Милош Милојевић: Извештај са трибине „Хрватска православна црква: јуче, данас, сутра“

plakat-hpcУ организације Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке одржано је 5. децембра, у Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду, предавање о изузетно важној и контроверзној теми – Хрватској православној цркви. Наслов предавања који је укључио три временске одреднице указује да није реч само о историјској појави којој је потребно истраживање и тумачење историчара већ и о текућем, политичко-верском процесу који захтева не само разјашњење већ и одговор у садашњем тренутку.

Предавачи су били Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду и Александар Раковић, историчар, истраживач и познавалац савремених верских токова са Института за новију историју Србије. Вељко Ђурић се у свом досадашњем истраживачком раду опсежно бавио историјом Српске православне цркве током Другог светског рата и православљем у Независној Држави Хрватској и свакако је један од кључних ауторитета о овој области. Досадашњи истраживачки рад Александра Раковића је разноврснији: у својим раним радовима бавио се перцепцијом Ирске револуције у југословенској јавности, затим је одбранио докторску дисертацију и објавио монографију о раној историји рокенрола у Југославији (2011). Важан део његовог опуса односи се на новију историју Српске православне цркве и уопште на верску компоненту српске (гео)политичке судбине – што је обрадио у недавно објављеној књизи Срби и религијски интервенционизам 1991-2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије (Хришћански културни центар, Београд 2015).

Вељко Ђурић је своје излагање концентрисао на историју идеје хрватског православља и њене имплементације кроз Хрватску православну цркву у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата.

Чинио бих то поново – ове речи фрањевца Маргаретића објављене у Гласу концила из 1991. године Ђурић је одабрао за лајтмотив свог предавања. Маргаретић је учествовао у насилном покатоличењу српског становништва. У Хрватску се вратио из Аргентине поручујући да би поново учествовао у сличном процесу.

Термин Хрватска православна црква први пут се спомиње 1871. године. Тада буја идеја о мађарском политичком народу која се пресликала и на хрватски политички живот. Разуме се уз одговарајући теорију о хрватском политичком народу и њеном верском компонентом.

Ђурић је указао да су Немци годину-две пред почетак рата имали пројекат православних цркава у малим државама новог поретка које би имале јединственог поглавара у Берлину. Због дешавања на терену овај пројекат је стављен у запећак пошто су усташе предвођене Павелићем хтеле масовним злочином да разреше српско питање у НДХ. Међутим, како су тешки злочини узнемирили становништво и изазвали отпор широких размера Немци су ревиталализовали ову идеју. За њу ипак нису успели да придобију ниједног српског свештеника!

Према Ђурићевим речима они су се послужили Милошем Обер-Кнежевићем који им је био веза са Карловцима и емигрантима из Руске православне цркве. Анте Павелић је изјавио пред Сабором како нема ништа против православља већ против српског православља.

Ђурић је разјаснио правне оквире покушаја формирања Хрватске православне цркве: све је почело доношењем закона, устава ове организације, а потом је уследило доношење решења о наименовању жупника. Да је реч било о фантомској, фиктивној организацији указује и то што је добар део ових свештеника већ био побијен или прогнан у Србију. Међу онима који су тобоже именовани за свештенство ХПЦ налазио се и поп Момчило Ђујић са тачно прописаном платом! Ђурић је објаснио да иако је реч било о фиктивној организацији НДХ је, вођена људима широког правничког образовања, настојала да се све обавије правно беспрекорном формом која би остала као сведочанство за будућност.

Предводници НДХ су настојали да добију благослов преко Васељенске патријаршије. Бугари нису хтели да помогну формирање ове организације. Владике у Београду нису хтеле да помогну овај подухват а руске владике у Сремским Карловцима су осудиле свог свештеника који је стао на чело ове цркве али су Немци сузбијали овај протест из своје политичке рачунице. Превасходна намера приликом формирања ове организације било је да она допринесе пацификацији побуњених подручја али у томе није била успешна. Нестала је сломом Независне Државе Хрватске у пролеће 1945. године.

Вељко Ђурић Мишина

Вељко Ђурић Мишина

Ђурић напомиње да у римокатоличким изворима нема трага шта је врх Римокатоличке цркве мислио о овоме. Хрватска држава није подигла ниједан верски објекат нити је ХПЦ препустила имовину узурпирану од Српске православне цркве.

У досијеу Зигфрида Кашеа налази се најважнији материјал о ХПЦ – његови документи сачувани су у десет кутија. У историографији до 90-их година било је спомена ХПЦ али углавном у радовима мањег обима. Озбиљније се овом темом бавио Ђоко Слијепчевић. Прву монографију засновану на темељним архивским истраживањима објавио је Вељко Ђурић Мишина – у питању је књига Усташе и православље: Хрватска православна црква из 1989. године. Овом темом се монографски позабавио Петар Пожар у књизи Хрватска православна црква у прошлости и будућности. Према Ђурићевој оцени ова књига није нарочито успешан покушај са историографске тачке гледишта.

Ђурић је закључио да је ово прича из прошлости која није нестала. И садашња хрватска држава са муком прихвата српско православно становништво. Европска унија хоће да формира заједницу православних цркава у уједињеној Европи са центром у Женеви. Ђурић се упитао да ли је посреди настојање да се ослаби утицај Руске православне цркве. У овом контексту треба посматрати роварења у садашњој Хрватској. Срби и СПЦ тим процесима морају да пруже много снажнији отпор, закључио је Ђурић.

Александар Раковић је своје излагање отпочео речима да живимо у турбулентно време када се повампирило усташтво у савременој Хрватској. Он је указао на неколико историјских чињеница: да је Стјепан Саркотић планирао да се оформи и Босанска православна црква и то у време када Беч већ одустаје од формирања унитарне босанске нације. Раковић је указао да Хрвати имају способност да своју државну идеологију извезу у дијаспору и да је потом из дијаспоре поново увезу – Хрватска и њена дијаспора представљају често јединствен и чврсто повезан политички организам.

Раковић је навео да су у формирању Хрватске православне цркве учешће узимали и црногорски сепаратисти. Јурај Коларић је писао о легитимности хрватског православља. Међутим, 1991. године почиње рат и тада је већ било иступа у корист ове идеје иако је динамика дешавања на терену онемогућавала било какву конкретну имплементацију.

Тада се ишло ка потпуном искорењивању Српске православне цркве са територије Републике Хрватске. Раковић је као главног идеолога југословенског сепаратизма означио Ватикан.

До 1995. утихнуле су идеје о стварању ХПЦ пошто је хрватска држава имала преча посла. После рата ситуације се другачије развијала. Раковић је подсетио на епизоду са једним Хрватом кога су римокатолички кругови пронашли на Светој Гори и који је прешао у православну веру. Он се вратио у Загреб, основао своју келију где је окупљао људе који су били склони да приступе хрватском православљу.

Реч је, како је навео Раковић, по свој прилици о римокатоличком пројекту (о чему је говорио и владика Иринеј Буловић још 90-их година). Ова идеја се прво јављала суптилно а када се делује у правцу њене имплементације често се појављују регионални карактери. Исти делатници се појављују у Црној Гори и Хрватској. Јелисеј Лалатовић је говорио о легитимитету хрватског православља и залаже се за конфискацију имовине СПЦ. Три румунска свештеника постала су део тзв. Европске православне цркве која је под своје окриље прихватила хрватске „православце“. Ови румунски свештеници делали су слично Мирашу Дедеићу.

Александар Раковић

Александар Раковић

Иво Матановић, који се налази на челу „Хрватске православне заједнице“, и њих је најурио. Раковић је указао да је и Матановић правио неке озбиљне грешке: написао је да се о свему договарао са Вишњом Павелић, ћерком Анта Павелића; Матановићево усташтво је сметало и Иву Јосиповићу док је био на челу хрватске државе, али када су Јосиповић и Санадер отишли са својих функција уследио је још један талас бујања усташке идеологије у званичној хрватској политици. Последња личност којој Матановић хоће да се послужи у свом пројекту је Александар Радојев, давно рашчињени свештеник у Бугарској на кога се благонаклоно гледа у круговима Римокатоличке цркве у Хрвата.

Раковић је указао на статистичке показатеље који разјашњавају да није реч о некаквој фарси у којој учествују опскурне параверске личности већ о процесу који има негативне последице на српски етнички корпус. По последњем попису било је преко 16.000 православних Хрвата. По свој прилици реч је о српском живљу који је у процесу идентитетске трансформације ка Хрватима. Постоји и одређен број Срба који директно прелазе у римокатоличку веру. Српски етнички корпус се слаби и мешовитим браковима у којима родитељи писмено гарантују да ће децу одгајати у духу римокатоличке вере и етномимикријом. Уписом у регистар верских заједница Републике Хрватске ЦПЦ, МПЦ и БПЦ ствара се серија преседана којима се, према Раковићевом мишљењу, трасира пут и за регистровање ХПЦ.

Раковић је, слично Ђурићу, на крају указао да Србија и СПЦ морају да имају много активнију улогу и да барем обзнане који се процеси одигравају у савременој Хрватској.

После предавања уследила је краћа дискусија о бројним контроверзним темама. Обојица предавача су изванредно разјаснила нека изузетно важна места из политичке и верске историје али – што је можда и далеко важније – и актуелна питања која утичу на положај српског народа у Републици Хрватској. Остаје мучан утисак да су ове теме премало присутне у домаћој јавности и да им српска политичка, академска и црквена елита придаје премало пажње сразмерно њиховом значају.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Треба имати у виду да је Хрватска под заштитом окупаторских оружаних снага свемоћног НАТО пакта и да им је све дозвољено, као што је било и под окриљем Хитлеровог национал-социјализма, Мусолинијевог фашизма, Павелићевог ендехазизма и Брозовог рајетинског београдског интернационалног марксистичко-масонског естаблишмента, који су огњем и мачем решавали српско национално и верско питање у Југославији. Иначе, Хрвати су неспособни за демократију и то најбоље одсликава хрватски публициста др. Винко Кришковић, који између осталог, каже:

    “Хрвати су изабрали догматско-идеолошку секташку вербалну опозицију. Овај тип опозицијске борбе практиковали су у својој историји Хрвати. Оружја борбе била су им: декларације, резолуције, негације, протести и ограде. Овај тип политичке борбе ударио је печат на њихов менталитет… Ми смо Хрвати политику догматизовали и зато смо интрасигентни и неспособни за демократију…” (Види: др. Винко Кришковић, Докле смо досли? Загреб, 1925).

    Свиђа ми се

  2. I nije to samo politika ispitajte koliko je Srba pokršteno samo u periodu 41-45 i 90-99

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s