Рађамо се у сузама и тако објављујемо да смо стигли на овај свет. Туга нас кроз живот верно прати; и ми јој се препуштамо из безброј разлога, а често пута и без разлога. Оно што посебно отежава самосуочавање када нас савлада осећање туге је чињеница да су разлике између туге и депресије прилично нејасне и недоречене, ако говоримо о депресији као расположењу и/или осећању, а не поремећају.
Према психолошким поставкама оно што карактерише тугу и депресију је губитак неког или нечег што човек високо вреднује. То може да буде блиска особа, али и губитак нечег материјалног, губитак статуса, губитак здравља, младости и тако редом. Ако тренутно изоставимо екстремне случајеве као што је губитак детета који заслужује посебну пажњу, надам се да ћете се сложити како већина догађаја на које реагујемо депресивним расположењем нема баш неко оправдање што се тако понашамо. Наиме, депресивним расположењем ми живимо у убеђењу како никако није смело да се деси то што се десило, а пошто се десило осећамо се промашено, безвредно и живот више нема смисла. Дубоко верујемо како се ту више ништа не може поправити. С друге стране човек опхрван тугом прихвата чињеницу да смртног човека свашта може задесити, па тако и разни губици. Да не буде забуне, он жали за изгубљеним, али не кињи себе, већ трезвено расуђује о својим поступцима или промашајима, и на послетку, верује да ће после кише доћи сунце.
Најчешће смо «жртве» сопствених заврзлама, јер нам је тешко да се самосагледавамо и зато што не разумемо разлику између душевне и духовне делатности нашег бића. Пут (само)обмане се крије у погружавању у душевни живот из којег онда покушавамо да имитирамо духовна стања. Свака је, пак, имитација у својој суштини лаж и бунт против духа. Наиме, када се човек погружава у душевно чврсто верујући да живи духовно, он бива обманут, а једини савезници су му машта (=уобразиља), домишљатост и емоције које, на жалост, не познаје довољно. Да не би било забуне, душевни живот је и те како благословени део нашег бића. Ми без њега нисмо целовите личност. Али, ако нисмо научили да поштујемо здраве односе унутар нашег бића тј. да се тело покорава души, а душа духу; онда се дух затвара у себе и добровољно се одриче оног што му по закону устројства наше личности припада. Тиме је човек на великом губитку, јер како Маринковић у свом есеју о духу и души пише, ми се лишавамо најзначајних способности духа као што су: сагледавање, јасновидство, унутрашњи логос срца, духовна интуиција, и способност да се разликују силе таме од благодатних дејстава које делују како у нама самима тако и око нас. Сада се лакше може извести закључак шта се то дешава у нама када нас преплаве тужна осећања и депресивна расположења.
Свети Оци нас ни по овом питању нису оставили у мраку незнања, већ су нам завештали богата сведочанства која су плод великог животног и духовног искуства. Тако они кажу да постоје две врсте жалости којима је сваки човек изложен: жалост по Богу и жалост овога света. И није могуће проживети овај живот без једне од њих – жалости по Богу или жалости овога света. Жалост овога света је тешка, и не обећава ништа, а жалост по Богу доноси утеху и укрепљује нас обећањем вечног живота. Зато, ако си се препустио првој жалости, потруди се да је преобразиш у другу, јер ћеш тако отерати из свог срца осећај безнађа и туге.
„Немојмо бити малодушни, јер нећемо вечно живети на овој земљи. Онај ко трпељиво подноси када га оговарају или вређају личи на онога ко је закључао лава у кавез, а ко одговара оговарањем и увредом личи на човека који сам себе удара“, учи нас свети Јефрем Сирин. Занимљиво је како нам он даље саветује да не мислимо како трпимо невоље више од свих осталих. Зато се увек сети како онај ко живи на земљи не може да избегне ваздух, тако не може да избегне искушења, невоље и страдања.
(Духовна терапија, 26. 11. 2016)
Categories: Преносимо
Оставите коментар