„Ima li ljudi koji meni ne žele dobro? Ima ih koliko god hoćete, različitih, od tajkuna do mnogih drugih… Ali što da radimo, to je Srbija! Pa koga mi nismo ubili od svojih! Sve što je nečemu vrijedilo mi smo ubili. Karađorđa, Miloša… na kraju i premijera Đinđića.”[1] Ово је, ко не зна, само део великог интервјуа који је Александар Вучић дао загребачком тједнику Globus. За остале бисере читалаштво мора да се стрпи до четвртка, 24.11. када интервју треба да буде објављен у целости.
Лично сам нестрпљив да видим како смо то „убили“ Милоша. И кад. А и кога смо још убили. Мора да смо још неког убили. Неког ко ваља. Нпр. Кенедија, Мартина Лутера Кинга, Линколна, Џима Морисона… Јер, то нам је, ако је веровати премијеру, у природи. Да убијамо. Али најпре своје. И то оне најбоље. Попут, како се у интервјуу и алудира, самог Вучића.
Такође сам нестрпљив и да прочитам чему се то можемо научити од Хрвата. Било би разочаравајуће да тога не буде – чак би то могао да буде знак да нешто у српско-хрватским односима озбиљно шкрипи. Јер, премијер, где год да оде, или с којим год странцем да размени по коју реч, увек ће наћи нешто што би Срби, као дежурни европски дебили, требало да науче, или од странца или од дотичне стране земље.Стога би се могао протумачити као, у најмању руку, дипломатски скандал, тешка увреда, па и својеврсни „говор мржње“ када би премијер пропустио да бар назначи чему бисмо се то могли научити од наших поносно непокајаних сусједа. Испало би потцењивачки. Учимо, ето, од целог света, учимо од Немаца, Швеђана, Финаца, Мађара, Словенаца, учимо од Казахстанаца – а нећемо од Хрвата… Који су толико тога дали свету. Они би то вероватно схватили као увреду, која би се могла спрати, по опробаном тисућљетњом рецепту, једино српском крвљу. А то би, дапаче, угрозило стабилност у региону, чега се премијер, како је више пута истицао, изузетно плаши.
А већ знамо да је премијер спреман да се угризе за језик, усне, пупак, ама било шта своје или туђе – само да не изговори нешто што би могло да гурне регион у нови рат и сукобе. Баш као што би се, како тврди, десило када би се, не дај Боже, применио закон и обуставила Зукорлићева дивља градња. Зато ће, као одговоран и моралан човек, говорити похвално о Пленковићу: „U novom hrvatskom premijeru vidim jednog pristojnog, ozbiljnog i odgovornog čovjeka“ (Пленковић му, заправо, дође као неки хрватски Зукорлић), и неће реметити регионалну идилу „добросуседских односа“ (једну од светих крава, заједно са променом свести, „нормализацијом односа“ са тзв. Косовом итд. – које су му тета Ангела и њени покровитељи оставили у аманет у замену за кључеве за Немањину).
И, збиља – зар би ико ко није „пристојан, озбиљан и одговоран“ (није ли га, на крају крајева, таквог својевремено најављивао и РТС), могао да именује ратне злочинце у свој кабинет или државни апарат? Људине попут Готовине и Крстичевића. И зар то није подразумевајућа, дапаче ЕУропска вриједност? Ево, нпр. Бакира Изетбеговића – што више сумњивих типова, селафиста и вехабија има око себе, то му се нуди све „светлија“ „европска перспектива“, и то су ЕУроизасланици предусретљивији према њему. А и Тачи је постао респектабилан у бриселским круговима тек кад су изнете оптужбе против њега за учешће у вађењу и трговини људских, односно српских органа. А колико је то могао да постане раније, само да су знали…
На радост Хрвата, неоствареног светионичара је на месту моћи у Београду наследио неко ко је спреман да Хрватској, земљи институционализованог, поунутрашњеног геноцида, приушти сатисфакцију слушања његових жалопојки на рачун свог (?) народа којег, упркос чврстој намери, нису успели да до краја истребе и докрајче. И још боље је што ће он том незахвалном народу који га је тако „паметног“[2] изабрао, покушати да, новим законом, забрани да доказује како није починио никакав „геноцид“ у Сребреници. Дочим ће негирање геноцида почињеног у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске моћи и даље несметано да се одвија и усавршава.
И, разуме се, од непроцењиве је важности за њих што је премијер, како нам се такође најављује у Globusu, учинио све што је могао да помогне Ђукановићевом опстанку на власти.
Ипак, сигурно није лако ни Вучићу ни Globusu – обе стране су опхрване неизвесностима које доноси Трампова победа. Зато су се и окренули једни другима, у овом тешком тренутку, покушавајући да зауставе време. Скоро па да се сажалимо…
_________________
[1] www.jutarnji.hr/globus/Globus-politika/aleksandar-vucic-ekskluzivno-za-globus-prijeti-mi-jedan-od-najpoznatijih-pucaca-u-regiji.-to-je-srbija.-sve-sto-je-necemu-vrijedilo-mi-smo-ubili…/5295399/
[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/zato-sto-sam-pametan/
Categories: Преносимо
Оставите коментар