Ознаке

, ,

Дистопијски наратив сајферпанкса 

О књизи-разговора Џулијана Асанжа: „Сајферпанкс: Слобода и будућност интернета“ (Albion Books, Београд, 2013, са Џ. Апелбаумом, Е. Милером-Магуном и Џ. Цимерманом)

sajferpanks_v-2

Насловна страна књиге

Сваки панк је, поред бунта, увек подразумевао и кокетерију. Панк није само крик, него и поза; увек пре дијалог него реакција, динамика него механика. Панк је увек „панк“ у односу на нешто. Сајберпанк је тако био високи концепт и антиципација, либерално-анархистичко наличје регановског мобилишућег неолиберализма; сан као кошмар или сан као бекство, свеједно. Сајферпанк[1] је нешто друго; настао је у борби и окренут је акцији; он није (високи) концепт него стратегија отпора и као свака дистопијска визија не тиче се будућности него садашњости, па зато пре констатује него антиципира. Чак и антиципација је овде пре један другачији осврт него загледаност у оно непознато, што (можда) долази.

Већ на почетку књиге-разговора „Сајферпанкс: Слобода и будућност интернета“ (Albion Books, Београд, 2013, са Џ. Апелбаумом, Е. Милером-Магуном и Џ. Цимерманом) Џулијан Асанж напомиње како (се) „нема времена“, за манифест, за високе концепте и катедре дакле, за квази-елитарну ексклузивност авангардизма, али зато, ипак, додајемо, има времена за дијалог, пре свега дијалог са истомишљеницима и ка истомишљеницима усмерен. Дакле, констатација да је ова књига не манифест него упозорење, требало би пре да се односи на неистомишљенике, које треба упозорити да је њихова стратегија радикално погрешна, погрешна већ и за њих саме, јер ни једна овоземаљска моћ није апсолутна, макар и зато што сама по себи не може да реши ни један математички проблем (овде најпре проблем шифре и кода); ни једна овоземаљска контрола није апсолутна, јер ће се увек наћи неки пацов способан да се пробије кроз лавиринт, и да своје искуство пренесе другима. Обраћање истомишљеницима, управо као дијалошко обраћање, и неопходност поседовања заједничког (тајног) кода препознавања и комуникације, је тако основ за стварање заједнице, њен егзотеријски и езотеријски модус, и то као једне нове и другачије заједнице, која пре асоцира на маклуановски трибализам него на концепт „друштва“. Асанж нам, дакле, и између осталог, сасвим у либертаријанском духу, изокола поручује да је концепт друштва превазиђен и да треба тражити нове облике заједнице, а тиме и нове облике борбе и отпора. Питање је само да ли је перспектива која нуди овакво полазиште довољно јасна и самим ауторима, па и првом међу њима (и оном који у овом дијалогу добија најбоље реплике), и колико је освештена и препозната као полазиште за један другачији приступ свету око нас, па тиме и свету насиља и моћи, па тиме и могућим облицима отпора том свету. Или се овде ради о свесном или несвесном „заобилажењу“ најрадикалнијих интенција и перспектива властите мисли, у основи крајње непопуларних код већинске (за њих потенцијално савезничке), левичарске и за либертаријанце колективистичке-комунитаристичке јавности, односно оног дела јавности који себе препознаје као антикапиталистички и еманципаторски настројену.

Али, у рату је све дозвољено, тим пре што рат више није само рат мишљења, већ нешто много, много озбиљније; нешто где се губе главе – на „истоку“ углавном буквално (декапитацијом), на „западу“ више пренесено, у смислу свих оних категорија које подводимо под „манипулацију свешћу“. Наравно, не значи да се ускоро ствари ни у том смислу неће сасвим обрнути, и све је више назнака у том правцу; све више важи оно Константиновићево, пред рат у Босни изречено, да „главе нам играју“.

Перспектива сајферпанкса је стога, и сасвим очекивано, у основи западњачка и гностичка. Спасење је ослобођење и, као такво, ствар сасвим индивидуална; заједница се гради на отпору и као таква је антихијерархијска и заснована на посвећеништву у (тајно, овде – кодирано) знање; знање није доступно већини, али би сви без разлике требало да уживају његове плодове; отпор је усмерен против хијерархије и централизације као таквих; материјална основа било ког феномена је његова болна тачка, оно у њему „злу подложно“. Зло је увек зло контроле, зло „вируса“, а отпор злу је у јачању (само)свести.

Assange joins party for his book When Google Met WikiLeaks to discuss the consequences of Google’s power in the 21st century

Џулијан Асанж (Извор: Гардијан)

Сваки дистопијски наратив почива на оваквим претпоставкама, поново у основи западњачким и гностичким. Дистопија, усмерена дакле на садашњост а не на будућност, јесте наличје и „зли близанац“ темељних претпоставки Запада, какве су индивидуализам, прогресивизам, организација, објективизација. Дистопија остаје, значи, упозорење, али остаје питање коме, и у име чега, па тиме и да ли је дистопија стратегија отпора или стратегија (по)мирења, не помирења међу људима, у смислу актуализације Христових заповести о љубави и покајању, него мирења за затеченим, датим и задатим.

Али, наравно, Асанж није било ко. То свакако није. То је оно што он није. Његов став, па тиме и његова дистопија, је настао у суочењу, очи у очи, са непријатељем. Његов став (па макар и тек поза) и његов језик су избрушени у борби, чији улог, из наше „источњачке“ (декапитацијске) перспективе, никако не треба потцењивати. Асанж је свестан и лица и наличја сваког идеала, негде, макар и прећутно, свестан да ни један дуализам и ниједан миленаризам нису решење: да би „утопија заправо била дистопија када би постојала само она. Сматрам да утопијски идеал подразумева различитост система и модела интеракције“.

Главна вредност ове књиге је управо ово очи-у-очи са непријатељем. Главна вредност ове књиге је нада да је од сваке моћи јаче оно нешто што није моћ. Главна вредност ове књиге је, дакле, искуство и трезвеност, оно у основи „не дајте се заплашити“, макар и као бледи одсјај оног „не бојте се, јер ја победих свет“.

Такође, што је од интереса не само са становишта епистемологије него и уметничке моделизације, нарочито оне фантастички усмерене, је и нагласак на потреби једног комплексног мишљења и комплексног моделовања о покушајима отпора и покушајима формулисања једне делатне алтернативе данашњем (покореном) свету. Ако већ радимо, да знамо шта радимо и зашто, да ако већ желимо да забијемо мач у срце звери, најпре знамо ко је звер и какав нам је мач потребан, како не бисмо узалуд махали и од борбе правили циркус. Како не бисмо тражили аплаузе и празну сујетну славу у очима светине, већ славу као испуњење и остварење, славу онога „то сам ја“, ја као ја-са-другима, ја-међу-другима, без којих не бих ни био ја, не у име сујете и човекоугађања, већ у име заједнице, човекољубља, у име не некога и нечега, већ ка некоме и ка нечему.

Али овде већ дистопија прелази у фантазију (где је осим мага потребан и херој), а обоје у политику. Ону политику која се тиче свих нас, изворну политику, ону којом тражимо своје место у свету, и то не место која нам је дато и задато, место нужности дакле, него оно које сами бирамо у свету који и сами обликујемо. Оном свету за који смо и сами одговорни.

_______________________________

[1] Прим. СС: Израз „Сајферпанкс“ (Cypherpunks) означава активисте који се залажу за широку употребу криптографије (писање у коду), што је по њима један од начина за заштиту приватности од „Великог брата“. Њихов циљ је сажет у пароли „Приватност за слабе и транспарентност за јаке“. (Извор)

Advertisements