У руским и српским медијима много се јуче говорило о вести да су тобоже из Србије „депортовани руски грађани“, који су, наводно, припремали некакав „пуч“ у Црној Гори, и што је најзанимљивије, та „информација“ се доводи у везу са посетом секретара Савета безбедности РФ Николаја Патрушева Београду. Званични представници Русије и Србије то демантују, а амбасада РФ у Србији није потврдила никакву депортацију руских држављана. „Руска реч“ је покушала да сазна у којој мери је истинита тврдња да су неки страшни „руски терористи“ угрозили слободу и безбедност Мила Ђукановића. Консултовали смо се са нашим експертима и питали их зашто је за све Ђукановићеве проблеме опет крива „рука Москве“.
Никита Бондарев, руководилац Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ)
Погледајмо како се развијала ситуација. У Црној Гори је приведено најпре десет, а затим још десет Срба, тј. држављана Србије. Затим је шесторо пуштено. На челу приведених је био Братислав Дикић, бивши начелник српске жандармерије. Он је можда једини међу приведеним људима ко има, макар и у прошлости, некакве везе са безбедносним структурама. Остали су потпуно случајни људи крајње мирољубивих професија: аутомеханичар, наставник физичког и тд. Што се тиче Дикића, и сами црногорски медији кажу да је он имао одређене финансијске везе са људима из Ђукановићевог окружења. Другим речима, испада да је Ђукановић пронашао једног лојалног Србина, али није могао да пронађе бар још неколико убедљивих људи, тј. убедљиве статисте, да би направио одговарајућу сцену. А требало му је бар десетак правих српских специјалаца… Сви Црногорци са којима сам у контакту доживели су тај случај са Дикићем као циркус, јер ту постоји маса смехотресних детаља. На пример, Дикића и његову екипу ухапсила је група специјалаца црногорске полиције, а адвокат који ће бранити Дикића је отац начелника истих тих црногорских специјалаца који су ухапсили истог тог Дикића. Све су то некакве уске рођачке везе и кланови. Тешко је целу ту причу схватити озбиљно.
Следећа „глава“ у причи су „Руси“. У Србији су, наводно, ухапшени неки неидентификовани Руси, који су се спремали да оду у Црну Гору и тамо, је ли, организују државни преврат. Они су имали невероватну опрему – чак три шифрована телефона! Два су пронађена код ухапшених, а један телефон је, наводно, тренутно искључен и налази се у Русији. Баш бих волео да знам како је шачица Руса помоћу тих телефона планирала да заједно са Дикићем, аутомеханичарем и наставником физичког обори владу Мила Ђукановића, који је већ и сам изјавио да подноси оставку, а на његово место долази Душко Марковић? Кога су они хтели да оборе ако Ђукановић добровољно одлази? То је прво питање које се намеће у целом овом случају.
Друго питање је какви су то неидентификовани људи који помоћу шифрованих телефона планирају да свргну Ђукановића. Ко су они и како они могу да се супротставе читавој машинерији која ради за Ђукановића? Не мислим на црногорску армију са смешно малим бројем војника, нити на црногорску полицију. Мислим на познати феномен приватне армије Бране Мићуновића. Црногорски олигарх Брана Мићуновић има специфичне односе са Ђукановићем, али га ипак подржава. А он поседује огромну приватну фирму која се бави обезбеђењем и има врхунски обучене кадрове. То су најамници светског нивоа. Међу њима има и Срба и Црногораца. Ради се о прекаљеним момцима који умеју да пуцају и није им проблем да некога ликвидирају. О њима круже легенде широм Балкана. Како се та приватна армија може победити помоћу два мобилна телефона? Мени цела та прича звучи као најобичнија будалаштина. Уосталом, тако она изгледа и свим мојим српским и црногорским познаницима. Одлично разумем Вучића, који то коментарише уопштено и бираним речима, и не помиње, хвала Богу, ни „руку Москве“, нити било шта слично. Надам се да ће он имати довољно разума да се не упусти у ту спекулативну и прилично лоше организовану игру Мила Ђукановића и људи из његовог окружења. Ово утолико пре што је управо Вучић био први на удару, јер је тамо најпре пронађена „рука Београда“, а тек касније се испоставило да је та „рука Београда“ у ствари „рука Москве“.
Постоји још један занимљив моменат. Са једне стране, о том преврату причају људи који подржавају Ђукановића. Са друге стране, као што знамо из медија, комплетна црногорска опозиција, тј. и Демократски фронт, и коалиција „Кључ“, и још две партије које нису ни у једној коалицији – сви су изјавили да су избори одржани у ситуацији државног преврата. На бирачка места су послати црногорски специјалци, биле су блокиране све друштвене мреже и месенџери, а понегде чак и обичне телефонске линије, и није било могућности да се преконтролишу фалсификовани гласачки листићи. Због тога је цела црногорска опозиција прогласила резултате избора неважећим, а потези власти су фактички проглашени за државни удар. Мени се чини да су оптужбе које износи црногорска опозиција разумне, логичне и оправдане. Потезе црногорске власти ја заиста могу да окарактеришем као државни удар. А оно о чему говори Ђукановић – то је обичан циркус. И иначе, цела ситуација је прилично смешна. Једни причају о једном преврату, други о другом, и сада се такмиче чији преврат је бољи.
И најзад, треба обратити пажњу на понашање Генадија Сисојева, почасног грађанина Црне Горе и уједно дописника руског листа „Коммерсант“, који својим редовним публикацијама још више распирује тај унутрашњи црногорски конфликт. Он потпуно отворено дејствује на страни Ђукановићеве пропаганде, и још у целу ту причу меша и Русију. Реторичко је питање да ли тај господин презентује руским читаоцима угледног листа „Коммерсант“ објективне и политички неангажоване информације, или пак отворено свира у исту фрулу као и Ђукановићева пропаганда. Нема у његовим чланцима нимало објективности. Он отворено лобира само једну страну у конфликту, и њу приказује као једину праву и исправну. Штавише, његов најновији чланак, у коме помиње Патрушева и приповеда како се циљ посете главног руског безбедњака Београду састојао искључиво у томе да спасе Русију и Србију од почетка некаквог руско-српског конфликта – то је такође будалаштина. Као што знамо, Патрушев је у Београду играо чак и одбојку са српским колегама и био је потпуно спокојан и опуштен. У сваком случају, уопште није изгледао као неко ко се за 24 часа хитно спремио и допутовао у Београд да спречи незапамћену шпијунску аферу.
Игор Дамјановић, новинар и координатор црногорског покрета „Не у рат, не у НАТО“
Лажираним државним ударом Мило Ђукановић је настојао да оствари неколико циљева. Прво, у случају свог изборног неуспјеха добио би повод за увођење ванредног стања и проглашавање изборних резултата ништавним. Друго, пуштањем у јавност ове информације на дан гласања извршен је притисак на дио опозиционог гласачког тијела да на изборе не изађе. Треће, лажирање државног удара у будућности владајућем режиму може послужити као изговор за монтирање судских процеса против водећих политичких противника.
Највећи апсурд у цијелој Ђукановићевој трагикомедији представља елемент увлачења Русије у наводну завјеру. Да је Русија заиста планирала да свргне његов режим, ваљда би логично било да у Црну Гору пошаље „учтиве људе“, а не двије жене у пензији, тројицу таксиста, десетак грађевинских радника и смртно болесног генерала Братислава Дикића.
Да Мило Ђукановић и његов наследник Душко Марковић спремају неку фарсу, могло се предвидјети два дана прије гласања. Тада су на завршној конвенцији своје партије Русији упутили чак и директне пријетње. Ђукановић је, штавише, истог дана у свом последњем телевизијском интервјуу Русију оптужио „да се незаконито мијеша не само у црногорске, већ и у америчке изборе“.
Након првобитно испољене објективности у извјештавању, црногорски медији су се под утицајем америчке амбасаде и других западних центара моћи последњих дана укључили у легитимизацију Ђукановићеве „Бајке о државном удару“, у коју нико разуман не вјерује, укључујући и присталице владајуће партије. Неки београдски медији су отишли толико далеко, да су и недавну посјету Николаја Патрушева довели у везу са наводним спашавањем руских држављана, уплетених у наводни покушај преврата у Подгорици.
Дакле, ако познату српску изреку примијенимо на актуелну ситуацију, добићемо сентенцу: „Ко о чему, а НАТО плаћеници о државном удару“.
Сергеј Белоус, независни новинар, дописник руских листова „Эксперт“ и „Русский репортёр“ на Балкану
Треба истаћи да се „украјинизација“ политичког дискурса у Србији и Црној Гори није догодила изненада. Штавише, ја бих то радије окарактерисао као „русофобизацију“. То је био дуг процес, усмерен ка сасвим конкретном циљу, процес који се одвијао постепено, корак по корак, тако да смена дискурса не изазове одбојност у друштву, јер је оно по традицији било већином русофилски настројено. То се реализовало путем финансијске контроле медија (куповина, финансирање и отварање нових издања), кроз разне западне фондове и НВО, грантове и курсеве за новинаре, или тако што су западне амбасаде лобирале своје интересе у медијима, итд. Циљ је био да се Русија спречи да утиче и на стварну политичку сферу (што је у извесној мери донедавно успешно спровођено), и на свест обичних грађана. Ништа ту није ново. Медијски ратови су вођени и раније. Проблем је, међутим, у томе што су такве метаморфозе у српским и црногорским медијима постале уобичајена ствар, а Русија као да није ни обраћала нарочиту пажњу на ту чињеницу, све донедавно, када се ситуација приближила свом логичном резултату, тј. стању антируске хистерије. И ето, сада Москва мора да демантује крајње глупе оптужбе за „шпијунажу“ (обавештајне службе уопште не функционишу тако незграпно, како се то описује у овом случају), па чак и за „припрему терористичких напада“ (што је потпуно апсурдно), а да при томе поседује далеко мање медијских ресурса од противника. И поред ове последње чињенице, управо се Русија оптужује (већ пола године, па и више) за „медијско-обавештајну“ офанзиву на Србију.
Извор: Руска реч
Categories: Руска реч/Russia Beyond
Оставите коментар