуће разумети не само садашње стање у СПЦ, него ни данашњу политичку ситуацију у Србији, Црној Гори, Хрватској и Босни  – он слика Србе као народ који представља „реметилачки фактор на Балкану“. Зар нас није тако описивао Беч године 1914., Хитлер и Павелић године 1941?

Аутор чланка прећуткује о терору који власт последњих деценија у Црној Гори спроводи над Србима. А реч је о народу који по службеном попису чини једну трећину становника те државе! А претњу за мир у региону представља политика хрватске и црногорске владе, јер Србима не пружају елементарна права, која су загарантована и повељом УН. „Политикин“ новинар говори о савезу СПЦ и власти у Србији. Да то није тачно говори податак, да српска влада ниједном није дигла глас протеста против угњетавања Срба у Црној Гори и у Федерацији БиХ. Напротив, потези председника српске владе сведоче нам о томе, да он подржава србофобични режим Мила Ђукановића и Бакира Изетбеговића.

Оно што забрињава, то није став аутора. О њему се, рецимо, може прочитати у извештајима Викиликса, а које је, колико се сећам, објавио Никола Врзић. Ту се име „Политикиног“ аутора повлачи, ако ме сећање не вара, као „амерички шпијун“, или као „агент CIA“[1]. Ако. То је његова лична одлука, а мотиви који су га привукли да се бави тим послом, то није моја тема. Али, ако је то тачно, како је онда могуће да страни агент буде колумниста једне „Политике“! Како је могуће да се у нашем најугледнијем листу штампа тако површан, лош, несолидан текст који је, ако хоћете, и школски пример „говора мржње“? Ако „Политика“ објављује такве текстове, шта онда да очекујемо од остале наше штампе?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Николе Н. Живковића)

_________________________

[1] Прим. СС: За ове тврдње г. Живковића није могуће наћи потврду на сајту „Викиликса“, мада је очито да Бошка Јакшића запослени из амбасаде САД радо преносе и уважавају. Неки медији су пренели да „Бошко Јакшић ради за Стратфор“, о чему на сајту „Викиликса“ постоји документ о преписци.

Овом приликом понављамо ранију белешку о Бошку Јакшићу:

Аутор је био дугогодишњи дописник „Политике“ из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредница „Политике“ Љиљана Смајловић и даље објављује овог „пензионера“, посебно имајући у виду један њен текст из 2008. године („Одговор Бошку Јакшићу“). У фебруару ове године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. По мом мишљењу, Бошко Јакшић је изванредан и храбар новинар који уме као ретко ко да упути критику како треба и где треба. Погледајте његов чланак НЕРАВНИНЕ НА ПУТУ у данашњој ПОЛИТИЦИ у коме нам открива најмилију занимацију наших политичара :

    . . . „Размештање јединица, звецкање оружјем, изазивање инцидената и међусобне оптужбе“ . . .

    Као деца, ми смо то звали „шана“ – тј трик који је служио да обмане нашу пажњу. Или „магла“ која крије оно што се стварно догађа. Балкански политичари су мајстори шане и магле. Наш Велики комбинатор је велемајстор.

    Свиђа ми се

  2. Допунимо податке о ЧОВЕКУ ЗА СВА ВРЕМЕНА: Boško Jakšić je rođen 1949. u Beogradu gde se školovao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. U dnevnom listu Politika radi od 1972. najduže u spoljnopolitičkoj rubrici. Pokrivao je mnoge međunarodne događaje, intervjuisao ličnosti kao što su Indira Gandi, Sirimavo Bandaranaike, Leh Valensa, Moamer el-Gadafi… Često je izveštavao s područja svetskih kriza – Libana, Irana, Avganistana, Kambodže, Etiopije, Saudijske Arabije.
    Jedan je od prvih jugoslovenskih novinara koji je putovao u Izrael u vreme kada se klatno zvanične politike nalazilo na drugoj strani. Tokom 1984. sticao je iskustvo u Vašington postu kao stipendista Fondacije Alfred Frendli… Posebno se posvetio Bliskom istoku. Od 1987. je pet godina bio stalni Politikin dopisnik sa sedištem u Kairu odakle je putovao od Maroka do Iraka, od Dubaija do Sirije. Po povratku u Beograd bio je urednik spoljne rubrike, zamenik glavnog urednika i v. d. glavnog urednika Politike.
    Krajem 1994. vraća se svojoj najvećoj pasiji – pisanju – da bi naredne četiri godine kao stalni dopisnik izveštavao iz Italije.
    Živi i radi u Beogradu.
    Када се види, од којег је колена и да је са 23 године постао „радник“ Политике, ствари су много јасније. Пет година у Каиру могу бити само првокласни дописници. Посла га и Милошевић за свога вакта у Рим 1994. Очигледено је вазда бирао ДОБРЕ послодавце. Тако и сада. Ово је пример, колико је важно што више знати о аутору. Лакше је разумети о чему и због чега пише.
    Некима ни то не помаже. Јави се чова, коме је Бата Боле идеалан новинар. Још је и храбар!!!??

    Свиђа ми се

  3. Између Деда Ђолета и Слободана Млинаревића, ја сам више склон да прихватим Млинаревићево гледиште – мада ни он не пише потпуно у складу са оним што и сам каже: „… колико је важно што више знати о аутору…“ – јер то би требало и да подразумева не само када је аутор рођен, него и ко су му родитељи, под којим условима је растао и школовао се, како то да је тако млад волшебно добио отворена врата у успешну (међународну) дописничку каријеру… Дакле: ко су му татица, мамица, кумови… итд.? Презиме ми звучи некако познато….? Када се све то зна, не би требало чудити се и овоме: „…Очигледено је вазда бирао ДОБРЕ послодавце. Тако и сада…“… и вазда СКОЈЕВСКО Јакшићево писаније.

    Свиђа ми се

  4. @Иоанн Дубињин
    Мој коментар је био више, као неко потсећање. Мислио сам, да је већини познат детаљ, ко је Бата Болету ТАТА:
    Павле Јакшић (Блатуша, код Вргинмоста, 2. децембар 1913 — Београд, 4. фебруар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, један од оснивача Института за физику и народни херој Југославије.
    После ослобођења Југослевије, Павле Јакшић је обављао високе војне дужности у Југословенској народној армији. Био је командант позадине ЈА, првог помоћника министра народне одбране, маршала Јосипа Броза Тита, командант артиљерије ЈА. Године 1950. је завршио Општевојни факултет и Курс оператике; потом је био на дужности команданта Београдске војне области, од 1950. до 1956. и помоћника начелника Генералштаба ЈНА, Љубе Вучковића, од 1956. до 1962. године. Пензионисан је 1962. године, на свој захтев, у чину генерал-пуковника. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1937. године, физику и примењену математику. Бата Боле је још један доказ, да тиква може, да се далеко откотрља од корена. Нажалост, из личног искуства знам, да за котрљање тикве, нису увек криви родитељи.

    Свиђа ми се

  5. Ускоро су избори. И могућност да променимо ову неспособну и увелу гарнитуру. Бошко Јакшић је један од ретких новинара који успева да нам у главном дневном листу представи „шану“ наших политичара.

    Деси се да и неки коментатори „шанирају“ тако што нам са главне теме (тј шта је Бошко написао о Великом комбинатору и замајавању Срба са косовским циркусом) скрећу пажњу на споредну (тј ко су Бошкови деда и баба).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s