7. I 1936.
Божић! Моја је жена Лула толико „национална“, управо ненационална, да ни по чему у кући не видим да је заиста Божић. Како је лепо Бадње вече код моје мајке са ситом пуним праха итд., новим лончетом пуним меда, па чесницом и другим ритуалним стварима… Ко је дубоко националан, не треба никада да се жени странкињом.
Милан Јовановић Стојимировић (Извор: Википедија)
Имали смо данас више посета. Ручак је био испод сваке критике, чорба бљутава, незачињена, сарма прекисела а препосна, печење од ћурке тврдо и суво. Сарму смо просто одбацили.
Моја жена нема амбицију да буде ни домаћица, ни дама, ни жена, ни мати. Болна је то ствар, али к врагу са свим тим болним стварима… Ишао сам и направио пет-шест посета, сâм, јер је моја жена изјавила да је „болесна“. Понекад се осећам више сâм него кад сам био неожењен.
Покушао сам да читам – не иде, не иде, не иде; тек сам се пред вече мало смирио и сео да читам Политику; она се игра с псом у суседној соби. То ми је та паланчанка, коју сам узео да буде добра кућаница, ваљана, кротка, да ми угађа, да ме воли. Не, она је неосетљива, лена и досадна и самој себи. – Ето то је моја судбина, коју сносим док ми једног дана не прекипи па викнем, да се све захори. – И зато свакоме ко ме пита кажем: Не жени се, човече, – или добро отвори очи!
Одломак из књиге Милана Јовановића Стојимировића „Дневник 1936-1941“, Матица српска, Нови Сад, 2000, стр. 22
Милан Јовановић Стојимировић: Записи из „Дневника 1936-1941“ (видео)
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар