Само онај ко је потпуно неупућен у историју односа на Балкану могао је да се изненади када је Хрватска блокирала 26. поглавље у преговорима Србије са Европском унијом. Мада су после уласка Хрватске у ЕУ из Загреба редовно стизале охрабрујуће поруке како се најмлађа чланица Европске уније неће угледати на уцењивачку политику Словеније и примењивати је према нашој земљи, тешко да је ико озбиљно веровао да ће Хрватска пропуштати прилике које јој се укажу да Србији подметне ногу, односно, постави своје уцењивачке услове. И што је недавно и учинила, зауставивши путовање наше земље у Брисел.

Извор: TPKNEWS

Премијер се много наљутио због овог поступка хрватских званичника, па је у знак протеста због таквог „иживљавања”, како га је назвао, напустио састанак у Бриселу на коме је требало да почну преговори. Осуди Загреба придружили су се затим наши политичари, штампа, обични грађани проевропљани… Ситуација је у потпуности личила на наставак, тачније, јачање непрекидне напетости између Хрватске и Србије.

Ни у Бриселу ни у Загребу негодовања из Београда нису схваћена сувише озбиљно, а хрватски политичари су објашњавали како им је једини циљ да заштите права своје националне мањине у Србији и да наша земља, ако жели у Европску унију, мора да испуни услове који јој се постављају.

Мали вербални рат трајао је седам-осам дана, а онда је, прећутно и без много таласања, склопљен мир. Наизглед, победиле су и једна и друга страна. Што је зависило, разуме се, од тога чија се саопштења читају а још и више како се разумеју. „Брисел је приморао Загреб да одустане од својих условљавања”– победоносно се могло чути из Београда, док је премијер у трансу узвикивао како неће „никоме дозволити ни Хрватима, ни Американцима, па ни Русима (откуд сад Руси у овој причи?) да унижавају Србију”, додајући како „више никада ОН неће дозволити да нам неко убија и протерује стотине и хиљаде људи”. У исто време министар спољних послова Хрватске објавио је како су се „стекли услови да се одустане од блокаде 26. поглавља у преговорима Србије о придруживању Европској унији, а да ће се у поглављу 23 пратити испуњавање свих обавеза што се тиче националних мањина, посебно хрватске”.

Како се затим испоставило, Хрватска деблокада поглавља 26. није дошла тек тако, већ је последица потписивања Анекса Меморандума о сарадњи у области издавања уџбеника на језику и писму националних мањина. Према том Анексу биће обезбеђена 84 нова уџбеника на језицима мањина које се у Србији школују на матерњем језику – 25 на босанском (!!!), 12 на бугарском, 18 на хрватском, 16 на словачком, 5 румунском, 5 на русинском и 3 на мађарском. Ресорно министарство потписало је Анекс Меморандума са представницима националних савета хрватске, бошњачке (чији је језик босански!!!), бугарске, румунске, русинске и мађарске мањине.

Није сасвим јасно, иако се може претпоставити, да је у споразуму и то објашњено, шта у овом случају подразумева реч „обезбеђени”. Да ли ће поменути уџбеници бити написани у Србији или увезени из земаља матица? Недоумица не би требало да буде кад је реч о егзактним наукама, али је јасно да постоји велико неслагање у тумачењу заједничке прошлости Балкана и земаља бивше Југославије. Тешко је поверовати да ће увезене књиге из историје, књижевности, па и уметности доприносити да се ђаци мањинских народа васпитавају као лојални грађани своје државе. (Подсетимо се увоза уџбеника из Албаније на Косово.) С друге стране, ако за писање уџбеника буду позвани аутори из Србије, њихова ће се тумачења, сасвим извесно, разликовати од устаљених у околним земљама, што ће то бити нова прилика да Хрватска или можда и нека друга чланица ЕУ постави препреку Србији на путу у Брисел, све док она не обезбеди уџбенике по укусу и потребама својих суседа.

Categories: Судбина као политика

Tags: Брисел, Војислав М. Станојчић, Србија и ЕУ, Србија и Хрватска